U toku je treća nedelja snimanja filma Civilni život, scenario i režija Miloš Radović, prošlogodišnjeg pobednika za sredstva Euroimaža, najvećeg evropskog filmskog fonda. Civilni život je francusko-nemačko-holandsko-srpska koprodukcija. Osim producenata, iz nabrojanih zemalja potiče i ekipa filma. Uloge tumače Lazar Ristovski, Branka Katić, Olivera Marković, Sajmon Lindon, Nikola Pejaković, sedmogodišnja Jovana Milanović, Predrag Ejdus i Bogdan Diklić. Film opisuje događaje nakon pada američkog pilota iz aviona pošto ga je srušio Ljubiša Kundačina, glavni junak, raketom sopstvene proizvodnje, za vreme bombardovanja Beograda 1999. godine.
U scenama čijem smo snimanju prisustvovali, Ljubiša (Lazar Ristovski), naoružan pištoljem iz nekog prošlog vremena, lica prekrivenog kolutovima krastavca kojima leči kožu oprljenu prilikom ispaljivanja rakete, ispituje svog zarobljenika Bobija (Sajmon Lindon) vezanog za stolicu, zašto nas bombarduju i dokle će to trajati. Dijalog se odvija na prostranoj kamenoj terasi ispred starinske gradske kuće sa pogledom na Savu. U produžetku terase je velika bašta prekrivena negovanom travom, ukrašena limunovima i figuricama šarenih patuljaka, sa drvenom baštenskom kućicom u dnu.
MUŠKA ALISA: „Sviđa vam se bašta? Pa to je scenografija! Ispod ove trave je beton, nije bilo ničega kad smo došli“, objašnjava Maja Gardinovački, asistent režije, tražeći mesto za nas „koje je udobno, sa kog se dobro vidi scena, a nije u kadru“, dok istovremeno kontroliše pripreme za nastavak snimanja. Na snimanju je puno ljudi, komunicira se na engleskom, niko ne ćaska. Svaki momenat između dublova i scena šminkerke koriste da na licu Lazara Ristovskog poprave zalepljene krastavce. Miloš Radović retko interveniše, hteo je, recimo, drugačiji prizvuk u situaciji kad se zarobljenik interesuje čemu služe predmeti oko njega pribojavajući se da nisu sprave za mučenje („Lazo, ‘for the fisch barbecue’ kaži zajebantski!“) ili da Branka Katić „ne treba tako dečje“ da izgovara rečenicu „Nemoj tako, Ljubiša, nije Bobi kriv!“. Često se prekida zbog jakog vetra ili senke.
Gledano sa strane, izgleda da se snimanje lako odvija. „Da, zato što imam odličnu ekipu“, kaže Miloš Radović. „Više od polovine su stranci, kamerman je Holanđanin, tonski snimatelj je Francuz, šminkeri su Francuzi… Ali, lako je ne samo zato što su oni stranci nego i zato što su i tamo odakle dolaze izuzetno dobri, tako da kad radite s takvim ljudima sve izgleda lako, a često sve i jeste lako.“ Producent je uslovio da film bude snimljen za sedam nedelja što je, po Milošu Radoviću, „za ovako zahtevan film nedovoljan broj dana“ i veliki kompromis. „Moraću da izbacim neke delove iz scenarija, ali je to cena koju sam morao da platim. Radimo najbrže što možemo i prilagođavamo se broju dana. U domaćem filmu naučili smo na malo ležernije snimanje – nemamo para, ali zato radimo polako.“ Naslov filma je proistekao iz situacije u koju „bivate uvučeni kad iznad vas svake noći lete bombarderi i koja time ukida vaš civilni život. Glavni junak odlučuje da i praktično postane aktivan učesnik, sam kreće prema nebu i iz tog kontrasta njegove nemoći i sile kojoj se suprotstavlja nastaje apsurdna komedija“. Događaji nakon pada američkog pilota, kaže Miloš Radović, moderna su verzija Alise u zemlji čuda zato što on „sa familijom u kojoj se nađe prolazi apsurd bombardovanja, vodi gledaoca, prvenstveno stranog, kroz sve to, i menja se. Naime, teza filma je da blesave stvari koje se događaju nisu stvar mentaliteta koliko okolnosti“. Lazar Ristovski kaže da je u liku koji tumači našao autobiografske elemente zato što je, verovatno kao i svi ovde, razmišljao kako smaknuti nekog avaksa. Komičnost ove priče postiže ozbiljnim načinom glume. „Kad me, na primer, američki vojnik koji zna da sam ga ja srušio pita ‘ko ste vi’, a ja mu najozbiljnije kažem ‘jedna sasvim obična i normalna familija’, to onda ne može da se doživi ozbiljno.“
EMOCIJE I SUŠTINA: Lazar Ristovski je, kao direktor kuće Zilion, i koproducent ovog filma. On se nadada će sa ovim filmom postići veći uspeh nego sa prethodne tri produkcije, „naročito u inostranstvu, gde će se zahvaljujući producentima film prikazivati“ i drago mu je što je Civilni život među deset igranih filmova čije će snimanje ove godine pomoći Ministarstvo kulture. Miloš Radović smatra da bi drugačija odluka Ministarstva bila „nelogična ili blaže rečeno – neobična. Jer, kako bi se drugačije gledalo na stav države koja ne podržava srpski film, finansiran sredstvima Euroimaža, a sniman u Beogradu! „Mislim da je učešće u jednoj ovakvoj koprodukciji dobar put da srpski film postane ‘međunarodno’ zanimljiv. Na ovaj način, dakle uz pomoć stranih producenata, srpski film ne mora više da bude jeftin. Naši filmovi su dobri, stranci hoće da ih finansiraju, i ukoliko država stane iza takvih projekata, ovde se može snimiti još mnogo dobrih i bogatih filmova.“
Scenario je napisan pre dve godine. Kako će Miloš Radović postići vremensku univerzalnost filma? „Ako nađete literarnu osnovu kojoj vreme ne može ništa i priđete joj logično, onda će dosluh te dve stvari projekat učiniti večnim. Zastarevaju samo one stvari koje su se vezivale za vreme u kome nastaju. Ovaj film nije lociran u vreme i mesto, već u emociju i u suštinu. Tako nekako, imam utisak, nastaju dugovečne stvari.“
