Za promenu pokretljivija i često nasmejana, Josipa Lisac komotno i šarmantno vodila je kroz pesme i decenije, purgerskim bez prevoda, povremeno čak zanemarujući mikrofon; bez trunke samosažaljenja i bolećivosti, čak ironična na sopstveni račun
Kako sam se zatekao između zgrade Večernjih novosti, majke svih tabloida međ’ Srbadijom, i razvaljenog Trga Nikole Pašića, nikad dovoljno naprednog radikala? Neki mega Simafondžija balvanizuje prilaz koncertu izvođača iz Hrvatske, ili je prosto još jedan slučaj u-građevinskog besnila (učtivo: investitorskog urbanizma), pranja para u srušenoj-pa-sazidanoj fontani? Eh, bilo je to ovako…
Poslednjih 15-ak godina Josipa u Beogradu, pa i drugde po Srbiji, nastupa prilično redovno te su me njeni reprezentativni koncerti odavno i doveli do zaključka da se više neću izlagati tom tovaru patetike tj. da neću svedočiti koreografisanom samo-polaganju u piramidu (inače itekako zaslužnog) Karla Metikoša (1940–1991). No, dao sam se nagovoriti još-ovaj-put i ne da se ne kajem, nego dapače & unatoč. Gospođa Lisac, iako starija (r. 1950) od gotovo svih prisutnih, zvučala je i delovala bolje nego što sam je ikad sreo, najzad demonstrirajući da je nadživela svog intimnog i muzičkog partnera – bez njega je, uostalom, bitno duže no što su bili zajedno – te da se ona kao pevačica/interpretatorka ne meri Metikošem nego njihovim zajedničkim remek-delom, njenim debi-albumom Dnevnik jedne ljubavi (1973, Jugoton, uredno doštampavan; CD 2009, Croatia Records; beli vinil 2013, remaster vinil 2023).
Obeležavanje 50-godišnjice izlaska te LP-ploče (velika ploča sa malom rupom – prim. prev.) s 2023. proteglo se i na ovu; u Novom Sadu, npr. koncert je prošle godine u par navrata odgađan zbog Josipinog zdravlja. U Beograd je, eto, stigao pred datum koji su neka gospoda napustila opravdano (Stojnić, Divljan) ili privremeno (Belan, Predin), pa ga ovog puta ‘brane’ žene – što je sasvim OK kad su to J. Lisac i Frajle – dok Arenu rasprodaje Lexington, još jedna od brojnih ovdašnjih neprepoznatljivih zvezda popom premazanog turbo-narodnjaštva.
Posle renoviranja, nekadašnja Dvorana Doma sindikata ima 1360 sedišta i (po cenama 2400–3300 dinara) ulaznice su bile rasprodate, te je autentična diva oduševljeno dočekana, da bi uvodnim monologom podsetila kako se koncertna promocija Dnevnika… odigrala upravo tu, na istoj pozornici, u pratnji grupe Time. (U odličnoj produkciji K. Metikoša za taj album okupila se mlađa džez-rok elita tadašnje hrvatske scene, uključujući sve članove legendarne prve postave Time, kao i neke od ključnih za jugoslovensku pop/rok selekciju i kasnije Septembar.) Time je imao previše sopstvenog posla pa ih je iza Josipe ubrzo zamenio malo poznati sastav Clan iz Zagreba (neslavan po fanki-hitiću Motor hoću, mama, 1978), čiji je basista Davor Črnigoj u međuvremenu postao jedan od najtraženijih pratećih muzičara u Hrvatskoj i ponovo osvanuo uz Josipu.
Aranžmani za odlično usvirani četverac, klupskog formata sa fank-začinom, uzdanica su gđe Lisac u ovom veku i već su ranije/najzad na pravu meru oživeli njene pretežno festivalske/estradne hitove iz ‘80-ih (Boginja, Gdje Dunav ljubi nebo), no sada su tu i novi kvaliteti. Malo balkanskih bendova u novije doba tako vlada dinamikom kao što smo ovom prilikom čuli u Ne prepoznajem ga, i s lakoćom varira od tandema (klavijature Tonija Starešinića i bas; elektronika i bubnjevi Borne Šercara) do šetnje-po-instrumentima. Kvartet koji znalački okreće stranice Dnevnika… (najprijatnije iznenađenje, perkusivna Jedna kratka vijest), ali i daje smisao nekad otaljanim (Make Up, Hir hir hir) upotpunjava gitarista “nemogućeg” spoja rokenrol imena i sevdah prezimena – Elvis Penava.
No, zvezda večeri: pojavila se u (novosrpski) autfitu koji i priliči ikoni stila još iz vremena dok smo imali samo tekstilnu a ne modnu industriju; bez preterivanja/ekstravagancije i presvlačenja, s kapom pre nego šeširom, za promenu pokretljivija i često nasmejana, Josipa Lisac komotno i šarmantno vodila je kroz pesme i decenije, purgerskim bez prevoda, povremeno čak zanemarujući mikrofon; bez trunke samosažaljenja i bolećivosti, čak ironična na sopstveni račun, mladolika gđa je očito mogla biti i stand–up komičarka; Karlo ovlaš pomenut par puta, čuli smo da je još živ Ivica Krajač, tekstopisac konceptualnog Dnevnika.., a glavna vokalistica bez problema uklopila se u svaku modernizaciju zvučne slike.
I glas, koji joj nikad nije bio van forme, sad je u trećoj itd. mladosti, taman i dubok kao grob, ali topao, s gipkim ukrasima i ponekom improvizovanom frazom koliko da odgovori džez-naklonostima svojih muzičara; modulacije i nadmetanje s bas-gitarom hevi-metalci kovali bi u umetnost, a za Josipu je to igrarija… Svedena je i scenografija, pozadinske projekcije pretežno geometrijske, pa varijacije klasične fotografije s omota Dnevnika… (uostalom, agencija/organizator koncerta zove se Long Play) i jedan autorski potpis. Bilo da čujete O jednoj mladosti i Vjerujem Ti sve, ili novije/ovovekovne kao A gdje si Ti, posle ćete reč “pevačica” koristiti znatno ređe, birano i s poštovanjem. Većina ostalih pokušava, ali ne postiže ono što Josipa Lisac nonšalantno izvodi već 60-ak godina.
Nikakvo čudo, onda, da je u finalu kroz Danas sam luda i Maglu forsaž udario na neprevaziđeni (i neobrađivani?!) Ležaj od suza, pregazio dva sata programa i simbolično završio u Ispočetka, s doslovno u stajaćim ovacijama publike.
Iako u drugoj polovini života uglavnom objavljuje kompilacije, live albume i pojedinačne, raznolike saradnje, Josipa Lisac još bi mogla da nas iznenadi novim pesmama ili bar obradama iz svog muzičkog zavičaja – postelje soula i bluza. Doduše, neke od njenih davnih, popularnijih prerada poput Čovjek s tisuću mana danas i ovde smesta bi bile protumačene kao napad na odlazećeg pre’cednika (kao što se ‘rvati vređaju čim im neko malo improvizuje himnu), ali ne brine to nikog ko je uvek više želeo dobru ploču nego partijsku knjižicu.
Zaposleni u Republičkom i Gradskom zavodu za zaštitu spomenika kulture odbijaju da se povinuju zahtevima leks specijalisa i izbrišu kompleks Generalštaba iz Centralnog registra nepokretnih kulturnih dobara Republike Srbije, iako im se preti otkazima. Osim baštine brane i integritet svojih institucija i svoju struku
SNS traži da se područje obuhvaćeno lex specialisom proširi do Slavije i da se status kulturnog dobra ukine sa još 15 objekata među kojima su Amam kneza Miloša, Vaznesenjska crkva, Jugoslovensko dramsko pozorište, Studentski kulturni centar, Vlada RS...
„Portret Elizabet Lederer" Gustava Klimta postala je druga najskuplja slika u istoriji i najskuplja među delima moderne umetnosti
U Indiji mi je pre neki dan prišla devojka koja je rekla da je imala utisak kao da gleda kroz prozor u neki njoj nepoznati svet koji joj je jako blizak. To je divno, jer shvatiš da ta priča, iako je vrlo balkanska, zapravo ima univerzalnu emociju. Ljudi se smeju na mestima za koja sam mislio da su samo meni smešna i koja sam pisao sebi za zabavu
Hajduk u Beogradu, režija Milan Todorović,
igraju: Todor Jovanović, Sofia Trifunović, Andrej Kostjukov, Martin Zoričić, Pavle Nikolić
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
