Levo-desno, nigde mog (art)hausa

Festival evropskog filma na Paliću u svom je središnjem, kao i u završnom delu, znatno popravio raspoloženje i apetite upućenijim filmofilima jer su ostvarenja prikazana u pomenutom delu ovogodišnjeg izdanja festivala, za razliku od prvih nekoliko upravo iz Glavnog takmičarskog programa, očitala zavidan ili barem zadovoljavajući udeo uvek dobrodošle političnosti i/ili polemičnosti, srećom promišljenijeg potprofila. I ovaj zbirni kritičarski raport moraće da nakon uvodne rečenice i polaznog i okvirnog opažanja krene s ogradom – ni ovog puta neće biti mesta za one filmove za koje se zdravorazumski može očekivati da će u dogledno vreme stići u kakvu-takvu, ali svakako širu distribuciju u našoj zemlji. Svako od tih ostvarenja bez dileme zaslužuje zasebnu kritiku – počev od pobedničkog filma 78 dana (osvojio je i glavnu nagradu stručnog žirija i nagradu publike), celovečernjeg debija mlade Emilije Gašić koji će u bioskope stići poslednjih dana avgusta, pulskog pobednika Proslava Branka Ankovića (kao možda i najkrupnijeg ličnog razočaranja ovog kritičara u ovom delu palićkog filmskog programa), preko uspele Dipjeove metafilmske ekstravagance Drugi čin, pa sve do samih vrhunaca podele – skandinavskih filmova izvrsnih ukupnih postignuća, Sinovi i Devojka sa iglom.

Dakle, u žiži će se i ovog puta naći filmovi kojima je u ovom trenutku (barem po ličnoj, pa samim tim možebiti i potpuno pogrešnoj proceni potpisnika ovih redova i pasusa) potrebno nešto više medijske pozornosti, sve i ako se na kraju ispostavi da su projekcije na Paliću i (reprizne) u Subotici zapravo bile i jedina prilika da se oni pogledaju na većim platnima i ekranima u našoj zemlji. Krenimo od najmanje zanimljivog, ali u isti mah najilustrativnijeg za perolaku tezu koja upravo sledi: to je sasvim korektno, “zdravo i pravo” špansko ostvarenje Andreina ljubav (El Amor de Andrea) scenariste i reditelja Manuela Martina Kuenke, film koji je do Palića stigao nošen preporukom učešća na festivalima u Valjadolidu i Talinu, a onda i na nekim drugim, takođe dovoljno viđenim i laskavim filmskim feštama. Kuenka je krajnje svesno i namerno “sročio” film koji pleni i idejnom i strukturnom jednostavnošću, što jeste nesporno legitiman autorski postupak, ali na prvom mestu je u dosluhu i saglasju sa odlukom da kičmu filma predstavlja nepretenciozna ili još bolje – lako pojmljiva priča o potrebi za nužnim odgovorima i razrešenjem individualnih dilema i dubioza o tome može li se biti i, što je poprilično dalekosežnije i važnije, ostati dobar u današnjem svetu i stanju ljudskih umova i duša kao pretpostavljenih nosećih stubova ove vidno poljuljane i urušene civilizacije.

Jezikom sažetaka, odnosno sinopsisa, Andreina ljubav kreće od priče o samozatajnoj, melanholičnoj, krotkoj i odgovornoj tinejdžerki koja će učiniti sve (pa i inicirati sudski spor) ne bi li doznala zašto se njen otac nakon razvoda otuđio i od nje i od njena dva mlađa brata. Sasvim u skladu sa očekivanjima, Kuenka unutar samog filma i filmske priče dosta brzo stupa na teritoriju Kena Louča ili, još preciznije, Fernanda Leona de Aranoe (i prvenstveno filma Ponedeljci na suncu, njegovog najzapaženijeg podviga na polju španske novomilenijumske “ispostave” i realističke/verističke drame do krajnjih konsekvenci porinute u zakonitosti filmskog naturalističkog izraza po aršinima ovog veka), i to je takođe sasvim u redu i sasvim prihvatljivo. Osim toga, film nenametljivo prati mustru pripovedanja u ona pomalo ziheraška tri čina, dobro koristi lokalni kolorit i morski ugođaj, ne srlja put ekstravagantnijih zaokreta ili rešenja čak ni onda kada gledalac to očekuje (a možda čak i priželjkuje?), može da se podiči smirenim tonom i odmerenim pristupom temi koja prirodno otvara prostor i za jasan i temeljan prodor histeričnog realizma, a teško je naći i upečatljiviju i validniju zamerku samoj izradi, počev od snimateljskih i glumačkih doprinosa. Međutim, problem nastaje kada film, do te mere uravnotežen i sveukupno brižljivo artikulisan, dođe do odjavne špice i kada se, kao i sijaset puta do sada kada je reč o filmovima sličnog ustrojstva i približno sličnih dometa, nametne utisak da nam je Andreina ljubav zapravo “darovala” i ono ne baš poželjno – sredinu sredine glavnotokovskog (poslužimo se kolokvijalnom, anglofilnom i obično pejorativnom sintagmom user–friendly) arthaus filma realističkog prosedea i pedigrea, uz odveć bojažljivo, pa čak i slepo pridržavanje kanona koji garantuju nekakav prodor (ponovo srednjeg dometa) u tim viđenijim festivalskim programima. Ili još jednostavnije – već dan-dva nakon gledanja Andreina ljubav pokazuje jak potencijal ili da brzo izvetri iz pamćenja ili da se smesti u onaj suštinski porazan “folder” koji je metaforički i idejno predodređen za rutinska, pa samim tim i ne baš nadahnujuća dela čiji su udarni autori (a njihova je krivica najmanje upitna, zar ne?) ciljano i kalkulantski zastali na upadljivom odstojanju od blagotvornije mete – osobenijih filmova obeleženih riskantnijim potezima i autorskim odlukama, filmova koji možda ne bi dobacili visoko, ali barem bi očitovali manje proračunatosti a više hrabrosti, makar ona bila pogibeljna.

Slična dijagnoza se, doduše u manjoj meri, može izreći i na konto islandskog (zapravo, formalno – islandsko-holandsko-hrvatskog) filma Kad svane dan (Ljosbrot / When the Light Breaks), autora Runara Runarsona, zapaženog po dugometražnom filmu Vulkan (takođe, poput ovog najnovijeg, premijerno prikazanog na Kanskom filmskom festivalu), a pre toga čak i nominovanog za Oskara (za kratkometražni igrani film Poslednja farma), sa stotinjak drugih nagrada ili barem nominacija. I ovaj film zastaje u zabatu tiših i kontemplativnijih realističkih drama, ali mu je u stilskom smislu krajnje odredište sporovozniji i naglašeno meditativan arthaus film. I sam okvir zapleta i naracije skrojen je upravo po toj meri – gledalac je od početka stavljen u bezmalo pa voajerski nedvosmislenu poziciju da pomno i detaljistički prati zbivanja oko verolomnog događaja koji je stao između dva zalaska sunca – mlada Una, u tajnoj vezi sa “kolegom” iz benda i kolegom iz umetničke škole, na samom pragu metaforičnog skidanja oznake “strogo poverljivo” sa njihove veze mora da ponese zamašan teret pod kojim bi poklekli i vidno iskusniji i jači; naime, momak baš tog jutra gine u lančanom sudaru i eksploziji u tunelu (ta mikroscena predstavlja i estetski i, ukupno uzev, kinestetski vrhunac čitavog filma i iznimno je rečit pokazatelj prefinjenosti i diskretnosti Runarsonovog pristupa temi i filmskom izrazu), a ona mora da ga oplakuje (uz obilje alkohola i emocija sa kojima ni ona ni ostali ne znaju šta bi i kako bi) u društvu njegove zvanične devojke i ostatka malene grupe srodno-bliskih alternativaca, od kojih je samo jedan upućen u njihovu tajnu i očito nedorečenu romansu. I ovo je film koji je sasvim na mestu, ovako ukorenjene priče retko dobacuju dalje nego što to Runarson čini ovim filmom (prvim u pet godina), jer Kad svane dan s punim pravom može da se podiči i pipavom i delikatnom ravnotežom između teme, atmosfere, stilskog pristupa i filmskog jezika, čemu treba dodati i rediteljevu sigurnost i suverenost po pitanju ukupne izrade. Ovaj film poentira upravo u dimenziji upečatljivo brušene i održavane atmosfere bure koja vri ispod sve te tišine i svega neiskazanog a što je možda i na samom vrhu Uninog jezika, i to je nešto na čemu treba čestitati Runarsonu, a onda i mladoj glumici Elin Hal, koju reditelj u jedan mah snima/prikazuje i kroz staklo, nagašavajući time ne samo njenu eteričnu lepotu, nego i ranjivost psihe koja naprosto nije kadra da se nosi sa tako prevratničkom životnom dramom. Ovde je moguće ustvrditi da Runarson dovoljno hrabro pod onu poslovičnu lupu stavlja tu kanda neprekidnu javno izaražavanu potrebu mladih da što opsežnije i što pomnije osete ono što smatraju pravim životom u najstvarnijoj od svih njegovih stvarnosnih dimenzija, ali u trenu bivaju sluđeni i pometeni kada im se baš taj istinski život zbilja i dogodi. Po tom pitanju Kad svane dan lako nadmašuje Andreinu ljubav, a ova dva filma spaja i taj rudimentaran pristup zapletu, ali se Runarsovom filmu dâ spočitnuti ona zbunjujuća a time i izlišna poslovičnost, u smislu da unutar konteksta savremenog arthaus filma festivalskog soja slično viđamo desetinama i desetinama puta svake filmske godine, doduše uz manje ili više odstupanja od nekakvog proseka, ali ipak i nedopustivo blizu toj medijalnoj vrednosti, naravno, pogubnoj kada se govori o delima koja teže epitetima ambicioznijeg i proživljenijeg i iskrenijeg umetničkog dela.

foto: promo

Lični favorit u ovoj (naravno, sticajem selektorskih i drugih okolnosti uspostavljenoj) grupi jeste debitanski rediteljski rad Noe Debrea, koga verziraniji filmoljupci znaju po scenarističkim zaslugama i saradnjama sa Odijarom, Bidgenom i Tomom Makartijem, da istaknemo samo one najviđenije i najcenjenije. Njegov film Poslednji Jevrej (Le dernier des Juifs / A Nice Jewish Boy) pleni već u ravni nepatvorenog šarma i vešto izbalansiranog sklada između mentalitetske i identitetske komedije i društvene hronike, u slučaju koje, kao u onim ponajboljim podukama iz udžbenika, u par nenametljivih skokova od partikularnog stižemo do univerzalnog. Sam zaplet se dâ lako predočiti – Ruben Beliša, u poznijim dvadesetim godinama, živi sa bolesnoim majkom koja gotovo i ne napušta stan u kraju iz koga su se iselili bezmalo svi preostali Jevreji, a sklon je snalaženju, dokolici i lažima kad god se za njima javi nužnost. Debre polazi od realistički utemeljene dramedije, praćene glasom naratora koji posprdno uzvišenim tonom prati priču koja je samo jedna od mnogo puta ispričanih, a ovde je data među koordinatama užasa proskrastinacije u kovitlacu i mulju poznog kapitalizma.

Debre je iskusan pripovedač, a ovde pokazuje i zavidnu spremnost da u domenu rediteljskih zaduženja, omeđen evidentno skromnijim budžetom, izađe na kraj sa tek nominalno i na prvih nekoliko neobazrivijih pogleda pojednostavljenom pripovešću o mladiću na pragu Isusovih godina koji će uraditi gotovo sve samo da ne radi i da svoju egzistenciju zadrži na toj tački izmaglice promene koja se verbalno priželjkuje, ali za koju se moli da se nikada stvarno i ne dogodi. Snimateljski pristup, zaokružen direktnijim i voajerističkijim pristupom, dosta nalik onome sa čim se srećemo u kućnom videu ali i u TV rijalitijima, jasno i precizno potcrtava osnovnu potku ove priče čiji bi autori da kroz blago alegoričnu postavku posvedoče o turbulencijama vremena koje se prosto-naprosto mora proživeti takvo kakvo zbilja i jeste. Mikael Zendel suvereno vlada likom Rubena koji pokušava da bude dobar i da žonglira sve zahtevnijim balastom okolnosti, a taj njegov hiperverbalizovani šarm i donekle neobičan fizikus rimu (dabome, nenamernu) imaju i u onome što je na svojim plećima izneo naš glumac Filip Đurić u nenadanom bioskopskom hitu u Srbiji – jednako uspelom ostvarenju Za danas toliko (u režiji Marka Đorđevića).

Ovde smo na pola koraka do još jedne posebno važne impresije – ovaj film je, povrh svega drugog, i veoma prijatna i duhovita komedija, dobrano porinuta u jednostavan, suptilan, a jedak i učinkovit humor (tako će u jednom trenutku Ruben pružiti privremeno utočište mlađanom tamnoputom komšiji u begu pred racijom, a ovaj će, nakon što utvrdi da je ušao u kuću drugosti, priznati da ne voli Jevreje iako je u životu upoznao još samo jednog Jevreja, a i on je bio momak na mestu); i u toj ravni Debreov film predstavlja subverziju u okvirima svog arthaus sveta, a novopolitičkoj korektnosti i njenoj posledičnoj metiljavosti ovaj film pretpostavlja empatičnost i spram (naučenih) isključivosti na suprotnom polu, a što onda dodatno senči složenost Rubenove pozicije i potom ga vraća na početnu poziciju – kotu nekoga ko samo želi da dokoličari i osmatra svet, ali mu, eto, spoljašnje okolnosti i sve, označimo je tako, stvarnija stvarnost to nikako ne dopuštaju. U toj, i ne samo toj ravni, Poslednji Jevrej, povrh sve svoje nonšalancije i zaista iskrenog i ubedljivog šarma, kanda je i najpolitičniji film viđen u glavnom takmičarskom programu ovogodišnjeg Palića. I, pritom, to nije sve, Debre će iskusnije gledaoce bolje filmofilske forme u asocijativnom naletu podsetiti na ovde iznimno voljen i cenjen film Veoma diskretan heroj, ranije ostvarenje zbilja velikog Žaka Odijara, sa kojim je Debre već (dabome, uspešno) sarađivao. Dakle, sve je u neku ruku povezano i možda još ima spasa za nas.