Letnja šema

Poređenjem najvećih muzičkih festivala ovog (ili bilo kog) leta u Evropi jasna je neopravdanost pompe/govorancije – pred inače odličan koncert Šinejd O’Konor, („Vreme“ 966, 9. VII o.g.) – kojom je formalno započeo aktuelni Summertime… Jer, nije reč se samo o veličini/dužini, da ‘prostite, nego i o gustini i još ponečem. Da li festival čine bilo kojih npr. pet koncerata sabranih/razbacanih tokom tri nedelje, bez kompleta ulaznica (s popustom), ili je „festival“ tek način da se na ime društveno-kulturnog značaja dospe do nekih fondova i budžeta, u trci sa sve jačim suparnicima/muzičkim programima kao što je BELEF itd.? Naravno, nema ničeg lošeg u letnjem, opuštajućem programu s par večeri dobre zabave, i tim pre ne bi trebalo da je kvari pretencioznost.

Summertime (tada …Jazz, Blues & World Music) festival (dalje: SF) efektno je započeo Sava centar (dalje: SC) 1991. godine. Iskidan opštom nesrećom, ovaj festival je ipak preživeo, da bi u ovoj deceniji postao redovan, privlačan i… bez domaćih učesnika. Takođe, odrekao se bilo kojih stilskih određenja i pouzdao se u ono što sa sezonskih fešti po Evropi može brzo da dobije i za Beograd/Srbiju. Ta su gostovanja zapravo i najsvetliji trenuci novijih izdanja SF-a: još jednom Pet Metini, premijerno Dajen Rivs, ponovo Čik Koria & Geri Barton, solo Markus Miler, opet/obnovljeni Return To Forever/RTF… Summertime festival je 2009. sarađivao i s drugim organizatorima/promoterima (HMK Music, Avalon…), i posle žilavo opstajuće Šinejd briljirao trećim u sedam godina ovdašnjim gostovanjem Dejvida Birna („Vreme“ 597, 13. VI 2002, i 705, 8. VII 2004).

Uvek nov ili bar svež, redovno izvrstan, Dejvid Birn je svojim art-fankom uglavnom držao na (nemirnim) nogama ponovo krcatu dvoranu (ulaznice 2300-2900 din.). Krenuo je dugim i duhovitim monologom, pridružio mu se standardni sastav sa troje razigranih pratećih pevača i troje još razigranijih plesača; svi (pa i crnci) u belom, u odličnim naoko jednostavnim koreografijama uz preciznu i robustnu svirku dostojnu Dejvidovih nekadašnjih Talking Headsa. Iako aktuelna turneja već i nazivom (Songs Of David Byrne And Brian Eno) promoviše dugoočekivani zajednički album s povučenim magom Brajanom Inom – odličan Everything That Happens Will Happen Today (2008, Todomundo/Opal) – koncertni repertoar je pre Moj život u Talking Heads/bez B. Inoa nego My Life In The Bush Of Ghosts. Potonji LP (‘81, Sire) uostalom jedva da je intoniran (…nije instrumentalno ostvarenje, ali ni Brajan ni ja nismo na njemu pevali…), a i Everything… ima malo veze s tim izvanredno zanimljivim te istorijskim/uticajnim albumom pre ere semplovanja, znatno je više „birnovski“ izdanak perfektnog popa nego eksperiment.

Dakle, na opšte zadovoljstvo praštali su hitovi i standardi Talking Headsa, od onih s naslovima od jedne reči do kuća u pokretu, u plamenu… jednom u životu, tokom rata; ali i novi biseri pevne mudrosti, Strange Overtones, One Fine Day, Life Is Long, My Big Nurse. Žestok sat i po, dva bisa (Al Grinova Take Me To The River, pa Road To Nowhere) i ovacije koje može smiriti samo konačna pesma, akustična i gotovo gospel Everything That Happens. Ni tri cele decenije otkad je ovde gostovao s Talking Heads, i dalje u odličnoj stvaralačkoj i izvođačkoj formi, s minimalističkim konceptom i besprekornim zanatom, sedi Dejvid Birn ostaje u svetlu i aktuelnom knjigom Biciklistički dnevnici (Geopoetika).

Ostatak SF-a 2009. je taljigao za ovim. Francuski Le Freylekh Trio sa svojim šareno-uticajnim klecmerom (jednom od vrsta jevrejske muzike) bio je zanemaren, nastupajući u foajeu SC-a. Svestrani, ali i svaštarski Markus Miler vratio nam se u egzibicionom triju crnih bas gitarista, s jeftinim pirotehničkim programom kakve bogati festivali od površnih zvezda naručuju za debele pare. I Stenli Klark nedavno je svirao u Beogradu solo, ne samo s RTF, tako da je Viktor Vuten jedini novajlija za pristojno popunjen parter Velike sale (ulaznice 1200-2000 din.). Jalove numere s ritam-sekcijom tek su izgovor za solističke ili duetske egzibicije tehničkih virtuoza, ali sredinom sedamdesetih inovator i zvezda fuzije/džez-roka, Klark je odavno prevaziđen i van uskog kruga svojih obožavalaca – dosadan. Veći je problem zašto nesumnjivo ozbiljan i dubinski muzičar, uspešan kao Markus Miler (do)pušta sebe u izvikane, šuplje ol-star-postave, i da li vam se isplati do pred kraj čekati da se on prihvati svog matičnog bas klarineta i odsvira i poneku kompoziciju iz saradnje s Majlsom Dejvisom.

Na repu, krcat parter (do 3000 ljudi, ulaznice 2500-2900 din.) za disko-sa-hm-improvizacijama. Pardon, zlobno je izvođaču/koncertu zamerati vrstu publike, pa neću špekulisati da li je puno prisutnih odavno prešlo na džez, no… zaglavili su kod Beri-Vajta-s-gitarom (i stoga manjim stomakom), pravo im budi. Ono što je Džordža Bensona nekada obeležavalo kao dobrog gitaristu – muziciranje u oktavama a la Ves Montgomeri – sada je isti povremeno izvodio, i to sa saplitanjem, i uskoro bi mogao postati bolji pevač nego što je instrumentalista. Baladne solaže su mu u suštini ionako potpuno suvišne, isprazne kao teškometalne.

Još od L. A. Sačma džez ima tradiciju prvorazrednih svirača koje je pevanje učinilo zvezdama, a Džordž Benson je izabrao baš Net King Kola za novi omaž. Tako je posle početne pop-soul Feel Like Makin’ Love Roberte Flek i Golden Slumbers (podsećanja na njegove cenjene obrade Bitlsa ‘69), destruirao Nature Boy da bi ga se svakako stideli Kolovi savršeni sledbenici i tumači, pijanisti Oskar Piterson i Dajana Kral (potonja nam je srećom najavljena za jesen). Kvintet u kome je najpoznatiji Rendi Valdman za klavirom, pratio je Bensona kroz sivi soul i hitove On Broadway i Give Me The Night, na oduševljenje prisutnih. Nije čudno da Džordž Benson rado sarađuje s Alom Žaroom: politički korektno je to zvati „manje zahtevni džez“.