Leti, leti – traktorče!

Kad si dovoljno star da na ulazu obezbeđenje više neće ni da te pretresa, to valjda znači: a) masovne ubice su sve mlađe, b) možda si od srećnika koji Let 3 znaju još dok su bili Let 2. Kako god, nekoliko stotina tvrdokornih/dugoročnih sledbenika Leta 3 okupilo se na ovom klupskom nastupu koji je bio zakazan još za maj, pa odgođen zbog masovnih ubistava u OŠ “Ribnikar” i kod Mladenovca. (Zbog čega?! Ne čujem Vas dobro! – AVlast.)

Sticajem (slučajnih?) okolnosti, par sati pre koncerta, sprat iznad u Domu omladine Beograda, u punoj tribinskoj sali odvijao se razgovor o novoj knjizi novosadskog umetnika i “Vremenovog” čestog gosta Slobodana Tišme, ‘80-ih godina prošlog veka poznatijeg kroz bendove La Strada i Luna, dobitnika NIN-ove nagrade za roman 2011, za Bernardijevu sobu. Drugi deo trilogije Astal tiš riba friš, upravo objavljeni Ima li koga kod kuće – zapisi jednog šizofreničara (Nojzac) nastavlja putanju prethodnika Život pesnika – political nigredo (Futura publikacije), a duboko proživljena/promišljena Tišmina priča između ostalog jasno je ukazala ko nas i zašto suštinski vodi u rat(ove). Kao što će to, drugim izražajnim sredstvima, malo kasnije & mnogo bučnije učiniti i Mama ŠČ; kao iz Dr. Strangelove ispala. (Vidi istoimenu političku satiru / crnu komediju, 1964, Piter Selers i Stenli Kjubrik… onu što ga po montaži zna i Šapić.)

Elem, još u maju L3 imali su svoj dosad najveći hit, Mama ŠČ – pobednika hrvatskog izbora za Eurosong / Pesmu Evrovizije – i verujem da su mogli, na širokom talasu tog interesa, puniti mnogo veću dvoranu no i mesecima kasnije, uz sav publicitet proboja ka vrhu takmičenja u Liverpulu (Let it 3!), u Beogradu su ostali pri relativno maloj Amerikani/DOB. Doduše, obnovljena/ovovekovna gostovanja L3 ovde, posle 2002. i SKC-a/dvorane kalibra Amerikane bila su ili na pivskim festivalima (2008/09) ili po tada vodećim rokerskim klubovima (Gun Club, Elektropionir i sl., npr. “Vreme” 1080, 2011). Tako je i prošlog petka, sigurno po ukusu vernih obožavalaca – možda malo zabrinutih da će neočekivani estradni proboj razvodniti razjedajući humor i motor-testeraški zvuk ovog benda – stigao ekstremni rokenrol neuznemiren Evrovizijom.

Predvođen brkatim, višedecenijskim tandemom Zoran Prodanović Prlja (vokal) – Damir Martinović Mrle (bas-gitara), L3 šiba kroz razne naraštaje hard-roka od kraja ‘60-ih do novih metalizacija, očitovane u radu odličnog, bradatog gitarskog dvojca Matej Zec – Dražen Baljak, s Ivanom Bojčićem za tradicionalno nabijačkim bubnjevima. Kroz arheološke slojeve čvrstorukaškog bugija smenjuju se stari favoriti – ekvatoriparalele, banane i katedrale, iskače neuništivi termitski Vjeran pas, pridružuje se kvartet limenih duvača, publika raste ko kvasac, a jedine stanke su kad se bend usred neke pesme ‘zamrzne’ i zvučno i vizuelno, dok tišinom ne isprovocira prisutne pa nastavi jednako furiozno.

Izadji mala i Mala soba načinju blok s remek-dela Bombardiranje Srbije i Čačka (2005, Dallas Records), neizbežno nedijetalna Dijete u vremenu navlači u naricanje Dođi da ostarimo zajedno, i pitam se koliko je učesnika ovog neformalnog hora ikad čulo original tate ŠŠ; kao i da li znaju da novi album Leta 3 donosi izbor njihovih najpoznatijih numera u novim aranžmanima (latino, texmex, sint-pop, detinji…), s neočekivanim gostima, pa tako i neke tačke s ovog klupskog repertoara. Zabave radi, pogodite šta peva njihova nekadašnja sugrađanka Marina Perazić, i zamislite ove psiho-delije kako prate majku Terezu (Kesoviju) kroz Sam u vodi!

No, album Mama ŠČ (Dallas Records) još nije zapravo stigao do nas – juriš na striming, strpljenje za vinil – iako su počeli uživo da ga promovišu po regionu, na velikim koncertima s odgovarajućom scenskom produkcijom; tu je samo CD singl s efektnim remiks verzijama hita Mama ŠČ, više kao deo skaradnog merčandajza Leta 3. Dotle, uživamo u zaostatku, zakrivljenju vremena gde Pokvarena žena i Omađijaj me vode do sledećeg vrhunca, odbrojavanja Izgubljeni, a Bombardiranje… neminovno nastavlja kroz politički nekorektne (starinski: mačističke) Riječke p..ke i K…em u čelo. Posle 70 sabijenih minuta, izlaz bina levo, publika skandira riječke pi..ke a da ne zvuči pogrdno.

Umesto u razdrljenim crnim odelima / belim košuljama, L3 se vraćaju uniformisani za očekivanu Mama ŠČ – materinski motiv im je čest, npr. Prdni, majko – ali to nije samo bis, mada ponove Sokola; blista Profesor Jakov, pa opet rane žestine u Ne trebam te, Fuck famiglia. Duvači odlaze/dolaze, naravno najefektniji su u štajerskim, polka prizvucima, ali ima za njih još zanimljivog posla jer L3 odavno nema klavijaturistu. Prlja se povremeno zanese (anti)stadionski, otkrije da bend barata i velikim prostorima. Jasno, ne sme da prođe nastup bez Mrletovog ciklama-bloka, sa sve sviranjem basa iza leđa, vau-mjau i pripadajućim burgijama koje uvek iznova vesele.

Ako je iko ovde zalutao očekujući jahanje na čudu jednog hita, mora da se (gadno?) iznenadio sluđujućom mešavinom svega, od Zape do Šabana, od Ramba Amadeusa do Lajbaha – a nije jeftina parodija, plitka poezija, ni kultur-šok; niti je pozajmljeno od navedenih. Nit je Letu prvi Eurosong (bili su 2006. u Severininom spotu Moja štikla), kamoli prve unforme (modirali su JNA po Slo/Cro posle ‘91), niti svako veče pokazuju gole guzice il’ izvode druge skandale. Često su samo odličan RnR sastav, s nešto perja. Takav je bio i završetak, do puna 2 sata: Droga nalik zezanju, pa duga, spora, prava sviračka Sam u vodi.

Kako li samo propustiše onaj singl iz 2005, Rado ide Srbin u vojnike (Pi..a)?