Reč nacizam postaje sve provokativnija, sve prisutnija i sve zloslutnija. Kada mi je Danka Nikolić ponudila svoj prevod biografije Lide Barove koju je napisao Jozef Škvorecki, nisam mogao baš da se pohvalim da sam mnogo znao o ličnosti koja to ime nosi, pa mi se pružila prilika da na neobičan način uronim u atmosferu rađanja nemačkog nacizma. Znao sam da izbijanje u prvi plan jedne ličnosti kakva je Lida Barova u ovom vremenu nije slučajno. Urednik naše edicije „Klepsidra“ Zoran Paunović s oduševljenjem je pročitao i saglasio se da nam Škvorecki pošalje ovu višespratnu poruku.
Svi učesnici ratnih razaranja su pred moralnim i ljudskim iskušenjima. Postupci pojedinih među njima provociraju sud javnosti, snažno poistovećenje i stalno preispitivanje pamćenja. Tako i zanimljiv životopis, nezatvorena priča Lide Barove poprima karakteristike legende budeći veliko interesovanje publike i inspiraciju umetnika. Veliki Škvorecki majstorski se, kao ‘pisac iz senke’, pobrinuo za (auto)biografsko svedočenje Lide Barove.
Knjiga Bekstva Lide Barove u Češkoj je doživela tri izdanja, izazvala interesovanje široke publike i izuzetno veliku popularnost. O tome svedoči činjenica da su tokom 2016. godine u Pragu snimljena i prikazana jedan za drugim dva filma o Lidi Barovoj: dokumentarni – poznate češke rediteljke Helene Treštnjikove Prokletstvo lepote i igrani Lida Barova takođe izuzetnog reditelja Filipa Renča. Krajem prošle godine, takođe, i mi smo dali doprinos fenomenu vragolaste glumice u nespokojnim vremenima: objavljen je roman Lutka od marcipana Muharema Bazdulja, u izdanju Geopoetike.
A ko je, u stvari, Lida Barova?
Rodila se u porodici činovnika praškog magistrata Karla Babke i njegove supruge Ludmile, rođene Starostove. Umetničko ime Lida Barova odabrala je po porodičnom prijatelju Jindrihu Šimonu Baru, češkom katoličkom svešteniku, pesniku i piscu, predstavniku realizma takozvane seoske proze i katoličke moderne. Lida je bila tipična predstavnica ljupkih devojaka i mladih žena 30-ih godina prošlog veka. Posle nekoliko hvaljenih uloga u češkim filmovima, dobila je poziv iz Nemačke gde je uspešno startovala kao talentovana mlada glumica i lepotica. Tek što je započela da gradi filmsku karijeru u Nemačkoj, u visokim nemačkim krugovima proširila se priča o njenoj ljubavnoj vezi sa ministrom propagande i jednim od najbližih Hitlerovih saradnika – Jozefom Gebelsom. Na molbu Gebelsove supruge vođa velikog Rajha je reagovao i Lidi Barovoj je 1939. godine naređeno da istog trenutka napusti Nemačku. Vratila se u Prag, a već četrdeset prve pokušala da nastavi karijeru u Italiji pretpostavljajući da priče o njenoj aferi nisu mogle da se prošire tako daleko. Početak boravka u Rimu je obećavao. Angažovali su je najpoznatiji reditelji – Felini, De Sika, Roselini. Međutim, ispostavilo se da Hitlerove policijske službe nisu ograničene samo na Nemačku, pa je ubrzo stiglo naređenje da u roku od nekoliko sati napusti i Rim. Ponovo se vratila u Prag.
Po završetku rata pokušala je još jednom da oproba sreću u Nemačkoj, ali su je američki okupacioni organi 1945. predali čehoslovačkim vlastima. Saslušavana je i hapšena zbog kolaboracije sa nacistima. Posle 16 meseci robije i bezbrojnih saslušanja, sve optužbe bile su odbačene. Na Badnji dan 1946. godine puštena je iz zatvora. „Nije dokazano“, konstatovano je u obrazloženju javnog tužioca Vanrednog narodnog suda, „da se optužena Lida Barova bavila potkazivanjima, niti da je podržavala nacizam sarađujući sa Gestapoom. Ako se sastajala sa istaknutim nemačkim ličnostima u vreme okupacije Čehoslovačke, činila je to da bi obezbedila uloge u nemačkim filmovima.“
Sud ne prepoznaje kategoriju samoizdaje. Sudi samo onima koji izdaju druge. Veliki umetnik je uvek na sopstvenoj optuženičkoj klupi, veoma dobro zna kakva je razlika između prilagođavanja i pokoravanja. Škvorecki nije mogao da podnese samoizdaju. U podnaslovu Bekstva Lide Barove piše „život češke glumice, kako ga je po njenom kazivanju zapisao Jozef Švorecki“. Veoma suptilno i bez trunke vidljive osude Škvorecki je ostavio da deluje eho rečenice „činila je to da bi obezbedila uloge u nemačkim filmovima.“ Autor nama dragih i veoma čitanih romana Kukavice, Oklopni bataljon, Slučaj inženjera ljudskih duša, Bas saksofon neposredno posle sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968. godine emigrirao je u Kanadu. Nije pristao na kolaboraciju i otišao je. Ona je pristala. Pustio ju je da iskreno iznese dirljivu priču erotskog simbola jednog doba. Kasnije se pokajala, pokušala da demantuje sopstvene iskaze i sama napisala novu verziju uspomena. Načinila je neuspeli fotošop svoje povesti, a on razornu, opominjuću poruku o pristajanju.
Autor je glavni urednik IP Clio
