Ledeno otrežnjenje

Martin Kušej je jedan od najinteresantnijih i najtraženijih pozorišnih reditelja na nemačkom govornom području. Austrijanac slovenačkog porekla, rodom iz austrijske provincije Koruške, Kušej najpre studira germanistiku, a potom režiju. Za kratko vreme mu polazi za rukom da izgradi prepoznatljiv pozorišni rukopis: nema tako „zastarelog“ klasičnog komada od koga Kušej ne bi napravio uzbudljivu dramu koja potresa i pokreće. Već kratak pogled na njegovu biografiju otkriva više od pedeset drama i opera koje je postavio u najboljim pozorišnim kućama od Beča do Hamburga. Jedan od vrhunaca njegove karijere bilo je naimenovanje za direktora drame Salcburških letnjih igara (2005–2006), a sledeći veliki izazov očekuje ga 2011. godine, kada će preuzeti vođenje pozorišta „Rezidenc“ u Minhenu, koje važi za jednu od najprestižnijih kuća u Nemačkoj.

Povod za susret sa Martinom Kušejem je premijera komada Ženski đavo austrijskog klasika Karla Šenhera, koja je otvorila ovogodišnju sezonu u Akademskom pozorištu (jedna od tri kuće Burgteatra). Intervju nam daje nedelju dana pred premijeru – u vreme kada su i najiskusniji reditelji nervozni – ali je neobično dobro raspoložen i srdačan. Nedelju dana kasnije će se pokazati da je Kušej imao razloga za dobro raspoloženje: premijerna publika je predstavu Ženski đavo nagradila euforičnim desetominutnim ovacijama, a kritika je unisono dijagnostikovala apsolutni trijumf. Kušeju je pošlo za rukom da od jedne narodske priče o trouglu između žene i dva muškarca, koja se dešava u zabitom alpskom selu na početku dvadesetog veka, izgradi uzbudljivu savremenu dramu o fatalnom preplitanju žudnje i mržnje, ljubavi i zloupotrebe, erosa i tanatosa. Kušej dopušta da kao pobednik iz trojne konstelacije snaga izađe žena, koja se iz uloge žrtve emancipuje u počinioca – na kraju drame jedan muškarac leži ubijen, a drugi je ubica.

„VREME„: Počnimo razgovor sa komadom Ženski đavo…

MARTIN KUŠEJ: Moram odmah da vam saopštim nešto drugo… Upravo sam pronašao još jednu kockicu u mozaiku prijateljstva koje osećam prema Srbiji – Željka Lučića.

Radite sa Željkom Lučićem?

Da. On je najbolji bariton na svetu za Verdija. Dolazi iz Vojvodine, a trenutno je u Minhenu, gde peva u Magbetu u mojoj režiji. Peva maestralno. Kada sam ga prvi put čuo kao Magbeta, došlo mi je da zaplačem. Odmah smo se sjajno razumeli, obojica imamo slovensko srce i dušu.

Rekli ste mi da bi vas interesovalo da jednom učestvujete na BITEF–u?

Da, naravno.

Da li su vas do sada zvali?

Značaj mojih predstava ljudi prepoznaju sa zakašnjenjem. Ja se ne uklapam u popularne estetske modele, ne spadam u mejnstrim. Ono što se sada smatra za „hip“ ja sam radio pre desetak godina. Dakle, teško me je svrstati, isuviše sam komplikovan…

Ali svejedno spadate u petnaestak najtraženijih režisera na nemačkom govornom području…

To je tačno. Mislim da je to zato što već godinama režiram ekstremno pouzdano, bez padova u kvalitetu. Daju mi zadatak i ja ga ispunim.

Šta vidite kao odlike mejnstrima u pozorištu, u smislu vladajuće mode?

To pozorište bih nazvao pozorište za decu, jer je iz njega odsutan bilo kakav prepoznatljiv stav. Jedini stav koji se prepoznaje – a sa kojim ja ništa ne mogu da počnem – jeste da su pozorišni reditelji usvojili kao estetsku kategoriju televiziju, film, strip, kojekakve serije i sitkome. Za mene je to isuviše glupo… U tome vidim propadanje nivoa obrazovanja.

U načinu obrade komada ili u uticaju masovnih medija?

Problem je u tome što se pod uticajem medija, naročito televizije, stvaraju društvena strujanja kojima čovek ne može da se odupre, jer jednostavno biva uvučen. Mene interesuje sledeći fenomen: postoji sve više klasičnih komada, koje je sve teže režirati, zato što ljudi više ne poznaju kontekst u kome su oni nastali. Celokupna pozadina društvenih konflikata u XVIII ili XIX veku danas više ne funkcioniše na isti način – mislim, recimo, na sukob između plemstva i građanstva, bogatih i siromašnih… Onda neki reditelj uzme Lasingovu Emiliju Galoti ili Šilerove Razbojnike, i ne zna šta sa njima da počne, što i mogu da razumem… ali ne mogu da razumem zašto ih onda uopšte režira? A što je najgore – uskoro neće više biti publike koja će moći da razume ove komade.

Razume li publika komade u vašoj režiji?

Volim da režiram opere upravo zato što mogu da se sretnem sa publikom na makar približno istom nivou. Operska publika još uvek prilično dobro poznaje to što gleda, neki se onda i ljute jer se na ovom ili onom mestu nije dogodilo ono što su očekivali. Ja tražim od gledaoca da se zapita zašto je to nešto bilo drugačije, on mora da razmisli, i u najboljem slučaju da kaže – aha, režiser nije idiot, hteo je da postigne ovo ili ono. U tom slučaju je pozorište ispunilo svoju svrhu.

Podsticanje na razmišljanje kao zadatak pozorišta?

Da. Pre svega je važna jedna vrsta uzbuđenja ili iritacije, važno je da čovek bude izbačen iz stvarnosti, da napusti svoj horizont očekivanja. Takođe je važno da predstava pored onoga što izaziva na emocionalnom, intuitivnom i nesvesnom planu, u isti mah podstakne na intelektualni razgovor i sučeljavanje.

Broj savremenih komada koje ste režirali može se izbrojati na prste jedne ruke. Istovremeno razumete sebe kao kritički osvešćenog savremenika. Odakle taj nedostatak interesovanja za savremene komade?

Samo delimično ste u pravu. Možda razlog leži u tome što sam školovan na klasičnom pozorištu, i što u tim velikim delima još uvek otkrivam dovoljno potencijala da ispričam nešto o nama i našem vremenu. Ali to ne znači da sam zatvoren za savremene tekstove… samo ne volim formalne igrarije, pop, televizijske asocijacije. Meni su potrebni jaki karakteri, jake situacije, interesantni konflikti, unutrašnji ponori, priče koje potresaju… onda tekst funkcioniše isto tako dobro kao i u klasičnim delima.

Da li je to razlog što ste svojevremeno režirali Saru Kejn, koju ste i lično poznavali?

Sara Kejn je velika sreća za savremeno pozorište, samo što nažalost nije više imala želje da nastavi. Ali u tome i jeste stvar. Jedna moderna žena ukršta arhaične konflikte, teme koje imaju silinu kakva nam je poznata iz klasičnog pozorišta, sa našim cinizmom, nihilizmom, trezvenošću, sa velikom – velikom! – čežnjom za smislom, srcem, temperamentom. Kada naiđem na takvu kombinaciju, presrećan sam. Ali ona se danas retko sreće.

Kako biste ukratko opisali svoju pozorišnu estetiku nekome ko nije video vaše komade?

Moje režije odlikuje emocionalna ekscesivnost, koncentrovana užasnutost, ledeno otrežnjenje.

Ledeno otrežnjenje?

Posle svih emocionalnih eskapada na kraju nema sentimentalnosti, već se uspostavlja hladan, racionalan pogled na svet takav kakav jeste.

Šta vas privlači kod Karla Šenhera, koga trenutno režirate?

Iskonska snaga koja se oseća u njegovim komadima. Iako odmah moram da dodam da je reč o autoru koji je bio otvoren za fašistoidne tendencije – na primer po pitanju eutanazije ili šovinizma. Srećom, Šenher je već dugo mrtav. Njegov jezik je grub, alpski – poreklom je iz Tirola – ali u njemu iznova osećam neverovatnu preciznost i muzikalnost. To u nesvesnom izaziva jednu vibraciju, koju Austrijanci verovatno najbolje mogu da razumeju, u tom smislu je Šenher nacionalna književnost… kao što su nacionalna književnost i Šnicler, Horvat, Bernhard, Grilparcer, koje mi ovde verovatno bolje razumemo nego negde drugde.

Dve godine ste bili direktor drame Salcburških letnjih igara, uz Bečki festival, jednog od dva najprestižnija međunarodna pozorišna festivala u Austriji. Vaša koncepcija nije odavala interesovanje za komade iz Istočne i Jugoistočne Evrope…

Uprkos tome, veoma me interesuje književni prostor bivše Jugoslavije. Poznajem slovenačku književnost, čitao sam i Krležu. Prijatelj sam sa Biljanom Srbljanović. (Prelazi na sprski) Znam i srpski… malo govorim… nema problema! (Smeh)

(smeh) To je zaista jedan od najvažnijih izraza na srpskom jeziku…

Problem je, međutim, što ovde nema… kako da kažem… ovde nema tržišta za te komade. Moje interesovanje za književnost sa vašeg područja je i te kako prisutno, ali čak ni Salcburg ne može finansijski da podnese takva gostovanja…

Da li razlog leži u tome što teme…

Ne, ne! Razlog leži jednostavno u tome što se ona unapred smatraju nebitnima. Takav je kliše. Čovek bi praktično trebalo da ceo svoj život posveti postavljanju takvih komada i pokušaju da ih proda.

Na svojim putovanjima ste obišli Afriku, Aziju, Latinsku Ameriku i SAD. Put vas nije vodio u pravcu Balkana?

To je slučajnost. Ranije sam putovao po Jugoslaviji, bio sam u Skoplju, Bosni, Zagrebu, Dalmaciji. Ali nekako nisam stigao do Beograda. Iako je cela Slovenija putovala u Beograd, i iako sam slušao najluđe priče o dogodovštinama iz Beograda.

Rekli ste da vam je Peter Handke prijatelj. Vaše mesto rođenja je u Koruškoj, u blizini Handkeovog mesta rođenja. U intervjuima o njegovim političkim stavovima do sada ste se izražavali negativno.

Recimo ovako: kao čovek koji politički misli, vidim Handkeov angažman, njegove izjave i postupke, veoma kritično, ali kao umetnik, kao čovek koji oseća srodnost sa njim, ja to prihvatam, iako ne razumem. Handke je čovek koga cenim i kome se divim, i zato pokušavam da to što čini dovedem u nekakav svoj kontekst. Ali moji stavovi su definitivno drugačiji, ja bih se pre ustrelio nego da odem na Miloševićevu sahranu.

Primećujete li tendenciju da se kažnjavaju ljudi koji ne dele opšteprihvaćena mišljenja?

To je tačno, i u tom smislu se divim Handkeu. Mislim da kod njega postoji jedna vrsta emocionalne ekscesivnosti, koja se spaja sa potencijalom za provokaciju. Ta tipično slovenska ekscesivnost nam je zajednička. Ja ne doživljavam sebe kao Slovena, ja sam Austrijanac, nemački mi je maternji jezik. Ali kada pređem granicu, sa mnom se dešava nešto čudno. Kao da ne mogu da kontrolišem svoje gene, koji reaguju na nešto… Odjednom osećam da je to prostor sa koga potičem, da je to domovina, obuzima me neka sentimentalnost… Volim sve te zemlje, njihove praznike, ljude, atmosferu. U Hrvatskoj sam pre rata imao prijatelje, uglavnom studente i umetnike…

Gde u Hrvatskoj?

U Zagrebu. Onda je došao rat i svi ti dragi ljudi su odmarširali u rat. Kada su se vratili, nisu više bili isti… Veoma čudan fenomen, moram da kažem. Ja nemam takvo iskustvo, ne znam šta se dešava sa čovekom kada je konfrontiran sa takvom ekstremnom situacijom. Ali verujem da bih u njoj zadržao svoja pacifistička ubeđenja.