Neposredno pošto je Berlinski zid srušen u naše je krajolike silovito nahrupila neverovatna količina „nove stvarnosti“ ne ostavljajući manevarskog prostora neophodnog za finu sedimentaciju i interpretaciju (lišenu cenzure i autocenzure) svega onoga što se dešavalo u prethodnih gotovo pola veka – periodu u kome je sudbina Jugoslavije, ma koliko ispoljavala osobene simptome i varijetete, ipak bila bitno determinisana Zidom i svim onim što je on podrazumevao. Tako su ovdašnjim radoznalim savremenicima XXI veka kao ključevi za odgonetanje uzročno-posledičnih lanaca pomenute epohe u mnogim segmentima, posebno kulture, ostavljeni mahom difuzni, često konfuzni tragovi i, naravno, u nas trajno vitalna, predanja s koleno na koleno. U tom smislu, kao značajna sinteza i tumačenje jedne oblasti i epohe, ovih dana se u izdanju Beopolisa i Remonta pojavila knjiga Ideološki modeli: srpsko slikarstvo 1945–1968 – delimično adaptirana i dopunjena doktorska disertacija istoričara umetnosti Lidije Merenik, docenta na predmetu Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
EMBARGO: U okviru ove studije autorka se bavi otkrivanjem mehanizama uspostavljanja interakcija između ideološko-političke i likovne sfere – strategijama ali i strukturama njihovog nastanka, delovanja i dometa, otkrivanjem njihove mape značenja, te prati razvoj modernizma u srpskom slikarstvu 1945-1968. godine kroz tri istorijske, političke i ideološke etape koje definiše: „prva je sadržana u represivnom odnosu socijalističkog realizma prema nasleđu modernizma i u reakciji na tu represiju; druga obeležava zenit posleratnog modernizma i simboliše liberalizaciju sveukupne kulturne i društvene klime; treća predstavlja njegovu dekadenciju i oblike njegove kritike“. Dakle, bavljenje ideološkim modelima u srpskom slikarstvu Lidija Merenik započinje postupnim, detaljnim i argumentovanim istraživanjem razmera, karaktera i značaja socijalističkog realizma u srpskoj umetnosti – specifičnog i, uz podrazumevajuće deformitete, delimično istraženog perioda koji je, zavisno od vremena i tumača, bivao glorifikovan, pod embargom, mistifikovan, da bi njegovo postojanje bilo čak i potpuno negirano; perioda u kome je pitanja (ne)podobnosti umetnika menjalo indivudualne geneze i karijere, a time i umetničke i kulturne tokove. Tim povodom Lidija Merenik za „Vreme“ kaže:
„Razvoj umetnosti bio je prožet vešto vođenom kulturnom politikom, nekada potpuno vidljivom, kao u socrealizmu, nekada nevidljivom i dobro upakovanom, kao tokom pedesetih i šezdesetih. Nekada je umetnost učestvovala u tom procesu institucionalizacije – kada je bila neophodna njena uloga u stvaranju novog imidža zemlje koja menja spoljnopolitički kurs. Socrealizam je bio pod embargom u periodu kada je trebalo Jugoslaviju prikazati drugačije, stvoriti joj imidž koji je prihvatljiv i čitljiv Zapadu u vreme hladnog rata. Karakteristično je da su naši slikari prihvatali teme kao što su obnova ili izgradnja, ali su ih saopštavali sopstvenim jezikom, estetikom formiranom u starom režimu. I Boža Ilić je više voleo Kurbea od Gerasimova. Modernistički model je oslobodio tradiciju međuratnog modernizma i ‘Oblika’ i usredsredio se na Parisku školu kao uzor. Šejka je, pak, započeo postmoderni govor iz pozicije kritičara visokog modernizma. Ipak, najizrazitije je rizomsko delo Ivana Tabakovića.“
SLUČAJ TABAKOVIĆ: U ovoj studiji Lidija Merenik izbegava u dosadašnjoj praksi ustaljenu decenijsku klasifikaciju umetničkog materijala i opredeljuje se da ovaj period sagledava kroz tri dominantna modela, odnosno poglavlja knjige: totalitarni, modernistički i kritički, u kojima razmatra umetnost od socijalističkog realizma do slikarstva nove figuracije. Karakterističnu, moguće i ključnu tačku ove studije čini poglavlje „Delo kao model: decentralizacija ideologije“, u celosti posvećeno stvaralaštvu Ivana Tabakovića, njegovom superiornom odbijanju da se razmišlja i stvara u kategorijama političkog i ideološkog. „Slučaj Tabaković“ zapravo je priča o mogućnostima individualnog prevazilaženja dogme, diktata i zadatosti sistema.
„Tabaković je hteo mnogo da kaže – u isto vreme duhovito i ne tražeći udobnu poziciju moći sa koje bi sve to saopštio. Čini se kao da je njegov moto saopšten u tom čuvenom pismu Hegedušiću i Postružniku: ‘… Licem izvan đubreta… izvan smrdljivog lonca svađa i intriga… malograđanskih lepinja i mučkova…’. Njegovo delo je velika tema koja definitivno prevazilazi ne samo tzv. sistem, već i sopstveno vreme i sopstvene, neretko osrednje, savremenike“, govori Lidija Merenik.
Naglašeno izoštrenih senzora spram prepoznavanja i tumačenja sprega i simbioza ideologija i umetnosti, Lidija Merenik u knjizi Ideološki modeli: srpsko slikarstvo 1945–1968 čitaoca precizno, argumentovano i pouzdano vodi kroz lavirinte i lagume ove ne tako davne epohe. Takođe, nije suvišno podsetiti na magistarski rad Lidije Merenik, uz manje izmene objavljen 1995. godine kao knjiga Beograd: osamdesete, u podnaslovu Nove pojave u slikarstvu i skulpturi 1979–1989. u Srbiji, koji sadrži tumačenja osobenog kulturnog perioda koji se razvijao u prvim godinama posttitovske epohe, a koji je u svojoj postmodernoj varijanti sadržao i specifične odjeke i interpretacije socrealizma. Upitana da protumači razvoj i tendencije na srpskoj likovnoj sceni u periodu posle 5. oktobra 2000. godine, pre svega u pogledu mogućeg iščitavanja obrisa epohe i eventualnih sprega umetnosti sa aktuelnim političkim gibanjima i režimom, Lidija Merenik kaže:
„Verujem da je vreme diktata iza nas. Po onome što sam do sada videla, mislim da bi stvari mogle da se razvijaju ka istinskom umetničkom pluralizmu, ukoliko opet ne dođe do borbe za prevlast nekog ideološkog ili kulturnog modela. Uostalom, još je rano za davanje bilo kakvih ozbiljnih sudova – treba sačekati prve konkretne, profesionalne rezultate.“
