Lakše je bez bola

Nedavno je (gotovo nezapaženo, pa još praćen prilično poraznim kritikama) američkim bioskopima prošetao najnoviji film velikog Nila Džordana, jednostavno nazvan Marlou (Marlowe) sa sve Lijamom Nisonom u naslovnoj roli (a tu su i Dijan Kruger, Džesika Lang, Deni Hjuston…); ta činjenica je za ovu priliku značajna jer je tu reč o ekranizaciji romana Crnooka plavuša (The Black Eyed Blonde) Bendžamina Bleka, a to je pseudonim cenjenog autora umetničke proze (i kod nas su objavljeni njegovi izvrsni romani Knjiga dokaza i Kepler) – Džona Banvila. Banvil se, eto, pod gotovo pa prozirnom krinkom oprobao i na polju žanrovske, preciznije, kriminalističke (i još preciznije – detektivske i retro-šik) proze, oživevši pritom ikoničnog i nezaboravnog Čendlerovog junaka – Filipa Marloua, koji je više puta dosad dospevao i na film i na velika i nešto manja platna i ekrane. Džon Banvil / Benžamin Blek se i tu odlično snašao, stigavši na kraj puta sa vrhunskim štivom koje pred čitaočevim očima dosta brzo transcendira u umetničku prozu vanserijskih dometa, uz dužno poštovanje prema kanonu, stilemama, tropama književnosti kriminalističke fele; Nil Džordan je u svom filmu, pak, uglavnom omašio metu, ali to je za neku drugu priču nekom drugom prilikom. Ovaj uvod nam je zgodna ilustracija za ponekad i sasvim očiglednu tezu – da je, eto, moguć i srećan i skladan spoj žanrovski jasno definisane i označene književnosti i pristupa koje se u jednakoj meri oslanja i na konsekventnost i nužnu preciznost pristupa, a da se, uz sve pomenuto, iz te fuzije može stvoriti i podatno tlo za filmske (i srodne) ekranizacije sa punim razlogom postojanja.

Tu možemo da zastanemo kraj u dovoljnoj meri sličnog i bliskog slučaja – romana (pa još i romana-prvenca) inače diplomirane dramaturškinje Mirjane Drljević; jednostavno, čitaoci će, kanda, dosta brzo barem osetiti da je roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo plod upravo narečene sinergije – naime, ovo jeste umetnička proza (negde daleko poznata i kao quality reading), ali jeste i zdrav i prav izdanak kriminalističke proze novijeg kova, a ta tačka krajnje smislenog i opravdanog susreta u krajnjem zbiru dovodi do utiska da bi ovo mogao da bude i sasvim dostatan i nadahnjujući predložak za eventualnu filmsku ili serijsku ekranizaciju. Upravo pomenuto je ovde nedvosmislen kompliment, jer roman Mirjane Drljević nijednog trenutka ne ostavlja utisak “raspisanog” ili “izmutiranog” scenarija koji bi do boljih dana za adaptacije mogao da prezimi i u vidu knjige koja takođe može da se obrati broju “konuzumenata” (podosta je primera u skorašnjoj holivudskoj i obližnjim istorijama gde su scenaristi iz filmski razvijenijeg dela planete tek u nužnoj meri novelizirali svoje “neudomljene” scenarije, ne bi li im tim mamiparnim manevrom podigli cenu). Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo, međutim, dom i sigurnu luku nalazi na suprotnoj strani te metaforično-kalkulantske obale – ovo je punokrvan roman jasne i ubedljive strukture, čija autorka se, pak, sasvim razumljivo poslužila svojim polaznim profesionalnim (dramaturškim) veštinama, te je na finiš stigla sa nepobitno literarno uspelim i validnim delom koje se snažno i samouvereno oslanja upravo na filmski pristup pripovedanju, odnosno, onom čuvenom filmskom storitelingu.

Nominalno, ovo jeste delo koje po ama baš svim uočljivim aspektima i relevantnim elementima pripada i kriminalističkom žanru – sa svojom iznijansiranom misterijom o nestanku tri naoko nepovezane tinejdžerke, pri čemu čitav taj slučaj sa sijaset nepoznatih pod budnim okom pronicljive i dovoljno atipične inspektorke (koja bi lako mogla da bude i “krovna” junakinja budućih romana ovog kova Mirjane Drljević) izrasta u društvenu hroniku koja seže do podalje prošlosti, čije neravnine i prećutani bolovi čine koren užasa nestanka mladih i, pretpostavimo, nežnih bića u savremenijoj ravni priče. Ovaj roman nijednog trenutka ne izneverava (i) taj svoj žanrovski pedigre, te se Niko nije zaboravljen… bez imalo relativizacija i menjanja kriterijuma u hodu može čitati i u tom ključu. Kao svako zdravo koncipirano žanrovsko delo i ovaj se roman dobrano i svrishodno bavi primarnim osećanjima (jer, između ostalog, i ta odrednica u širem smislu i luku kriminalističku književnost čini prirodnim i integralnim delom popularne kulture u njenom najprefinjenijem smislu); a ta filmska (ili ipak bolje reći – filmična naracija) dodatno osnažuje tu arhitektonsku postavku ovog dela. Misterija je u pravoj meri razgranata, pripovedanje je neosporno ritmički izbalansirano i onda brižljivo gradirano, kao i u svakom dobrom krimi-romanu postoji evidentna veza i sa znacima sadašnjice koji se onda lako daju rastumačiti i sa onim što bismo mirne duše mogli označiti kao vanvremensko i ne kruto određeno lokalnim koloritom i ovdašnjim sociokulturološkim okolnostima. Sam taj zahvat “pletenice” (preplitanja sadašnjih događaja i zaokreta, sa jedne, i njihovog prapočetka i uzročnika iz dijahronijske ravni, sa druge strane) ovde je krajnje učinkovit, i sama priča i način na koji je ona koncipirana, uspostavljena i dovedena do završnice jednako povoljan utisak ostavljaju i u skorijoj i u vremenski udaljenijoj dimenziji. Misterija održava tu finu ravnotežu, baš kao što, što je, može biti, i nešto važnije, usredsređeno prati i svoju vlastitu logiku, sve do samog kraja, što je još jedna od potvrda te evidentne pripadnosti krimi-žanru, gde je, premda se onim elitističnijima, ali i manje upućenima, a onda i isključivijima među čitaocima to ne čini uvek tako, struktura u čvrstoj vezi sa datostima koje se nipošto ne daju tek tako lako savladati.

Na spoju ta dva samo naoko oprečna pola nalazi se ono što se često previđa u ovom beskrajnom postpostmodernom književnom eksperimentu čak i u planetarnim razmerama – a to su upečatljivi likovi, kismetski i odlukom/samovoljom pisca bačeni u intrigantan kontekst, a zapravo u ne baš prijatno vrelo događanja i preokreta o kojima čitalac dosta brzo poželi da sazna više. To se odnosi i na nestale tinejdžerke i na njihove majke, nekada bliske prijateljice u tim osetljivim i formativnim godinama, a sada otuđene i prepuštene odrazima svaka svog ličnog pakla. U toj tački u ovom delu Mirjane Drljević zatičemo slično i kod, recimo, pogubno produktivne kraljice pero-lako “krimića”, Meri Higins Klark, koja je u nebrojeno situacija dragovoljno obznanjivala da joj je kao motiv najprivlačniji i najpodatniji upravo užas roditelja kome praktično pred očima nestane dete o kome ne samo po instinktu ima poriv da se stara. Kod Mirjane Drljević tu se, na sreću, pažljivo otvara taj drugi aspekt – onaj koji se tiče očito korenski važnih zbivanja iz trena u tren sve dalje i (samim tim) sve varljivije prošlosti, koja pak naprosto odbija da se okonča i izmesti u, što je sigurno, kastrirani i onda nimalo preteći pluskvamperfekat. Ovome dodajmo i krajnje simpatičan i zanimljiv lik inspektorke u plamenu menopauze, kao i podsećanje na ovdašnje naravi i prilike koje se preoblikuju, ali zapravo u biti ostaju iste i nepremostivo okoštale, poput osećanja da tamo gde se čvrsto ne uspostavi zajednica kao organsko biće dovoljno bliskih ljudi koji su svesni te međusobne povezanosti i upućenosti jednih na druge, ostaje prostor tek za publiku koja će sa manje ili više žara, manje ili više ličnog angažmana, manje ili više emocionalnog odgovora na iskliznuća iz koloseka rutine i sigurnosti kao odane joj pratilje, užase poput nestanka tri mlade devojke pratiti kao ponajpre spektakl krajnje oročene privlačnosti na putu ka novom naletu ravnodušnosti, neretko kao izdanka dobrovoljne ili samoindukovane anesteziranosti na te anomalije u okviru (naravno, manje ili više) građanski uprizorenog i poželjno dosadnjikavog života bez previše talasa.

Listi razloga za pohvalu svakako treba pridodati i činjenicu da ovaj roman daje obilje građe za polemiku na temu alegorijske dimenzije koja pomenutom zapletu i šire shvaćenoj priči obezbeđuje i taj vešto udenut aspekt ideološke obojenosti ili barem samosvesti da je u eri ideoloških trvenja, potresa i prevrata, baš kao i na štepu koji spaja ere u tom nezaobilaznom međusobnom čeonom sudaru ipak bezmalo sve ideologija, sve, pa i naplata dugova, bili oni opipljivi ili tek autodramatska potraga za kakvom-takvom utehom za davno pretrpljen bol.

S druge strane, ovom romanu Mirjane Drljević mogu se spočitati ne baš elegantni i uspeli iskoraci u pravcu mentalitetski obojenog humora, povremeno prenaglašena fragmentarnost (posebno u središnjem delu), te nedovoljno eksplozivno razrešenje misterije (a što je posledica izvesnih autorskih izbora prisutnih već u uvodnom delu i na planu distribucije ključnih likova). Ipak, ukupno uzev, ovo je vrlo dobar i vešto u delo sproveden roman, pa još i prvenac, koji žanrovskoj sceni daruje spisateljsko, pripovedačko i ponajpre dramaturško umeće koje je teško osporiti, dok polu umetničke proze koja se poput nikad klonulih suncokreta neizostavno i uporno okreće ka žirijima prestižnih nagrada vraća tu konsekventnost izraza i samosvest o samoj svrsi pripovedanja danas (a možda i ovde). Niko nije zaboravljen… negde u ipak dovoljno zametljivoj dubini podseća i da iza svake whodunit misterije, baš kao u gotovo svim delima neprevaziđene Patriše Hajsmit (koja je takođe i uporno i znalački mirila te dve suštinski uslovne ili potpuno lažne oprečnosti), zapravo stoji jedno iznimno važnije pitanje – zašto?, a svi smo svedoci koliko, posmatrani i shvaćeni kao nekakvo eluzivno ali ipak moguće kolektivno telo i biće, čeznemo za odgovorima na nekoliko raznorodnih enigmi upravo “zašto?” podtipa. A kada i ako uopšte dospemo do odgovora, na iole duže staze nedopustivo brzo će svi oni biti zaboravljeni i (nanovo) se ničega nećemo sećati. Jer lakše je bez bola, pa bio on i “samo” spoznajni, jer ne stoji da baš svaki bol i svugde nužno oplemenjuje one/nas “bolne”.