Lako se pušta, teže se razume

Da li ima smisla praviti rodnu podelu suza? Ako to ima smisla i ako je moguće, u čemu je muška suza različita od ženske suze? Da li postoje potklase muških suza, kao što se ženske suze mogu podeliti na majčinske suze, sestrinske suze, suze ljubavnice, devojčice…? Da li se muška suza može staviti naspram ženske ili su sve suze svedočanstvo emocionalne oluje? Nova predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta zove se Muška suza, režirao ju je Aleksandar Popovski, a nastala je na osnovu četiri Čehovljeve jednočinke (Medved, Prosidba, Tatjana Rjepina i Krčma na drumu) i jedne priče.

Čehov i suze! Kod Čehova likovi ponekad plaču. U Galebu Nina nam javlja da Arkadina plače jer nije dobila kočije, ali kada u četvrtom činu čujemo u kakvu se tragediju pretvorio Ninin život, niko ne pusti ni suzu. Na početku Tri sestre Nataša navodno plače jer je zadirkuju tri sestre da voli Protopopova. S “više razloga” plaču tri sestre na kraju četvrtog čina istog komada – Maša jer se rastaje od Veršinjina, Olga zato što je Maša nesrećna, a Irina prvo jer ima strepnju nad životom, a zatim jer njen izabranik baron Tuzenbah gine u dvoboju. Čehovljevi likovi često plaču bez veze, ponekad sa jakim razlogom, ali uvek je nama u publici jasno zašto plaču. Suze (češće ženske nego muške) su kod Čehova simptom emocionalne napetosti koja se javlja tokom sukoba koji se u njegovim tzv. velikim dramama razvija postepeno (gotovo podvodno), da bi do kraja komada junake doveo u novu životnu situaciju koja jeste kraj komada, ali može biti i početak nove životne drame. U jednočinkama se sukob razvija brže, što je i logično imajući u vidu formu komada. To “ubrzanje” za posledicu ima da situacija postane apsurdna, kao, na primer, u Medvedu gde sukob počne oko novčanog duga, pretvori se u pretnju dvobojem, a završi ljubavničkim poljupcem. Tu Čehov postaje blizak Danilu Harmsu i to je reditelj Aleksandar Popovski dobro osetio. No, i kod Harmsa i kod Čehova apsurd je prikazan kroz kratku formu. Popovski je od ničim povezanih jednočinki želeo da napravi celovečernju predstavu, i to ne tako što će ih igrati jednu za drugom, već tako što će ih dramaturški spojiti, odnosno ukrstiti.

foto: nebojša babić

I tu počinju problemi koji se mogu odrediti kao pitanje selekcije i organizacije materijala. Koje jednočinke i šta uzeti iz koje? Šta je najmanji zajednički imenitelj dva potpuno različita lika iz dve različite jednočinke i da li oni treba da imaju jedno ime ili dva u predstavi? Tako, na primer, Zoran Cvijanović igra u predstavi Zanzibara koji je najverovatnije “sastavljen” od Oca Ivana iz Tatjane Rjepine i Tihona, vlasnika krčme iz Krčme na drumu. Šta im je zajedničko? Pa, sveštenik je glavni u crkvi, a krčmar u krčmi. Hm? Nasuprot tome, za Vojina Ćetkovića u kast listi piše da igra dva lika, Grigorija Stepanoviča Smirnova i Medveda. Grigorije Stepanovič je glavni muški lik u Medvedu, a lik koji Ćetković igra na početku predstave zove se Sabinjin, ali je iz komada Tatjana Rjepina. U čemu je veza između Stepanoviča i Sabinjina? Mogli bismo da kažemo da je Sabinjin iz Tatjane Rjepine ostavio svoju verenicu pred oltarom, a da se Stepanovič pred udovicom u Medvedu prvo hvali da je mnoge žene ostavio, a zatim priznaje da se sada smrtno u nju zaljubio. Pri tome udovicu (Žena u crnom) igra Sanja Marković, koja na početku igra ženu zbog koje Smirnov napušta venčanje jer čuje njen glas (Tatjana Rjepina) iako se ona ubila zbog njega. Lik Stepanovič Smirnov se našao u nadrealnoj situaciji da je mrtva žena zbog koje je ostavio mladu u prvoj sceni istovremeno i udovica na kraju komada, to jest predstave. Pri svemu tome, pošto se radnja predstave uglavnom dešava u jednoj krčmi tokom olujnog dana, likovi koji po logici stvari ne treba da budu tu, nemaju kuda da odu i moraju da budu u krčmi da bi u svoju scenu “uskočili” bez jasne i logične veze sa prethodnom scenom. Ako ne znate sadržaj Čehovljevih jednočinki, veoma teško ćete razumeti šta se dešava, ali čak i ako znate sadržaj, pitanje je da li ćete razumeti zašto se predstava zove Muške suze. Scenski prostor (scenograf Vanja Magić) deluje čudesno naročito kada se zidovi podignu i razmaknu u drugom delu predstave. No, oni bi mogli da predstavljaju šta god – crkvu, kafanu, enterijer, eksterijer… Najefektnijim mi se čini način na koji je predstavljena voda – pomoću svetlosti. Slično je i sa kostimom (kostimograf Mia Popovska). Recimo, kostim koji nosi Sanja Marković (nekakva haljina od kose) deluje efektno i dozvoljava vam da lik tumačite po svojoj volji.

Dakle, ako niste od onih koji baš ne vole da ne razumeju šta gledaju i u kom pravcu se razvija dramski sukob, i, naročito, ako ste spremni da vas mašta i artizam glumaca vode, onda vam se predstava Muška suza možda može dopasti. Pratićete scenu za scenom. Jedna će vam biti smešna, druga začudna, treća opet, možda, smešna, ali na drugačiji način. Meni se najviše dopala scena igranja kola. Glumci i glumice (Vojin Ćetković, Sanja Marković, Nenad Jezdić, Miodrag Dragičević, Zoran Cvijanović, Milena Živanović, Miloš Samolov, Teodora Dragićević i Teodor Vinčić) uhvate se u kolo i zajedno zaigraju, ali svako igra na svoj način u skladu sa tim kakav je karakter lika, a istovremeno su svi jedno kolo. To kolo zaista izgleda kao što izgledaju kola na srpskim svadbama, ali istovremeno odražava i metaforu sveta – svako od nas igra za sebe, ali hteli-ne-hteli, svi moramo da igramo zajedno.

Možda bismo Mušku suzu mogli da posmatramo upravo kroz to kolo – kao metaforu našeg sveta u kome svako vuče na svoju stranu, ali nas brojne veze ipak drže na okupu. Kidamo se zbog trivijalnosti, ali je jedino važno ono što nam izmami emociju tešku kao što je teška (muška) suza. Eto, tako bi možda mogla da se razume ova predstava. Ako neko drugi ima neku drugu ideju i to bi moglo biti legitimno. David Jakovljević je napisao, Aleksandar Popovski režirao, glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta igraju iz sve snage, a vi ako možete i ako želite, uživajte!