Preporuka
Filmski nekrolog za sve naše roditelje
Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red

Kada neki humoristički program ima rejting 21 (u Srbiji to znači milionski auditorijum), onda nema zezanja. Mislim da se iz današnje perspektive pokazao kao istorijski govor Željka Mitrovića kojim je pre dve sezone najavio okretanje TV Pinka seoskom ambijentu i jednostavnijem humoru populističkog tipa. Ideju je praktično sproveo u delo reditelj Saša Popović, arhitekta Grand produkcije. Tada su se u okviru Grandovih izdanja pojavili skečevi pod naslovom „Policijska stanica“. Pandur, etnički Crnogorac, privodio je različite primerke društvenih i seksualnih manjina, uz psovke, aluzije na batinanje ili seks, što je auditorijum automatski prihvatio kao domaću hit komediju. Tada su stvoreni obrisi likova budućih „Kursadžija“ – glupi Bosanac, UČK Šiptar, kičerozni Makedonac, radodajka, gej sa slovenačkim ili hrvatskim akcentom, robusni gedža i ostali. Popularnost ovog programa shvatio sam kada je dospeo na redovan autobuski repertoar lokalnih linija po Srbiji. Znači Beograd–Niš , uz „Policijsku stanicu 1, 2,…“, a ako putujete u inostranstvo, neka vam je bog u pomoć. Ja sam to doživeo i shvatio da je srpski jezik neiscrpan izvor psovki i uvreda, ali priznajem, verovao sam da je to krajnji domet ovakve produkcije. Psujete, nabijate na k…c, Srbin ispadne na kraju najpametniji, odnosno sve ih zajebe. Takođe, u međuvremenu se Crna Gora odvojila, Kosovo proglasilo nezavisnost, raspali se radikali, uhapšen je Karadžić, spolja sve više ličimo na normalnu zemlju. No posle „Policijske stanice“ Saša Popović je bez blama pokrao koncept tada najpopularnijeg hrvatskog humorističkog programa „Večernja škola“ i preveo ga kao „Kursadžije“. Ukoliko bolje razmislim, tako izgleda pandurska karijera – ćoškara, pa ćata u stanici, pa kursadžija i ko zna dokle čovek može da dogura! Naše kursadžije dogurale su do najgledanijeg programa u zemlji, koji se odvojio od matičnog Granda i postao posebna emisija. Reditelj i producent je i dalje Saša Popović, a scenarista je glumac Saša Pantić (tumači lik Ajdemija Popušija) uz pomoć Ranka Goranovića (Gedža Ludi Milojko). Tu su Dimče Seksovski i Ubavka, Đuro Palica (pandur montenegrin), Hrvoje, Janez Drško, Fiko Karakurtović, profesorke muzičkog i seksualnog obrazovanja kao i brojni gosti u pojedinim epizodama. Ja sam najčešće video Miru Škorić, koja je svoj glumački talenat često prikazivala u Grandovim imitacijama koleginica i kolega. Ako slučajno niste videli seriju, iznenadila bi vas jeftina scenografija, publika koja euforično tapše, ali bogami i zeva, šmirana gluma, omaške i vicevi koji predstavljaju okosnicu scenarija. Iako autori tvrde da su mnogo polirali fazone u poređenju sa rudimentarnim humorom „Policijske stanice“, i danas se štosevi svode na zajebavanje (zaista nemam drugu reč) svih Drugih, a Srbin na kraju ostaje moralni pobednik. Kako inače da shvatim zezanje sa Bosancem kome neprestano govore „Mladiću“, ili Albanca koji „obožava Čedu jer jedini pronađe iglu u plastu sena“, ili čitavu emisiju posvećenu Milu Đukanoviću, izdajniku srpstva i Kosova. Novost u seriji su lutke sa likovima aktuelnih političara, a dosta lako i brzo možemo shvatiti da je Toma Nikolić omiljeni političar „Kursadžija“. OK, svuda su popularni vicevi, ali „Kursadžije“ su više od ventila za narod, oni postavljaju novi sistem vrednosti. Pitam se, ima li ikakvog smisla baviti se tv-produkcijom u zemlji gde su „Kursadžije“ tv-plafon? To je ujedno i odgovor svima koji rejting žele da postave kao ultimativno merilo kvaliteta, pa čak primećujem da se ovdašnji rejtinzi definišu na skali između „Operacije trijumf“ i „Kursadžija“. Takođe, ukoliko Srbiju doživljavate kao sportistu koji se nadmeće sa ostatkom sveta i naizmenično gubi ili igra nerešeno, onda je logično da će „Kursadžije“ biti dobar poligon da im svima „vratimo istom merom“. Ako naša politička scena obiluje aferama, kletvama i psovkama, a Srbija se u celini doživljava kao svojevrsna „zemlja-kursadžija“ na putu ka EU, onda je ovo zaista naše ogledalce. Mene su, recimo, iznenadili scenaristi koji sebe porede sa Biljanom Srbljanović?!, jer je ona na sceni postavila „dva muškarca kako se ljube“?! Dakle, ukoliko niste ona kikotava većina, postajete materijal za sprdnju. Kao i sve domaće serije, i „Kursadžije“ će se završiti hepiendom, novim serijalom koji se zove „Nekad bilo sad se pripoveda“. U milionskoj scenografiji studija Pink u Šimanovcima priča se nastavlja u gradiću iz snova gde Janez ima bjuti salon, Ajdemi poslastičarnicu, Fiko berbernicu, Gedža sa ženom (Jelicom Sretenović) kafanu, Hrvoje apoteku, Lepa Lukić je gradonačelnica, a Slobodan Ćustić pop. Sretnite se dakle, dragi gledaoci, sa svojom sudbinom u toj viziji Saše Popovića u tom ružičastom gradiću iz snova.
Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red

Narodno pozorište je pozvalo publiku na svoje predstave od 7. decembra, ali nije obavestilo da li je zgrada ponovo bezbedna, da li su otklonjene sve opasnosti od požara zbog čega je bila zatvorena više od dva meseca

Završen je 18. „Mali Joakim“ iako se do skora činilo da ove godine neće biti održan. Srećnom kraju najviše su se radovala deca, publika Narodnog pozorišta u Leskovcu

U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna

Za razliku od svoje supruge, nije potpisao glasovitu Havel-Patočkinu “Povelju 77”, zamjerajući joj da nije dovoljno oštra prema komunističkom režimu, što ga je izoliralo od disidentskih kružoka. Istovremeno se i on sve više udaljavao od kolega po peru, smatrajući kako nema smisla gubiti vrijeme na “jalove” političke akcije, već svoje nezadovoljstvo treba jasno kritički artikulirati u knjigama i drugim publicističkim tekstovima, jer im je doseg i veći i širi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve