Kroz zdrobljeno ogledalo

Prerano preminuli zadarsko-zagrebački rok kritičar, esejista i muzičar Ante Perković po malo čemu je podsećao na stereotipnu figuru rok kritičara, a takvi su mu bili i tekstovi, naročito oni iz poslednjih nekoliko godina života, kada se prilično radikalno odmakao od svakog mejnstrima. E sad, kao što znamo i iz istorije tzv. popularne muzike, a onda i iz istorije refleksija o njoj, odmak od mejnstrima je zavodljiv, ali bar toliko i opasan: može se otići u rajska polja više kreativnosti, ali i u opskurnost, pa i nebuloznost. Perković to nije zaboravljao, uglavnom.

Knjiga u kojoj je Darko Rundek već u naslovu, što deluje kao jedna od konvencija tzv. rock publicistike, naročito one „biografske“, zapravo je, ali baš sve, pre nego biografija Darka Rundeka, a i ono što joj stoji u podnaslovu („Knjiga o pjesmama“) odgovara opisu tek uslovno i na mahove: da, Perković piše, tu i tamo, o nekim pesmama Rundeka i(li) Haustora, ali tačnije bi bilo reći da su one tu više polazišta za neke asocijativne sledove, koji autora mogu odvesti u bilo kojem pravcu, odakle će umeti, ili neće, da se vrati tamo gde ga čitalac može pratiti.

Ako ovo zvuči kao uvijeni prigovor, neka tako bude, ali to je tako samo na jednom nivou priče, i važi uglavnom samo dok se čitalac ne srodi s idejom da će pisac do kraja rado izneveravati sva njegova očekivanja, pa mu je zato pametnije da ih se odmah liši i da se prepusti bujici perkovićevskih asocijacija. Jer, bar koliko o Rundeku, ovo je knjiga pisca o samome sebi, o svom odrastanju, o sazrevanju u nevremenu devedesetih, o krvavom i traumatičnom raspadu sveta u kojem je i Perkovićeva generacija formirana, kao valjda poslednja koja se Jugoslavije (pa i SFRJ rock scene) seća iz bar delimično ne-detinje perspektive.

O toj slici u izlomljenom, zapravo zdrobljenom ogledalu Perković piše sve vreme, nekad poneseno, nekad zagrcnuto, uvek ne samo osobno nego i osebujno. A Rundek? I te kako njega ima među ovim koricama, i i te kako je Perković dobro osetio da je ovde ključna priča o Rundekovom (egzemplarnom, na neki način) stranstvovanju, o njegovom nepretencioznom, suštinskom nomadizmu, koji je i muzički i u svakom drugom smislu nešto mnogo šire od birokratski tesne odrednice world music, koju su mu znali prilepljivati. Ali ništa manje i priča o Rundekovom relativno „tipičnom“ klasno-kulturološkom poreklu iz vremena poznog socijalizma, o familiji i njenim datostima, o kontekstu odrastanja, o umetničkoj, ali i medijskoj i političkoj sceni onoga razdoblja kada je Rundek tek istraživao sebe i svet, tek postajao Rundekom… Mada, doduše, ovaj proces večito izmičuće samospoznaje kod kreativnog čoveka traje bar do smrti. Tako je s Rundekom, tako je bilo i s Perkovićem, piscem jedne apartne, žanrovski neuhvatljive, ali i neispustive knjige o čoveku koji možda samo takvu knjigu i može da inspiriše.