Jedan od programa upravo završenih Dana evropske baštine bila je i izložba „Karikature Bete Vukanović“. U kući porodice Veljković, u Birčaninovoj 21 u Beogradu, izložene su 42 karikature Bete Vukanović iz kolekcija Kabineta grafike Narodnog muzeja i iz zbirke porodice Veljković.
Beta Vukanović je poznata po svojim slikama, ali da je crtala karikature – retko ko zna. Takođe, retko ko zna i za arhitektonske vrednosti kuće porodice Veljković, inače spomenika kulture, pa je tako ovom izložbom promovisana naša, ali i evropska kulturna baština.
Izložbu Bete Vukanović inicirala je gospođa Katarina Veljković u nameri da javnosti pokaže deo porodične umetničke kolekcije svoje porodice, i da kulturi Beograda ponudi prostor u svojoj kući za izložbe kamernog tipa. Voja Veljković, ljubitelj umetnosti i zaštitnik umetnika, bio je mecena Bete Vukanović, pa je to odgovor na pitanje otkud njeni radovi u kolekciji ove porodice. Veljkovići još od Prvog srpskog ustanka učestvuju u političkom i kulturnom životu Beograda i, što je najvažnije za ovu priču, sakupljaju i čuvaju umetnička dela. Za potrebe svoje zbirke Veljkovići su 1931. godine u dvorištu kuće u Birčaninovoj ulici sagradili izložbeni paviljon na 255 kvadratnih metara, sa zastakljenim krovom i centralnim grejanjem, specijalnim uređajem za vešanje slika i postoljima za odlivke skulptura. (Sada se tu nalazi Centar za kulturnu dekontaminaciju.) Sama kuća zidana je u maniru akademizma i, sa dvorišnim paviljonom i zbirkom umetničkih predmeta – slika, skulptura, nameštaja, predmeta primenjene umetnosti, oružja, biblioteke i arhivskog materijala, predstavlja tipičnu građansku beogradsku kuću iz druge polovine XIX veka. Sada se kuća Veljković ispostavila kao prirodan ambijent za karikature Bete Vukanović.
Beta Vukanović umrla je ubrzo nakon stotog rođendana, 1972. godine. Rođena je kao Babet Bahmajer u Nemačkoj, slikarstvu se učila u Minhenu. Tamo je upoznala mnogo mladih Srba. „Od njih sam saznala da je Beograd mali, da se nalazi na periferiji Evrope, i da od turskog grada postaje evropska varoš“, sećala se kasnije. „Da ću u njemu provesti svoj vek, nisam ni u snu slutila. No, jednog dana zaljubih se u jednog dugačkog Hercegovca, udadoh se za njega i umesto na svadbeno putovanje krenusmo preko Pešte, Subotice i Novog Sada – za Srbiju.“ Od tada se potpisuje prezimenom svog muža Riste Vukanovića. Izlagala je u Minhenu, Lionu, Klermonferanu, Londonu, Parizu, na izložbama udruženja „Lada“,“Cvijeta Zuzorić“… Do kraja života najbolje se osećala u impresionizmu, pravcu kojim je i ušla u svet slikarstva.
SATIRA I UMETNOST: Po nekim podacima Beta Vukanović je autor oko 500 karikatura i karikaturalnih crteža. Sačuvano ih je oko 140. Kako tvrdi Vera Ristić, biograf Bete Vukanović, u relevantnoj literaturi zabeleženo je da su vlasnici dve najveće kolekcije karikatura Bete Vukanović bili kralj Petar I i porodica Veljković, s tim što podatak o kralju Petru nije proveren.
Da je Beta Vukanović karikaturistkinja saznalo se 1910. godine, na četvrtoj izložbi Društva srpskih umetnika „Lada“. Beta je tu izložila 60 karikatura, i tako postala prvi autor koji je kod nas na izložbi predstavio karikaturu. „Ta vrsta umetnosti dosad nam je nedostajala“, napisao je povodom izložbe Bogdan Popović, jedan od najuglednijih srpskih likovnih kritičara. „Karikature koje odavno imamo u našim šaljivim listovima ne mogu se uzimati u račun; one stoje van umetnosti; ovde je reč o umetničkoj karikaturi, rađenoj ne samo satiričnim no i sa umetničkim ciljevima. Može se reći da je čak i malo čudnovato što umetničke karikature dosad nismo imali. Sad, međutim, imamo i karikature koje je radila Nemica po rođenju, ali prirođena Srpkinja, koje su nikle na našem zemljištu, i pošto je karikatura značajna grana umetnosti, mi možemo da budemo zadovoljni što smo dobili priliku da organizujemo ovu priliku.“
U karikaturi Bete Vukanović preovlađuju figura i portret, događaj ju je retko zanimao. Gordana Stanišić, viši kustos Narodnog muzeja i autor ove izložbe, navodi da su „najčešća tema Bete Vukanović čuvene ličnosti iz kulturnog, društvenog i političkog života. Lako se mogu prepoznati likovi tada aktuelnih ministara, recimo: Momčila Ninčića, Lazara Pačua, Dragog Jankovića; književnika: Branislava Nušića, Ive Vojnovića, Tihomira Đorđevića, Slobodana Jovanovića, Vladislava Petkovića; poznatih građana: generala Jurišić-Šturma, Mice Đorđević, princeze Kantakuzen, francuskog poslanika Dampjera… Akcenat inspiracije Bete Vukanović je ipak na umetnicima, prijateljima i kolegama. Crtala je slikarku Nadu Petrović, vajara Simu Roksandića, slikare Petra Dobrovića, Iliju Šobajića, Uroša Predića, Antona Ažbea… To je svet koji je u tom trenutku činio srž i elitu građanskog života Beograda između dva rata, svet koji je činio tadašnji Beograd.“ Karikaturisala ih je sa simpatijom. Gordana Stanišić kaže da „njena karikatura nije bila sarkastična i uvredljiva, nego više duhovita i šaljiva, bila je vrlo delikatna u prezentaciji ličnosti, predstavljala ih je anegdotski, dakle više šaljivo nego moralizatorski. Nije joj bio cilj da nekog izvrgne ruglu, njene karikature su duhovite, šarmantne, decentne u prezentaciji karikaturalnih elemenata.“
PORTRETI SAVREMENIKA: Mali je broj karikatura rađenih samo crnim tušem, većina ih je kolorisana. „Boja daje dodatni sadržaj doživljaju karaktera. Betina karikatura nije puko ilustrovanje, nju zanima psihološki karakter ličnosti, predstavljala ga je realistično, pa je utisak o njemu pojačavala koloritom. Karikature su akvarelisane precizno, svaki detalj je završen, svaka je malo remek-delo. Imala je izuzetno spretnu ruku, i sposobnost da uočava stvari i da ih prenese na papir. Recimo, jednim potezom je uspela da dočara lik i karakter Nadežde Petrović. Slikara Ažbelja je zabeležila kao zdepastog čoveka razbarušene kose sa slikarskom paletom i kičicom. Zatim, na portretu Sime Roksandića istakla je obraze i čuperak na ćeli. Ili, polufigura Branislava Nušića iz profila sa akcentom na nosu, nagnut je nad mladu ženu koju krasi zvezda šestokraka i koja ga ovenčava lovorovim vencem. Nušić, vidi se, u tome uživa. To je, recimo, jedna od malobrojnih kompozicija na njenim karikaturama. Od tih grupnih karikatura zanimljive su one na kojima je zabeležila dvorske plesove, na primer: mali trbušasti francuski general igra sa nećakom Sime Matavulja, izuzetno visokom ženom.“
Beta Vukanović je više puta izlagala svoje karikature, ali nikada u obimu u kom ih je prvi put predstavila. Narodni muzej je, na primer, 1968. godine izložio 49 njenih karikatura iz svoje zbirke, gotovo sve koje joj je 1949. godine otkupio za 50.000 dinara, a slikarka je, zadovoljna ovom izložbom, poklonila Muzeju još jedanaest.
Poslednjih deceniju-dve njenog života karikatura je nije zanimala. Izgleda da je poslednja karikatura Bete Vukanović bila Autokarikatura, objavljena 18. aprila 1954. godine u listu „Politika“.
