Kritičari uski, publika široka

Leto se završilo, počinje da gospodari jesen, što između ostalog znači da u naše bioskope počinju da pristižu filmovi koji pretenduju na veliku ili veću gledanost. Prvi u nizu je Megdan: Između vode i vatre, srpsko-bugarsko-moldavsko ostvarenje u režiji iskusnog bugarskog reditelja Todora Čapkanova, a ujedno i producentsko-scenaristički prvenac Alekse Balaševića, sina proslavljenog kantautora Đorđa Balaševića. Aleksa Balašević već godinama organizuje turnir “Megdan”, na kome se okupljaju borci vični mešovitim borilačkim veštinama, a ovaj borilački spektakl je očigledno poslužio kao početno nadahnuće za nastanak filma na koji ću se osvrnuti u ovom tekstu.

foto: promo

Film Megdan: Između vode i vatre imao je svetsku premijeru na filmskom festivalu u Napulju, gde je osvojio par nagrada, nakon čega je usledila regionalna premijera u okviru programa “Open Air” na jubilarnom 30. Sarajevskom filmskom festivalu. Posle Sarajeva, film je krajem avgusta prikazan u okviru Filmskih susreta u Nišu, a otprilike mesec dana kasnije, uz puno pompe je u “Plavoj dvorani” Sava Centra održana svečana beogradska premijera. Pre nego što se pozabavimo dometima samog filma, treba istaći da projekcija nije bila na očekivanom tehničkom nivou. Problemi su bili uočljivi već tokom prikazivanja trejlera za predstojeće filmove Izolacija i Volja sinovljeva, koji su bili na samoj granici čujnosti, a povremeno i ispod nje, da bi se nastavili i kada je počeo film. Šteta, pošto je Megdan: Između vode i vatre bio prvi film prikazan u renoviranoj “Plavoj dvorani”, otvorio je sezonu. Nadam se da će ovi problemi biti što pre ispravljeni, jer kvare utisak i obesmišljavaju koncept svečane premijere.

No, da se vratim na film…

Megdan je jedan od onih filmova koji nisu rađeni sa namerom da oduševe kritičare, već su snimljeni za što širu publiku, sa namerom da popune prazninu koja u Srbiji postoji kada je u pitanju repertoarski/žanrovski film. Strani borilački filmovi oduvek su bili popularni kod nas, a u domaćoj produkciji su retko nastajali. Jednostavno, nije imao ko da ih snimi. U prošlosti je u par navrata bilo pokušaja da se stvori tradicija. Verujem da se oni stariji sećaju ostvarenja Rođen kao ratnik u režiji Gvida Zurlija (1994), filma nastalog zahvaljujući entuzijazmu boksera, kik-boksera i borca mešovitih borilačkih veština Miodraga Stojanovića Gidre (1950–2001). Dvadesetak godina kasnije u bioskope je pristigla Jesen samuraja (2016) Danila Bećkovića, izuzetno zanimljiv i uspeo hibrid komedije i borilačkog/sportskog filma koji je postao jedan od najvećih kino hitova te godine. Megdan: Između vatre i vode (2024) Todora Čapkanova treće je ostvarenje u ovom kratkom nizu.

Kao i obično, sve počinje od scenarija. Scenarista Megdana je Aleksa Balašević, a koscenaristi su Jelena Balašević i Gvozden Đurić (Liberta: Rađanje grada, Grupa, Biće novih leta). Priča prati nekadašnju vaterpolo zvezdu Petra (glumi ga Viktor Savić), koga svi zovu Mali, čoveka duboko obeleženog tragičnom smrću najboljeg prijatelja Nikše (Aleksandar Radojičić). Mali radi kao izbacivač u novosadskom noćnom klubu, maštari o zgodnoj bankarki Jovani (Nina Seničar) i istovremeno pokušava da se iskupi za greh iz prošlosti. Tako ulazi u svet MMA borbi, a sa željom da zaradi novac potreban da se spase njegov matični vaterpolo klub. Ispostaviće se, gle čuda, da u borbama u kojima Mali učestvuje konce povlači balkansko podzemlje, što ovu igru čini dodatno smrtonosnom. Na scenu tada stupa tajanstveni Basta (Vojin Ćetković), koji postaje Petrov učitelj i mentor.

Pored Savića, Ćetkovića i Radojičića (čija je uloga veća nego što se to na prvi pogled čini), u filmu glume Enis Bešlagić, Nina Seničar, Jovana Balašević, Petar Božović, Aleksandar Gavranić, Radoje Čupić… Tu su, u većim ili manjim ulogama, i autentični borci (Vaso Bakočević, Dušan Džakić, Genadij Bojarkin i mnogi drugi), kao i pevačica Maja Berović, koja glumi moldavsku organizatorku turnira.

Aleksi Balaševiću više odgovara pozicija producenta nego scenariste. Megdan je krcat opštim mestima u toj meri da na trenutke poprima obrise nenamerne parodije, mada, ukupno gledano, ponuđeno poseduje kompaktnost i nonšalantnost B filmova čijem zabranu i teži. Čapkanov ima bogato iskustvo iza kamere (najpoznatiji je po režiji četvrtog dela popularnog akcionog serijala Nepobedivi, sa kojim Megdan deli dosta dodirnih tačaka), tako da nije čudno što se film “lako” gleda, dinamičan je, veoma bučan i odgovarajuće minutaže. Savić može da podigne nogu i u natprosečnoj je kondiciji za muškarca svojih godina, mada je primetno da ne poseduje spremnost i agilnost jednog Skota Adkinsa, jednostavno nije u toj ligi, što se odražava i na scene borbi, koje zbog toga nisu onoliko uzbudljive koliko bi trebale i mogle da budu. Produkciono gledano, Megdan je sasvim zadovoljavajući prvi pokušaj i, ne bi bilo loše, uvod u nove, još ambicioznije i uspelije projekte mladog Balaševića, neka vrsta zagrevanja za ono što dolazi.

Pomenuta Jesen samuraja, po scenariju Dimitrija Vojnova i sa raspoloženim Petrom Strugarom u glavnoj ulozi, i dalje ostaje naš najbolji film u borilačkom žanru, pre svega zbog osvežavajuće mešavine scena borbi, melodrame i komedije. Megdan: Između vode i vatre u biti je staromodniji po postavci, scenaristički rigidniji i svedeniji, sa prvobitnom namerom da posluži kao promocija turnira čije ime ima kao deo naslova, ali, srećom, bez naivnosti i nepromišljenosti koje su ostvarenje Rođen kao ratnik gurale u pravcu treša. U pitanju je repertoarski film o kome će konačni sud dati publika, a ne kritika.

Ako Megdan bude uspešan na blagajnama, cilj Balaševića i ekipe biće postignut. Film je za prvi vikend pogledalo gotovo 18000 posetilaca bioskopa, što je ohrabrujuća brojka. Ako u narednim ne dođe do naglog pada gledanosti, srpska kinematografije će zabeležiti prvi jesenji hit. Neka se spreme Nova klasa, Izolacija, Gamajun (nekadašnja Kruna) i Volja sinovljeva.