Krik ka Suncu

„VREME„: Pesma Akvarijus, jedna od zaštitnih znakova ovog mjuzikla, poziva na promene. Kakve promene u idejnom smislu nudi nova verzija Kose?

KOKAN MLADENOVIĆ: „Biće to jedan radikalni sudar sa stvarnošću u kojoj živimo, ne samo mi u Srbiji, nego na globalnoj ravni. To znači da smo u ovom komadu o pobuni uspeli da dodamo materijal koji smo glumci i ja napravili, definiciju našeg stava o vremenu u kome živimo. To je stav o našem socijalnom statusu, nemanju posla, o medijskoj manipulaciji, o statusu osnovnih linija društva, pa do stava o ratovima koji nisu više ideološki ratovi kao u vreme nastanka Kose, nego su tužna finala multikorporativnih sukoba ili režiranih interesa ne bi li se neko još više obogatio. Pokušali smo da se bavimo globalnim fenomenima koji se, na sreću ili nesreću, veoma lepo očitavaju i u Srbiji. Pokušali smo da danas – van hipi pokreta iz stare Kose koji se bori za mir, van golotinje i njihovog zalaganja za slobodu tela koja se pretvorila u pornografiju, zato što nam to zaista više ne treba – napravimo krik jedne nove generacije. Ja očekujem da će uzvik „Daj nam sunca“ na kraju predstave biti sublimacija tih naših stavova i ozbiljan krik pobune ove nove pozorišne generacije, ali i generacije svih mislećih ljudi na ovom svetu.“

Da li je i cena ulaznica od 10.000 dinara za gala premijeru, zakazanu veče nakon uobičajene premijere, neka vrsta pobune?

Želeli smo da po uzoru na Metropoliten operu iz Njujorka i razne ugledne svetske kuće napravimo gala premijeru. Kosa je skupa predstava. Skupština grada je imala ogromno razumevanje i izuzetno nam je pomogla, ali ta suma nije ni pola cene Kose. Gala premijera je samo jedan od načina da naš proizvod dovedemo do pozitivne nule. Inače, cene za gala premijeru su realne cene i da ovo pozorište nije dotirano, to bi bile cene ulaznica za svaku predstavu. Na sreću Beograđana, nije tako. Gostima na gala premijeri ćemo ponuditi godišnje povlastice za sve naše predstave i pozvaćemo ih na koktel sa ansamblom Kose. Gala premijera je prilika ozbiljnim firmama da među prvima vide ovu predstavu, ali i da ozbiljno pomognu pozorište.

„VREME„: Glumite, pevate, igrate… Da li vam je naporno?

SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Kako sam? Ne pitajte! Užasno je naporan proces, nisam navikao da jedanaest sati dnevno probam. Srećom, dobra je atmosfera. Svi ti ljudi koji igraju takozvano pleme, birani su na audiciji i došli su sa velikom željom da budu deo Kose. I ta njihova želja i svežina te obavezuju. Oni nemaju „fioke“, nisu glumci sa iskustvom, što nas profesionalce koji igramo s njima tera da budemo istiniti. Ti lako možeš da se dogovoriš sa kolegom da „odglumiš“ nešto, ali ovde nema glume. Svaki put, ja kao Berger, osećam da moram da budem istinit. I to je ono što daje svežinu ovoj predstavi.“

Kakav je vaš Berger?

Drugačiji je od filmskog, zajedničko je samo to što je i moj Berger vođa. Ovde je on profesor filozofije sa Harvarda, tu je sa studentima, kolegama i prijateljima koji su skloni promeni, revoluciji, i vrlo su voljni da postojeću situaciju promene na svaki mogući način.

Kako?

Nažalost, u definiciji revolucije piše da je upotreba sile jedini mogući način. Tu sad ima jedan problem, to je i tema naše Kose… Znate onu rečenicu Prvog Među Jednakim Revolucionarima Vladimira Iljiča Uljanova zvanog Lenjin – da revolucija jede svoju decu? Kad ti svrgneš sa vlasti onog s kim nisi zadovoljan i dođeš na njegovo mesto, ti postaneš isti kao on ako ne i gori od njega. To je poenta ove naše priče. Ideju koja se očitava u liku Bergera, istinska ljubav prema čovečanstvu, istinska želja da se pomogne na sve načine, u sekundi pojede ego trip sujeta, što dovodi do neminovnog pada. kako kaže moj ćale: nešto se gradi vekovima, a sruši se u dve sekunde. Taj pad je kao pad Kišovog Simona Čudotvorca. Kad se Simon uzdigne iz zemlje, on pada, pada i rasprsne se u milion komadića. To je slučaj sa našim Bergerom, to je slučaj sa mnogim revolucionarima – jedan od njih je Lenjin, jedan je Staljin, a onaj drugi Josip se izmakao.

Sudeći po probi kojoj smo prisustvovali, ima se utisak da je predstava zajednički rad reditelja, koreografa i glumaca.

Ovaj tekst se praktično pisao sam, mi smo vajali svoje likove. Radilo se po sistemu Living teatra iz sedamdesetih: rečenice koje sam ja izgovarao na probama nalaze se u tekstu. Predstava je živa stvar, i normalno je što učestvujemo i u rediteljskom delu posla. Ne može glumac ništa da usvoji što se ne lepi na njegovo biće. Ja bar nisam takav glumac, ne pristajem na indikacije koje ne razumem. Teorija da je glumac oruđe u rukama reditelja je propala verovatno istog sekunda kad je i nastala. Ljudi na sceni su nosioci ideje predstave, oni moraju prvo da je organski dožive i svare da bi mogli da je prenesu. Slepo izvršavanje naređenja ne vodi ničemu – to je takođe jedna od tema naše predstave.

U činjenici da igrate sa bratom, sa Branislavom, moguće je videti marketinški potez – naročito zbog vaše popularnosti.

Nikad nismo igrali zajedno, nikad nismo imali te tripove. Mislim da je Bane idealna podela za Kloda i da sam ja dosta dobra podela za Bergera, i nekako se prirodno desilo da igramo zajedno. Kokan sigurno nije pomislio ajde da spojimo braću Trifunoviće, ništa nije konstruisao, jednostavno nas je odabrao.

Kosa je kultno umetničko delo, jedna od najgledanijih i najvažnijih predstava našeg pozorišta. Da li vas to opterećuje?

Ma, ne, to je bilo toliko davno, davno koliko i Drugi svetski rat. Niko ovde nije opterećen tom Kosom. Mi imamo svoju!

Glumci, prisutni u svim ili u većini scena, probaju po jedanaest sati dnevno. Evo nekoliko detalja s početka probe osam dana pre premijere.

Mojca Horvat: „Ženske! Kad pevate ja ću ti pokazati, na po otvaramo nogice! POkazati! (Naglašava slog po.) Muški! Krećete na svet u kojem živiš ti! Idemo! (Učesnici scene staju u poziciju.) Ne, ne! Predaleko ste! Evo – tu! (Pokazuje muškom delu grupe gde im je mesto.) Tu je vaša pozicija! Idemo!“

Probaju opet.

Mojca Horvat: „Ištvan, prerano! Čekaj! (Ištvan joj nešto odgovara u svoju odbranu.) Da, vem (Mojca Horvat, Slovenka, srpski jezik šarmantno dopunjava slovenačkim rečima), da, ali si ipak prerano!“

Zatim, na uvežbavanju numere Mančester, Ingland, Ingland:

Mojca Horvat: „Ovde hoću dve stvari: onaj tvist da bude više levo-desno guza, guza da se vidi, jako! (Pokazuje kako bi htela da izvedu taj deo numere.) I drugo: ta poza (pokazuje pozu koju želi) hoću da ostane na kraju! Bane, da čujem šlagvort! Ištvan, nema debate! Tiho! Idemo!“

Branislav Trifunović (govori svoju repliku): „Moji su došli iz Mančestera.“

Kreću muzika i koreografija, ali posle nekoliko taktova:

Mojca Horvat: „Stop! Stop! (Prilazi grupi i pokazuje pokret.)

Ivan Jeftović: „Ali Mojca, više bi odgovaralo ono kako smo malopre uradili!“ (Sergej Trifunović kaže očigledno nešto slično, ne čuje se zato što mu nije uključena bubica.)

Mojca Horvat (obraća se Sergeju Trifunoviću): „Serž, izvini, to je već koreografija! U mjuziklu, kad krene muzika, to je posao za koreografa, a kad počne drama, to je deo za reditelja! Nema debate! Idemo! Bane, da čujem!“

Branislav Trifunović: „Moji su došli iz Mančestera.“

Opet muzika, igrači je prate, i opet posle nekoliko taktova:

Mojca Horvat: „Stop, stop! Jefto, šteta, prekasno si pošao.“

Sergej Trifunović: „Ali, tako nam je Kokan rekao juče!“

Mojca Horvat: „Ja to ne znam, ali znam šta sam ja rekla!“

Branislav Trifunović: „Dogovorite se ti i Kokan šta da radimo, i mi ćemo to i da uradimo! Mi se ovde raspadamo zato što se vi niste dogovorili!“

Sergej Trifunović: „Nepotrebno, ljudi, nepotrebno! Umorni smo, ništa drugo nije! Umorni smo! Ajmo, ljudi, možemo mi to! Ajmo!“

I posle toga je sve krenulo ka dobrom.

Nakon ponovljene scene:

Mojca Horvat: „Dobro je, uvod je bio dobar, osim tebe (obraća se Banetu Trifunoviću). Ti moraš da ih povedeš, razumeš, onda oni krenu za tobom!“

(Opet ponavljanje iste scene.)

Mojca Horvat: „Bravo! To je to! (Zvuk olakšanja kod svih.) Minut za vodu, ne za cigaretu! Minut!“

Sledi proba numere Hare Krišna.

Mojca Horvat (obraća se grupi igrača): „Juče ste Kičića prerano spustili! Pazite! I pazite da ga spustite u njegovoj pozi!“

Nakon nekoliko taktova, opet – stop.

Mojca Horvat: „Slušajte me! Ja vam sad predajem ovu štafetu, moju koreografiju, znači vi morate da se brinete o njoj! Moja koreografija je sad vaš problem! Ona je sad vaša, napravite nešto od nje! Mi se vidimo još danas i sutra, onda ćao, tek na premijeri!“

Sergej Trifunović: „Ma ne, dolazićeš ti!“ (Svi prasnu u smeh.)

Akvarijus je bila poslednja numera.

Mojca Horvat: „Danas je bio konstruktivan dan. Ako ste sve što smo uradili prihvatili, onda ćemo i mi i publika uživati u prvom činu. Hvala, do sutra.“