Subotica je nekada bila relativno beznačajan gradić usred crno-žute monarhije, a od formiranja Jugoslavije je prilično značajan pogranični grad koji uvek ima oko sto hiljada stanovnika, od kojih je uvek otprilike polovini maternji jezik srpskohrvatski, a drugoj polovini mađarski. Ona je, dakle, na granici država i u čvorištu jezika, na rubu peščare i u epicentru endemske suicidalne južnopanonske depresije.
U Subotici je rođen Danilo Kiš, možda najveći srpski pisac poslednjih decenija. U Subotici živi Andraš Urban, možda najbolji srpski pozorišni reditelj poslednjih godina. Kiš Suboticu jedva da je zapamtio, Urban je u njoj postao i ostao ono što jeste. Kiš je ime stekao u „centru“, prvo nacionalnom i državnom (Beograd), posle evropskom i globalnom (Pariz); Urban je sa geografske margine polako ali neumitno širio područje borbe (i uticaja) sve dok i najtvrdokornije tvrđave nisu pale pred njim; naročito one tamo dole na jugu, niz asfaltni drum za Bliski istok: pao je Ujvidek (predstavom Neoplanta), pao je Beograd (Rodoljupci), naposletku je pao i Novi Sad, ta možda i najtvrđa tvrđava. I to baš onda kada je za to, „realno“, bilo najmanje izgleda. Ironija istorijsko-političko-kulturnog trenutka, šta li?
Dobro, Ujvidek i Novi Sad su samo dva imena za isti grad, ali ipak, ima tu nečega. Urban je predstavom nazvanom po trećem njegovom imenu, Neoplanta, u produkciji Ujvideki szinhaza i po motivima istoimenog romana Lasla Vegela, zapravo ne samo načeo nego bogme i dobrano sažvakao (pristojno i učeno: dekonstruisao) lokalne mitove, prekinuo razne zavete ćutanja, džarnuo u suptilne tabue o kojima se tek šaputalo kroz dimnu zavesu od nedeljne žute supe. Otkad nema Tišme, niko ko piše na srpskom jeziku nije to u stanju, ne ume ili ne sme. A Urban je, sa Vegelom, učinio baš to. Šta ga briga, on dolazi iz drugog jezika i sa geografske margine, a opet nije stranac, o, nipošto nije… On samo, hvala bogu, nije „domaći“ na onaj način koji svaki fašizam toliko voli: ušuškan u krdu Većine, ne toliko one etničke i brojčane koliko duhovne. Kojoj ne duguje baš ništa, ponajmanje ropski poniznu zahvalnost tolerisanog. To trajno zbunjuje idiote, profesionalne ili volonterske: kada Andraš Urban onako bernhardovski „uneređuje sopstveno gnezdo“, pitaju se oni u čudu, čije je to gnezdo zapravo?
Čas anatomije, po istoimenoj knjizi Danila Kiša, ali i po motivima drugih Kišovih dela, a u produkciji Srpskog narodnog pozorišta, onaj je ključan korak dalje i dublje. Teatarski rizik i društveni eksperiment (a takođe, u tek mrvu manjoj meri, i društveni rizik i teatarski eksperiment!) koji je sebe u potpunosti opravdao, i sad je tu, da zrači i da smeta. A zračiće, i smetaće, videćete. Kao što je i Kiš zračio i smetao, sve dok ga nisu uspešno ozračili. I odstranili. Pa ga od tada mrtvog slave i hvale. Ističu se, dakako, gulanferi i dramoseri kakve je najviše prezirao. Poneki s nabeđene levice, mnogo više njih s tupe desnice.
Urbanov Čas anatomije kreće briljantnim citatnim rešenjem, završnim fragmentom veoma važne Frljićeve subotičke predstave Kukavičluk: onim kad glumac najavi čitanje imena 505 srebreničkih žrtava. I taman kad se uplaše perjanice novo-starog (anti)vojvođanskog kultur establišmenta da će morati da podnesu još i tu provokaciju (usred Srpske Atineeee…), imena izostanu. Efekat je, naime, već tu, a i neka vrsta autopoetičkog Urbanovog stejtmenta: o tome će se, glavata gospodo, u ovoj predstavi raditi, o ubijanju koje ste barem dozvolili, a mnogi i pozdravili; pre rafalne paljbe rata pucalo se pojedinačno; prvi je od vaše ruke pao Danilo Kiš. Metak je putovao skoro deceniju i po, ali ga je stigao taman na vreme, taman u osvit Vašeg vremena.
Kišov Čas anatomije u Urbanovoj je predstavi sadržan u svojoj biti, ne banalno „osavremenjen“, nego osvevremenjen. On je tu kao obračun pisca, obračun Duha, s onim što će ga svakako ubiti, ali što ga nadvladati ne može. Urban dobro osvetljava opresivni duh neostaljinizma, partijske države, duh koji je prokurvao i prokockao sve ono što je bilo veličanstveno obećanje levice u dvadesetom veku, a što se tako lako, brzo i nepodnošljivo prirodno srozalo u antisemitsko olajavanje kao tipičnu predigru svakog fašizma, onog koji će ubrzo zavladati i u više navrata ovladavati i gradom koji spokojno šljašti tamo sa spoljnih zidova fasade SNP-a, onog kojem su žrtvu rado prinele mnoge od visokih premijernih zvanica nove-stare unutrašnjeokupacijske elite… Urban im nije dao da uživaju u prisvojenom i dezinfikovanom Kišu; umesto toga, vređao ih je živim i presnim Kišom svakog mogućeg trenutka, a ovi su se loše pretvarali da im nije ništa.
Kišovo delo, i u ovom polemičko-pamfletskom kontekstu, prebogato je i otuda je lako pogubiti se u njemu, no Urbanov je kompas takoreći nepogrešiv: tu je i Grobnica, i Đubrište, i prevod Petefija; i staljinizam, i Srebrenica, ali i Racija; reditelj kontrastira snažne, bučne, razigrane, protestno-pamfletske delove predstave s tihim, lirskim, prodornim intermecima koji u ukupnom zbiru utisaka isplivavaju kao najbolji momenti predstave koja slabih momenata i nema. Glumački ansambl SNP-a ne „obavlja glumačke radove“ nego uistinu nosi ovu predstavu, deluje ozračeno na najbolji mogući način, pa onda ozračuje i gledaoca, bar onog kojem to zračenje znači. U kolektivnoj igri, podređenoj besprekorno promišljenom konceptu, teško je isticati pojedince; možda smo najbolje zapamtili najsnažnije trenutke igre Jugoslava Krajnova, Igora Pavlovića, Milice Grujičić, Radoja Čupića. Muzika Irene Popović ravnopravno je važan sastojak ovog Časa, naravno i scenski pokret Andreje Kulešević.
Andraš Urban je još jednom obavio ono što niko drugi ne bi umeo ili ne bi smeo, i povukao se u ne-tako-sjajnu izolaciju svoje severne pogranične karaule. Da li je ovaj i ovakav Čas anatomije upečatljiv rekvijem SNP-u kao relevantnom pozorištu, nakon kojeg će vedro nastupiti orgija benignog palanačkog ziheraštva? Ili ipak, ipak ne? Kako god da bude, Čas je održan; kome je do učenja, ima iz čega. Svi drugi, opustite se, stižu vam bolja vremena.
