Nagrada grada Beograda za likovno i primenjeno stvaralaštvo vizuelne i proširene medije za 2018. godinu dodeljena je Miliji Nešiću za izložbu Umetnost pulsira kosmosom u muzeju „Zepter“. Ovaj umetnik, decenijama prisutan na našoj likovnoj sceni, tvrdi da nikada nije voleo priznanja. Nagrada je isticanje a isticanje nije vrlina, kaže, što nije želeo. Pa ipak, aktuelnoj nagradi se raduje, draga mu je jer su mu je dodelili ljudi koji ga poštuju i smatraju da je ono što je radio značajno za jugoslovensku i srpsku istoriju umetnosti druge polovine 20. veka. Još mu je draža kako je saznao da se ova, Aprilska nagrada Grada Beograda, nadovezuje na čuvenu Oktobarsku, dodeljivanu od 1955. do 1995. godine, koju smo, nažalost, ukinuli kada smo prestali da slavimo 20. oktobar, Dan oslobođenja glavnog grada u Drugom svetskom ratu. Nagrada je Miliju Nešića svrstala među naše vrhunske umetnike kao što su Petar Lubarda, Jovan Bjelić, Zora Petrović, Stojan Ćelić, Stojan Aralica, Rista Stijović, Peđa Milosavlljević, Oto Logo, Olga Jančić, Vida Jocić. Lubardu, kaže Milija, naročito poštuje zato što je predvodio one autore koji su jezikom umetnosti „udarili“ na socijalistički realizam: „Nije se Petar libio da takav stav iznese na otvoren i osoben način. Kada gledam Lubardine slike, ja vidim Crnu Goru, krš….a najviše ga poštujem zato što nije govorio mnogo. Samo je slikao, slikao, slikao. Uz njega sam, i druga pomenuta velika imena, ovom nagradom i ja dobio neki status, pijedestal. Prija mi da sam u tom horu.“
Prošlogodišnjoj izložbi u muzeju „Zepter“ prethodila je nagrada „Stojan Ćelić“, koja je nedavno ustanovljena kako bi se skrenula pažnja javnosti na naše nepravedno skrajnute a bitne likovne stvaraoce.
„Lično osećam da sve stiže kasno, ali bolje ikada nego nikada. Da je ta vrsta potvrde o vrednosti moga stvaralaštva došla ranije, više bih se radovao i o sebi mislio drugačije, bolje. Ne bih bio srećniji, daleko je sreća od mene. Ja se bavim stvarima od kojih se duša razboljeva, a to radim zato što moram.“
Atelje Milije Nešića nalazi se u Italijanskom paviljonu na Starom sajmištu u Beogradu. Tu se uselio 1973. godine, adaptirajući šupe i ostave drugih umetnika kako bi sebi stvorio prostor za rad. Odmah po dolasku u taj dramatični prostor bio je svestan da je na mestu nekadašnjeg nacističkog logora.
„I sada, na okrugloj kuli na vrhu, može da se vidi tronožac za puškomitraljez koji je kosio ljude ako bi pokušali da pobegnu. Ja se sećam tih priča i ceo život osećam neku dužnost prema nesrećnim i nevinim žrtvama. Osećam tu muku, tu jezu koju su oni imali i pokušavam da ih nekako likovnim jezikom prenesem na svoju skulpturu.
Jednog dana sam radio u dvorištu, van skučenog i pretrpanog ateljea, i u tom trenutku je prolazila meni nepoznata gospođa i ispričala mi da se nalazim upravo na mestu bivše ogromne rupe u koju su bacani i zakopavani leševi. Šta sam mogao nego da zaplačem“, kazuje mi, decenijama kasnije, ponovo uplakani umetnik.
Poznato je da su na Starom sajmištu živeli i radili brojni umni, talentovani, vredni stvaraoci, družili se, međusobno inspirisali, polemisali… a među njima je, za Miliju Nešića, ime Matije Vukovića bez premca:
„Zapostavljen, neshvaćen. Mirne duše mogao je da bude akademik. Da je, na primer, rođen kao Englez, bio bi svetski slavan. Umetnik u Srbiji nije ništa. Matija je živeo sa svojim skulpturama, mukotrpno ih gradio, nosio se sa beskrajnim talentom, bespoštednim radom, usamljenošću … i to je bilo sve. Na kraju je završio zaboravljen, u bedi. Matija se nije uklapao u političke zavrzlame, ali to ne znači da nije bio i ostao veliki umetnik.
Ovuda je često prolazio i Mića Popović. Mi smo se svađali, žestoko raspravljali o umetnosti i politici. Ja sam razmišljao o komunizmu. Mislim da je teoretski na dobrim nogama, ali nije to za čoveka u ovom evolutivnom stadijumu. Svi da rade, da imaju koliko im je potrebno i da budu srećni. Mića to nije prihvatao, kritikovao je sistem. Ali nije problem bio u sistemu. Čovek nije valjao. Tvrdim da čovek ne valja.“
Milija Nešić je rođen 1934. godine u Nišu. Za vreme rata živeo je na dedinom imanju u blizini Prokuplja. Voleo je, kao i sva deca, da pravi figurice od blata. „Gledao sam laste kako grade gnezda, po ugledu na njih pravio sam prve skulpture, žalio što laste neće da ulete u te moje kućice. To mi se duboko urezalo u pamćenje. Posle rata sam u Nišu stanovao kod brata oficira. Sve je bilo razrušeno od bombardovanja. Bio sam đak Niške gimnazije. I tamo sam, preko dvorišnog zida, ugledao sliku iz raja. Bele antičke skulpture u natprirodnoj veličini i učenike Srednje umetničke škole koji ih crtaju. Znao sam odmah da je to ono što ja tražim i pomislio da je ideja nemoguća pored nepismene majke i polupismenog oca. Ali morao sam da pokušam. Pisao sam u Beograd Ministarstvu prosvete Republike i dozvolili su mi da vanredno i naknadno položim ispit i stignem u željenu školu.“
Slede godine učenja. Dolazak na Likovnu akademiju u Beograd 1956. godine. Nagrade su stizale još tokom studija. Prve mladalačke pobune i život na ostrvu Ada Ciganlija. I pored sreće zbog toga što radi ono što želi, brzo oseća nelagodu pa i odbojnost prema svom okruženju: „Čuvena izložba Henrija Mura u Beogradu 1955. godine u Paviljonu ‘Cvijeta Zuzorić’ bila je šok, napravila je preokret među našim umetnicima, ali sam ja i pre te izložbe imao neko osećanje da mi tada važeća socrealistička umetnost nije na duši. Svi su hteli da budu heroji, vladala je stroga i čvrsta forma. Kada čovek pogleda komunističku i fašističku umetnost – identične su po nečemu što nije ljudski. Samo se slavi vođa.“
Posle diplomiranja 1961. godine postao je član ULUS-a, dobio je status samostalnog umetnika i magistrirao. To je vreme Konkretnih skulptura koje izlaže u zemlji i inostranstvu, a slede priznanja i otkupi radova.
„Izlagao sam, ali nigde nisam putovao, išli su jedino članovi Partije. Samo digne dva prsta i kaže da hoće da ide, i ide. Oni su bežali od mene. Tvrdili su da govorim sve što mislim, a to se nije smelo. Šta ću, takve sam prirode. Povukao sam se čak i iz umetničke grupe ‘Deset plus’, koju smo osnovali 1974. godine u želji da se izborimo za neki bolji status umetnosti. Ja sam želeo da svi nađemo sebe i da se suglasimo. Nažalost, nije bilo jedinstva i nije uspelo. Verovao sam u skulpturu koja bi se uklopila u arhitekturu, tamo gde joj je i mesto, da živi kao integralni deo urbanog pejzaža, ali sam video da od toga neće biti vajde. Zato sam razočaran otišao na novobeogradski pesak, bavio se performansom u domenu angažovane konceptualne umetnosti. Zamislite crteže velikih ljudskih figura štapom na pesku, koji se brišu jednim zamahom ruke. Bilo je tu i mnogo pobodenih krstova. Ili sam na postament stavio bistu, a potom srušio taj spomenik birokratiji. Mnogo stvari iz tog perioda je nestalo. Ostale su fotografije, ali taj moj opus, ti događaji koje sam sam inscenirao i snimao u ciklusu Život, Prostor, Vreme nije dobro protumačen. Još uvek je ostalo nešto nedorečeno, ili sa moje strane ili od likovne kritike. Znam samo da sam to radio zbog nekog velikog pritiska, svesti o tome da se ne snalazim u svetu u kome postojim. Nije mi se dopadalo, na primer, da kada izlažemo po galerijama, na Oktobarskom salonu i drugim grupnim izložbama, od toga profitira birokratija, a umetnik ništa ne dobija. Ulažemo novac u materijal, svoj znoj, znanje i umeće, a nemamo od čega da živimo. Video sam da je tu neki nesporazum, bezizlaz i beznađe.“
A onda su nastale Mrdalice. Bez obzira da li su ljudi stručnjaci ili ne, svako ko je jednom ušao u galeriju čuo je za Mrdalice Milije Nešića. Iz kvadrata na pesku sa crtežom ljudske konture digla se u prostor slika-skulptura, i on je tada razumeo koliko je čovek ograničen, izmanipulisan, opterećen zakonima prirode, zakonima jačeg.
„Kada sam napravio prvu mrdalicu – Manipulaciju, to sam bio ja. Pokretljiva senka u prostoru kojom svako može da se igra. Da povlači konce kako hoće. Javila se kao neki san, evo je tu u ateljeu, mladi dečko u ramu, sapet u ograničenom prostoru. Hteo sam da kažem da mladi ljudi na ovim prostorima nemaju perspektivu. Nisu je imali ni 1979. kada je otvorena moja prva izložba mrdalica u Galeriji Kulturnog centra Beograda, a nemaju je ni sada. Mnogo sam reskirao, nisam znao šta će se iz ideje o Mrdalicama izroditi. Nakon niza eksperimenata pojavili su se objekti, nage ljudske figure i kanapi kojima se pokreću svi udovi. Na toj prvoj samostalnoj izložbi bila je i skulptura Ideologija na delu. Sastojala se od dve osobe u, na prvi pogled lascivnoj pozi, za koje sam koristio šperploču, najlon i akrilik. Došla je na izložbu i Mira Trailović i primetila da se iznenađena, radoznala mlada publika zabavlja, povlači konce, podiže udove… i najviše se zanima za detalje koji aludiraju na seksualni čin. Tako su gotovo svi reagovali na moje delo, ali ona je razumela i objasnila im šta sam želeo da kažem. Da religija i ideologija siluju čoveka. Za mrdalice su bitni nazivi, kao Mali i veliki uvlakač. Uvlakača ima uvek i svugde, ovde i u svetu, ja to gledam univerzalno, ne volim da lokalizujem. Ili Veliki poltron. On kleči, uvek je u zgužvanom položaju, da se čoveku ne mili da ga vidi, on je savijen ispred vođe.“
Milija Nešić je 1985. godine uradio mrdalice za film Tajvanska kanasta Gorana Markovića. Ima tu i birokrata i studentskih demonstracija, na jednoj strani su naoružani, a na drugoj nemoćni ljudi.
„Milicija je sa pendrecima, naspram nje su mladi koji se brane golim šakama, i to liči na ovo što se sada dešava. Sve je isto, ništa nije bolje. Ljudska priroda bi trebalo da se menja. Imam ja i mrdalicu koja se zove Dijalog, trenutno je u Čačku zato što u mom malom ateljeu nema mesta za sve moje radove. Dve figure jedna naspram druge i raspravljaju se. Figure su dva naoružana čoveka, jedna polovina je ruska a druga američka. Njihova obeležja su zlatne ruke, pištolji, zastave pozadi. I oni bi hteli da se sukobe. Ja im ne dozvoljavam. To je mrdalica koja ne mrda.“
Izložbu Slike – mrdalice, koja je održana 1983. godine u Galeriji Kulturnog centra Beograda, videlo je 35.000 posetilaca. Godine 1993. Milija Nešić dobija i „Politikinu nagradu“. Reklo bi se, koliko god tome nije stremio živeći skromno i prilično izolovano, da je on ipak naš veoma popularan i priznat umetnik. Milija Nešić uvek bez problema dopire do posmatrača. Publika ga voli zato što iznenađuje, provocira, iskren je i zabavan uvek kada se pojavi, uprkos činjenici da je od „Politikine“ do Nagrade Grada Beograda prošlo četvrt veka.
Miliju Nešića i sada, kao i kada je bio mlad umetnik, muči i rastužuje ista istina – nije uspeo u onome što je najviše želeo – da pomogne da se ljudi promene. Nije našao svog Slobodana, svog slobodnog čoveka. A pritom nije ni svestan da je za umetnika mnogo važnije što je uvek bio i ostao aktuelan. Danas verovatno i aktuelniji nego osamdesetih godina kada se pojavio sa Mrdalicama, ciklusom po kome je najpoznatiji. Zato on i jeste važna figura srpske likovne scene.
Za mnoge, pa i među poznavaocima, malo se zna da se Nešić paralelno sa likovnošću bavio i teorijom, bilo da je davao buntovne nazive i pisao ubojite predgovore za kataloge svojih izložbi ili smišljao parole od kojih je gradio i slike – umetničke tablice. Nalaze se u ateljeu sa ostalim platnima koja čekaju da ih predstavi na nekoj novoj izložbi.
Za kraj razgovora izdvojio je za njega najvažniju misao: „Kosmosom pulsira umetnost“.
