Pre nekoliko dana pokušao sam da se uključim u seriju „Zagrli me čvrsto“ na TV Pinku. Znam da sam štošta već propustio i da se gadno zakuvalo između crnke i brinete, ali privukla me scena snimana u crkvi. Naime, dva popa, jedan sed i jedan mlađi (ko u svim horor filmovima) isterivali su đavola iz crnke, koju su pridržavali neki pastoralni statisti. Pucaju zidovi, tresu se klupe, sveće se gase, nesrećnica se grči, ali popovi ne prestaju. Za to vreme, njena suparnica, sve s pentagramom i crnim svećama, baca čini i priziva demone. Na kraju epizode, crkva se potrese, opsednuta krikne i grane sunce – terapija je uspela! Međutim, zlobnica se nađe u problemu jer se nečiste sile okreću prema njoj. Ne pomaže joj ni Očenaš. Najlepše je što napete scene prekidaju džinglovi s brkom (glavnim bajom i njegovom izabranicom u raznim ljubavnim pozama). Dramaturški možda stvar nije dosledna, jer znamo unapred da će sve da se skocka i završi venčanjem u belom, odnosno, zasluženom kaznom za negativce. Sapunice očigledno proširuju granice žanra, kombinujući horor, erotiku i dramu, mada imam utisak da im gledanost postepeno opada. Danas pokušavam da u igri latinoameričkih ekipa na Svetskom prvenstvu prepoznam sapunsku dramaturgiju, a najbolji primer je utakmica Turska-Brazil. Počelo je tvrdo, usledilo je izjednačenje, zatim penal i na kraju provokacije s nabijanjem lopte i crvenim kartonom, sve u svemu – sapunska opera. Bora je u fudbal uneo elemente kug-fu filmova podstičući kineske fudbalere da ludački trče i ubilački krljaju protivnika.
Košava ne miruje, pa nakon misica promoviše „Cirkus voajer“ po drugi put. Da vas podsetim, šest omladinaca i omladinki u cirkuskoj prikolici – kamere na sve strane – a gledaoci glasaju. Najzanimljivije je, kao i prošli put, artističko okruženje, moj favorit je timaritelj životinja internacionalac Emil (Rus li je, Rumun li je), koji govori onim neponovljivim cirkuskim esperantom. Zna sve životinje po imenu, polu i navikama. Ženska lama se ljubi, muška oće i da pljune – to sam zapamtio iz celine izlaganja.
Posle koncerta Manu Chaoa na Tašu, „City“ je našao za shodno da prikaže događaj u jednom od svojih izdanja. Biljkica je čoveka najavila kao pevača grupe Mane Negro – samo što nije prikazala bombone odžačar. Posle je u nedostatku tzv. Dešavanja, emitovan nebulozan prilog o prodaji CD-a ispred SKC-a. Kao, nećemo u Beogradu videti prave svetske zvezde dok god postoji piraterija. Prodavačica je nudila muziku za meditaciju, džez, bluz i klasiku, a kamera je dugo snimala box-set Betovena i Vivaldija. To je valjda bio prilog iz kulture, samo nisam odmah skapirao. Bilo bi dobro da ko nekad piše u ćošku ekrana – plaćen termin.
Proslavismo i milionitog pretplatnika Karićeve mreže. Video sam da se ekipica skupila na koktelu kraj bazenčeta – k’o u Holivudu. Emitovani su i prigodni razgovori (Cukić, Bjelica itd.) i ništa ne bi bilo neobično da intervjuisani nisu bili potpisani kao „korisnik mreže 063“. Provali titulu. Ova vrsta etikete karakteristična je za socijalističke kategorije poput: nosilac stanarskog prava, primalac usluga, imalac kućnog ljubimca i slično. Kapiram da su burazerima titule potrebne za biznis, k’o na pločicama stanova – ing. dr i slično. Međutim, logiku etikete korisnika možete proširiti i na ostale aspekte svog života – pa vam eto još titula – npr., potrošač Pekabete, ili C marketa, vozač, pretplatnik. Granice nema, što bi rekao Dr Đogani. Granice ovih dana postavljaju samo malinari (još jedno zanimanje titula), a pošto su od Čačka, AMSS uglavnom preporučuje vozačima da bez preke potrebe ne kreću na tu stranu. „Dokle ovaj aparthejd?“, izjavio je jedan od malinara za vesti B92. Pravi odgovor dao bi mu samo Mirko Marjanović, koji još jedini pamti pošto je bio lebac za njegovog vakta. Drugovi iz JUL-a održali su konferenciju za štampu, a usput se i nešto sude oko međe s bivšim drugom Đorđevićem! Drug Matić, nekadašnji ministar, sad valjda u senci, već vidi nove sankcije (umesto leba za tri dinara). Ovoga puta nije pomenuo ni Mobutua, ni Kabilu, ni Paukove, ali je demantovao glasine o optužnici protiv Mirjane Marković – ona ima status haškog posetioca. Na sreću, ovih mesec dana živimo zdravo, ustajemo rano i uživamo u fudbalu. Vlasti bi mogle da razmisle o potezu brazilskog predsednika, koji je zvanično pomerio i skratio radno vreme da bi narod mirno gledao utakmice. Umesto toga, naši novinari igraju protiv Pavkovića i Kobri i, naravno, gube.
