Korenski nesporazum sa establišmentom

Kada je (u martu 2019. godine) preminula književnica Grozdana Olujić, autorka rspektabilnog i hvaljenog opusa, još jednom je pokrenuta priča o estradizaciji beogradske Aleje zaslužnih građana; nakon nešto malo, reklo bi se, poslovično-protokolarne medijske buke barem nam je ostalo podsećanje na značaj i osobenost pomenute spisateljice, autorke i čuvenih romana Glasam za ljubav i Izlet u nebo. Narečeni Izlet u nebo poslužio je kao ključno nadahnuće i izvorište za izvanredni film Čudna devojka u režiji Jovana Živanovića, koji je upravo krajem godine za nama dočekao dostojanstvenu revalorizaciju, i to u vidu iznimno zanimljivog i važnog izdanja – knjige, monografije Pčelinjak u osinjem gnezdu. Knjigu je priredio Bogdan Zlatić, objavio Filmski centar Srbije, a o Živanoviću i njegovim ostvarenjima među koricama te knjige pisali su: Bogdan Zlatić, Dinko Tucaković, Miroljub Stojanović, Dimitrije Vojnov, Maja Uzelac, Saša Markuš, Dragan Jeličić i Nebojša Pajkić.

foto: promo

Zenica, Te noći, Čudna devojka, Gorki deo reke, Kako su se voleli Romeo i Julija, Uzrok smrti ne pominjati, I Bog stvori kafansku pevačicu, Naivko, Radio Vihor zove Anđeliju… – tako izgleda rediteljski opus Jovana Živanovića, neosporno Autora (sa namernim velikim A) u korpusu srpskog i jugoslovenskog filma, a o čemu ova knjiga rečito progovara, iz više skladno komplementarnih aspekata i kritičarsko-filmoloških uglova gledanja. Knjiga zapravo otpočinje skenom odbijenice Umetničkog saveta filmskog preduzeća iz novembra 1953. godine u slučaju predloženog Živanovićevog dokumentarnog filma po kome je i nazvana čitava ova knjiga; u odbijenici se, između ostalog, navodi da u scenariju ima istorijski proizvoljniih i netačnih podataka, kao i da je tekst preopterećen opštim mestima i prilično stereotipnim frazama i da ne zahvata bitne momente teme. Srećom po (nadajmo se, što brojnije i što usredsređenije) čitaoce ove knjige, ovo biva tek fusnota o istrajnom i, reklo bi se, sporotinjajućem, ali svakako primetnom i korenskom nesporazumu Živanovića sa tzv. establišmentom, ali se ne kreće put jadikovki o osujećenosti ovog autora, koji je, najposle, iza sebe ostavio tako raznorodan, referentan i dalekosežno zanimljiv opus, koji, povrh svega, potcrtava i važnost i moć apozicije, odnosno, onoga što se mirne glave, neostrašćeno, promišljeno i posve opravdano da udenuti u tu apozitivnu zagradu iza pominjanja nečijeg imena, posebno ako je reč o kreativnim rabotama i njihovim potonjim plodovima. A Živanović je, kako se i u ovom svojevrsnom književnom i filmološkom retrovizoru jasno vidi i sagledava, bio voljen autor čiji su filmovi i to u doba stasavanja i oblikovanja praktično u hodu ovdašnje (srpske i/ili jugoslovenske) moderne dopirali do gledalaca, pritom bivajući ogromnim svojim delom kinestetski veoma uspela, validna i prepoznatljiva dela. Bogdan Zlatić je na to ukazao u uvodnom tekstu naslovljenom upravo Pčelinjak u osinjem gnezdu, i to sledećim rečima: „Kao mnoge stvari u Živanovićevom životu, i recepcija njegovog rada bila je sva u paroksizmima. U svom vremenu, a to je praktično rad u svim proizvodnim epohama (od državne proizvodnje filmova sovjetskog tipa do filmskih radnih zajednica samoupravnog socijalizma) nikada nije bio miljenik ni filmske kritike, ni filmskog establišmenta. Kada je bilo nepristojno da se prećuti očigledan kvalitet, pohvale su izgovorane u grču i kroz stisnute zube. Kao da su svi koji su bili ‘nadležni za kulturu’ čekali da se da se ova nevolja koja se zove Joca Živanović što pre privede kraju, i da se o njemu i njegovom radu ne mora ni negativno pisati. Srpski autor po svim kriterijumima (od produkcijskih kuća do glavnice saradnika i glumaca – a o temama da i ne govorimo), Živanović je u prvom delu karijere imao pristojniju recepciju izvan Srbije ‘koju je toliko voleo’…“

Nakon pozamašnog i iscrpnog biografski i introspektivno ustrojenog i intoniranog intervjua sa Jovanom Živanovićem, koji pruža potreban dodatni uvid u njegovu poetiku, uključujući tu i priču o filmovima koju nisu bili snimljeni, kreće i filmološki i kritičarski gledano udarni deo ove (da pomenemo i to, vanserijski nadahnuto grafički opremljene i osmišljene) knjige, a u njemu su gorenavedena pera pisala svoja viđenja konkretnih stavki unutar Živanovićevog rediteljskog opusa. Ovi prikazi čine skladnu i prirodnu uvezanu celinu, koja, mimo te hronološke i faktografske preglednosti i preciznosti, pruža sveobuhvatan uvid u narečene autorske i poetske fascinacije i specifičnosti Živanovićeve filmske baštine, i izvan ipak krutog i nedovoljno saobraznog mu konteksta tadašnje knematografije na ovim prostorima, a iz koje je u jednom trenutku Živanović i zvanično iskoračio – koprodukcionim filmom Ostrva, očito pravljenim sa prevashodno internacionalnim distribucionim ambicijama. Dinko Tucaković je tako u eseju o Živanovićevim ranim radovima, osvrćući se na dokumentarno ostvarenje Prvi letovi ukazao da već taj rani film „demonstrira osećaj za naraciju, ekonomičnost izraza“, a to su odrednice koje bi se svakako lako mogle pripisati i pri vaganju njegovih kasnijih „opsežnijih“ radova na polju igranog izraza i dugog metra. Tucaković u zaključku poentira usmeravajući pažnju čitalaca i filmofila i ka ovome: „Jer filmovi Jovana Živanovića jesu tek jedan veliki film, čiji su bitni delovi i oni kratki, kao i oni nesnimljeni o kojima je maštao brojeći svoje poslednje dane daleko od kakofonije tranzicionog Beograda, u kojem mu više ni fizički nije bilo mesto.“

fotografije: promo

Miroljub Stojanović pak, pišući o Zenici, ističe da je to ostvarenje „film ambivalencije: s jedne strane, Zenica je film koji se klasnim, psihološkim, ideološkim pa i mentalnim osvešćenjem pojedinca distancira od kolektivističke slike sveta, prinudne slike iz vremena u kojem je nastao i smelo prenebregava zahteve partijnosti u ime sopstvene etičke zrelosti, odgovornosti i strategijskih potreba istog tog pojedinca, gde on ne deluje pod prinudom, no po izboru, po načelu koje, dakle, bitno dokida njegova striktno politička ograničenja i iz političke prinude vodi ga u slobodu“. A Dimitrije Vojnov u tekstu o Te noći naglašava da se junak ove knjige u početku bavio „snimanjem repertoarskih filmova bez skrivenih klopki i bez prevelikih obaveza. I upravo su ti, naizgled rutinski, filmovi svojim visokim kvalitetom dokazali koliko je filmsko znanje i filmsku veštinu posedovao Jovan Živanović.“ Maja Uzelac u analizi neprevaziđene Čudne devojke navodi da je „u svakom konkretnom trenutku Živanovićevog kreativnog života, vreme je da se zaključi, estetika najdirektnije proizilazila iz akuelne konstelacije na etičkom nebu – kakvo mu se upravo tih noći smešilo ili mrštilo. To mora biti i onaj vrhovni momenat koji je omogućio taj redak, redak dar: da, kroz spektar vrlo različitih stavova, manira i umetničkih odluka uvek postiže da mu se jednako veruje.“

Dragan Jeličić u eseju o takođe velikom hitu Kako su se voleli Romeo i Julija (povremeno u našoj popularnoj kulturi plasiranim i navođenim i sa znakom pitanju na kraju naslova) naglašava nešto što se može izreći i kao okvirna ocena za veći deo glavnine Živanovićeve filmske zaostavštine – „Kako su se voleli Romeo i Julija? ostaje redak primer klasičnog jugoslovenskog filma, koji ne samo da nije pregazilo vreme, već sa svakim novim gledanjem i čitanjem dobija na aktuelnosti i složenosti, često ostavljajući gledaoca u nedoumici da li je upravo prisustvovao grčkoj tragediji ili jugoslovenskoj zbilji.“ I upravo na toj tački priče o ovom preko potrebnom i krajnje uspelom izdanju nanovo dolazimo do onoga što bi mogao da bude i taj usputan/bočan dar nakon ponovnog (ili prvog) susreta sa Živanovićem i njegovim filmovima – podsećanja na neprolaznu, katkad i univerzalnu važnost apozicije, odnosno onoga po čemu će neki od nas zavredeti da ih upamte neki od sadašnjih ili budućih/skorašnjih ili dalekih njih.