Ljubav i drugi zločini
Režija: Stefan Arsenijević
Igraju: Anica Dobra, Vuk Kostić, Milena Dravić
Film Stefana Arsenijevića Ljubav i drugi zločini može da namuči čoveka. Dugo najavljivan, prvi dugometražni projekat mladog beogradskog reditelja, od kog svi mnogo očekujemo, nekako želiš da ti se sviđa, a on krene da luta, dosađuje, patetiše, kada si spreman da se razočaraš, ovaj te kupi sa nekoliko zabavnih replika, par minuta dinamične radnje, i tako do kraja. Ljubav i drugi zločini ne pušta gledaoca da se opredeli, i to je emotivno iscrpljujuće. To je onaj preovlađujući ton koji obeležava ovo, ipak mladalačko, ostvarenje. Autor nam na momente pokazuje veliki talenat, ali se ukupno oseća da se latio nečega za šta još nije dovoljno, umetnički i životno, zreo.
Radnja se dešava u toku jednog dana u novobeogradskoj scenografiji betonske pustoši, koja je postala opšte mesto novije srpske kinematografije. Glavni ženski lik, koji tumači Anica Dobra, odlučuje da konačno pobegne iz Srbije i da usput uzme neke pare koje nisu njene. Tog poslednjeg dana lokalni sitni mafijaš, u tumačenju Vuka Kostića, koji je kao klinac bio zaljubljen u nju, odlučuje da se umeša u njene planove. Tu sad ima ljubavi i svega što treba. Odnos dvoje glavnih protagonista je najbolji deo filma. Nekih pola sata njihove šetnje u kojima se prisećaju starih dana i posećuju ljude iz svoje prošlosti možda je najboljih 30 minuta u poslednjih 20 godina domaćeg filma. Međutim, kada pogledamo gde, među kime i kada se oni šetaju, vidimo više nego blagu konfuziju koja nije tek pozadinske prirode. Socijalno-istorijski kontekst u kome se likovi kreću legitimiše mogućnost jednog filma da se smisleno obrati svojoj publici. Radnja se, kako nam je saopšteno, dešava oko onoga što zovemo današnjicom. Međutim, sve sem te puke kalendarske činjenice govori nam da se likovi nalaze zaglavljeni negde u Srbiji sredinom devedesetih. Depresija trafikantske privrede, reket sitnih trgovaca od strane sitnih mafijaša pa i sama tragična potreba da se pobegne jednostavno nisu stvari koje danas referišu na bilo šta. Kroz ovaj vremenski procep propada ceo film.
Ova bazična konfuzija, nesposobnost da se oseti duh sopstvenog vremena, ne može a da se ne pokaže i kao konfuzija u elementima filmske umetnosti. Kao prvo, tu je melodrama, najnesrećniji žanr domaćeg filma. Melodramu bi trebalo zakonom zabraniti u Srbiji i zapretiti oštrim sankcijama. Stvar je u tome što je melodrama jedan visokocivilizacijski fenomen koji uspeva u retkim kulturama koje se obraćaju damama iz srednjih i viših slojeva što nemaju stomak za tragediju. U Srbiji nikada, pa ni sada, nije bila dobra ideja baviti se bilo čime na taj način. Ljubav i drugi zločini su hendikepirani sa previše melodramskih trenutaka, naročito neobjašnjivo kilavim krajem. U filmu postoji i nekoliko postupaka iz domena magičnog realizma (sam naslov podseća na jedan Markesov roman) na tragu Kusturice iz sarajevske faze, koji su opet felinijevskog porekla. Jedan od tih je i opsesija čuvenom meksičkom pesmom Bésame Mucho, koja se čuje bar deset puta u toku filma. Međutim, iako na pravom tragu, autor se zaigra i krene da nagomilava te postupke i likovi počinju da deluju kao stranci sklepani od kolekcije anegdota. Druga bitna posledica nedovoljne situiranosti priče u sopstvenu sredinu jeste manjak radnje. Film, naime, ima prave radnje za jedno pola sata. Ostalih sat opterećeno je predugim i besadržajnim scenama, digresijama i nagomilavanjem zabavnih, ali izolovanih sitnica.
Ljubav, zajedno sa Klopkom Srdana Golubovića, najavljuje ono što nam je nekoliko decenija nedostajalo, a to je neka vrsta glavnog toka srpske kinematografije. Upravo je to ono što čini spoljni okvir, kostur jedne kulturne ponude bez koje eksperiment ili avangarda nemaju smisla. Teško je kritikovati nešto što čini konstrukciju, nešto što tvori kontekst same mogućnosti jedne umetnosti pa i same kritike. Možda se meni ne sviđa što je novi mainstream zapravo tugaljivi melodramski realizam. Ali, eto tako je. No, čini se da ovaj i slični filmovi koji mu prethode najavljuju buđenje medveda srpske kinematografije iz zimskog sna koji traje nekoliko decenija. Vreme je da počnemo da čekamo nešto veliko.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
