Iako podnaslov ovog izdanja – Devedesete uživo – jeste doslovno tačan, teško da je mogao biti gori u trenutku objavljivanja – pred sam kraj 2009 – pa i tokom promovisanja, odnosno prirodnog života jednog rokerskog albuma. Jer, ovde i sada, em gotovo niko ne želi da se seća te poslednje decenije XX veka, em sve većem broju ljudi i ove tekuće godine zabrinjavajuće liče na to jezivo razdoblje. U užem smislu, između dva rata: onog maleckog u Sloveniji ‘91. kad je Srbija (tad još ogrnuta u SFRJ/SRJ/SCG) počela da ne učestvuje u sve većim ratovima po ex-YU, i onog ‘99. koji i nije bio rat nego samo bombardovanje.
U tim zastrašujućim Devedesetim, preciznije, u prvoj polovini te decenije (godine 9. marta i DEPOS-a, hiperinflacije pa deka-Avrama, i iznad svega rata koji se na putu kući najviše zadržao u BiH) kao ne baš naročito bitan nusproizvod (kasnije, narodski rečeno, kolateralna šteta), u ekspres loncu međunarodnih sankcija stegnutih oko Srbije, vrtoglavo je (i pre Pinka) narastao pritisak novokomponovanih narodnjaka, od Ramba Amadeusa zaslužno nekrštenih u turbo-folk, a preostali, obezglavljeni rokenrol živalj gurao se na margini. Pošto su albumi pojedinačnih izvođača ove vrste postali retkost, kompilacijskih izdanja beše na pretek, a frontalni juriši blede u sećanju kao BBS/Brzi Bendovi Srbije (prvi put krajem ‘92), Dobri bendovi Vojvodine odmah potom… sve tamo do polovine decenije. Ne samo muzička piraterija u to vreme sve je preplavila. Danas uveliko izumirući, a pre dvadeset godina neprikosnoveni nosač zvuka, CD/kompakt-disk još nije stigao (kamoli legalno) da zavlada našim tržištem, pa su se pre plime „rezanaca“ i „bugara“ kao gljivice namnožile audio-kasete. Da, da, oni plastični predmeti gabarita cirka paklice cigareta, s muzičkim sadržajem stotinama puta manjim od prosečnog ajpoda koji se pojavio na ulasku u novi milenijum.
ZVUČNA RAZGLEDNICA: Pod tim nezavidnim okolnostima, i nedeljnik „Vreme“ još u svom predigitalnom dobu dao je sopstveni doprinos velegradskoj zabavi i grčevitoj borbi za održanje domaćeg rokenrola, objavivši dve (analogne) audio-kasete s koncertnim snimcima naših bendova iz beogradskih klubova – Groovanje I (‘94, recenzent P. Luković) i Groovanje II (‘95, Vladimir Stakić). Davno zaboravljen, kao i mnogo šta iz ovdašnje hiperprodukcije istorije, taj zanimljiv materijal znatnim delom pojavljuje se tek sad, jasnog zvuka, u apstraktnom, ali dosledno crveno-crnom omotu, kao CD Groovanje (2009, „Vreme“/Multimedia). Izgubivši usput nekoliko nebitnih numera/bendova (Eklinika mortale, Free Shop, Katarza) i Jarbole, ovaj album u 55 minuta donosi šesnaest snimaka napravljenih na tada dovoljnoj 16-kanalnoj tehnici, na šest koncerata održanih ‘94/95. u Beogradu. Poprišta događaja bili su Dom omladine (nepunih 100 g. pre svog renoviranja), izgleda neuništivi KST/Klub studenata tehnike (tri puta), Bitef teatar (odavno nekorišćen za te svrhe), i Prostor (u međuvremenu više puta menjao naziv, izgled, namenu). Na popisu disko-kuća i izdavača za koje su ove grupe radile ima još manje preživelih: Metropolis, ITV Melowmarket, TIOLT/Take It Or Leave It, LVO, PGP RTS. Bar polovina bendova načisto je obustavila rad krajem te ili početkom sledeće decenije, a još četvrtina pojavljuje se s-mene-pa-na-uštap. Nažalost, raspodela ko živ/mrtav pokazuje da s nama više nisu ni neki od tehničkih saradnika i muzičara.
Dok je na drugoj od ovih kaseta osam sastava bila zastupljena sa po dve numere, na prvoj su tu privilegiju imali samo Direktori i DLM/Deca loših muzičara. Na CD-u je solidna mešavina tadašnjih hitova (O kako si lepa Kristali, Vlade Divac DLM, Trajne nina Familije), zanimljivih obrada (himnični Direktori u Doktor za rokenrol Milića Vukašinovića/Vatrenog poljupca, žurski neobavezne Babe u ekavičastoj Lepe žene B.J. Štulića/Azre, britki zrenjaninski OPO/Oružjem protivu otmičara u Good Idea Bob Mould/Sugar) koncertnih favorita (Cipjonka furioznih Goblina/Šabac, Irena niško-hrvatskog Novembra), alternative koja je za divno čudo preživela i razvila se (Darkwood Dub – Ja te potpuno razumem, KKN/Kanda, Kodža i Nebojša – Prava) ili nije (War Is…(Within) Svaroga, Ne budi me (Ubij me) Bjesova/G. Milanovac); a čak i bečejska Eva Braun zvuči sirovo/dobro koncertno (Kopija). Nekih naročito vrednih rariteta nema, ali na disku teritorijalni raspored – tzv. razbacanost – bendova suprotnost je kasnije izvikanoj beogradizaciji. Naglašeno gitarističkim zvukom s ponekim osvežavajućim izuzetkom – harmoničarske Janjine šabačkih Ništa ali logopedi – i nehotično je ponovljeno mnogo toga iz (jugoslovenskog) Novog talasa. A svega nekoliko otvoreno svesnih (da ne kažemo starinski, angažovanih) tačaka – Sećam se dernjajućih Dža ili bu, Snajka novosadskog Atheist Rapa – dovoljna su mera da podsete kako nije sve bilo politika, jer su to mnogi od nas, i ne znajući koliko mudro, odbijali da tako prihvate.
Dok, poređenja radi, u bratskim ali zabačenim Sloveniji i Hrvatskoj detaljno iskopavaju, restauriraju, sistematizuju, bogato opremaju i (ponovo) objavljuju takoreći sve iole važno i interesantno što su njihovi protagonisti pop-roka ikad snimili, u Srbiji su ovakvi napori retki, izdvojeni i uglavnom lični – spasavanje od potpune propasti, dokazivanje da je nečega ipak bilo. Tako je spasena i nesuđena arhiva (Into The) Groove…’90’s live, zahvaljujući direktoru marketinga „Vremena“ onda/sad, Goranu Kosanoviću, i iznenađujućim sponzorima u trendu. A ovo nisu jedine kasete koje je „Vreme“ objavilo, niti su ta izdanja predstavila većinu ondašnje domaće rokerske produkcije.
Na kraju smo prve decenije XXI, a još nismo načisto s poslednjom iz XX veka. Kraj Groodvanja, evo ga opet i proleće… a još živimo u Srbiji. Mi smo se promenili, kako ko; makar i samo starenjem, i uglavnom više nego što volimo. A Srbija, zašto se tako malo, sporo, nedovoljno menja? Ovi što vole da budu Složna velika braća (po koalicijama, vladama…), deca koja su pojela svoju revoluciju (tzv. 5. X), uskoro će vam možda ponuditi i DVDsete – lux-techno Daj Hard. Nemojte kupiti. Ipak, družili su se tada Dačić i Galija, a svi/mi sa Groovanja živeli smo izgnani u paralelnoj stvarnosti.
