Šta vam se dogodilo 11. septembra prošle godine? Malo je reći da je pitanje umesno, jer ako bismo mogli doći do pravih, iskrenih odgovora, iz njih bi se dala naslutiti sudbina sveta ili makar samo njegovo trenutno stanje. Kad bismo imali pouzdane rezultate ankete, sprovedene na celoj planeti, o tome šta je značilo rušenje njujorških kula bliznakinja, šta je ko najpre osetio, šta je kome prvo palo na um, a šta naknadno… mislim da bismo mogli da zaključimo nešto o početku ovog veka.
U nedostatku takve ankete neko se setio da ta pitanja postavi jedanaestorici filmskih autora s raznih stana sveta i tako smo dobili šareni omnibus, neujednačen u svakom mogućem smislu i tu leži najveći šarm. Priznajem, međutim, da sam unapred imao izvesne rezerve i da sam uspeo da ih zadržim i posle projekcije. Mislio sam da ništa što može da se rodi u rediteljskoj glavi, nikakav prizor koji kamera može da snimi ne može da se meri s onim što smo već videli.
Avion koji se zabada i probija onu srebrnastu kulu, jedan pa drugi, jednu pa drugu, kao da već nismo bili zinuli od zaprepašćenja i kao da je trebalo da nam se ponovi jer ne bismo odmah shvatili svu čudesnost i čudovišnost te slike. Nikad nismo videli ništa uzbudljivije. Filmska kamera je izmišljena da bi to snimila; sve prethodno što je ikad igde uslikano i prikazano bile su samo male vežbe, probe i igre. Uključujući i atomsku pečurku nad Hirošimom.
Dakle, što se mene tiče, radije bih dva sata gledao, po ko zna koji put, sirove materijale: avion koji nestaje u stakleno-metalnom zidu najčuvenije zgrade na svetu, plamen koji izbija s druge strane, ljude koji iskaču i lete, potom stropoštavanje, sve totalno nezamislivo, nemoguće, posle čega nam preostaje da verujemo u bilo šta.
Gde ste bili dok ste ono gledali? U avionu, srkali ste svoj grejpfrut, zagledali u noge stjuardesi i odjednom primetili da upadate kroz prozor u Svetski trgovinski centar? Ili ste bili u kancelariji, gledali jutarnju poštu, telefonirali, brinuli o gubicima svoje firme, kad eto aviona…? Gde god da ste bili, gde god ste mislili da ste mogli biti, više u avionu ili više za stolom, bili ste uglavnom bezbedni. U najmanju ruku, u kancelariji ne očekujete susret s avionom, ni obrnuto. Otud zaprepašćenje. Posle dolazi sve ostalo: strah, sažaljenje, bes, traženje razloga i krivaca, politika, osveta, rat, istorija…
Imalo je smisla tražiti od istaknutih filmadžija da kažu nešto o tome, da ispričaju neke svoje priče, mada ne mnogo više nego anketirati bilo koje ljude u raznim uglovima sveta. Ne verujem, naime, da gospodu umetnike odlikuje ikakvo šesto čulo, ikakav dar da nam svojim slikovitim jezikom otkriju i objasne ili ne daj bože predskažu nešto. Mogli smo da dobijemo samo poneku zgodnu pričicu ili rečitu metaforu, ili kakav politički stav, što smo i dobili.
Prvi, iranski film reditelja Samire Makmalbaf pokazao je decu avganistanskih izbeglica u neobično pitoresknoj školi, gde nastavnica uzalud pokušava da ih navede na minut ćutanja zbog tragedije koja se dogodila negde, očigledno predaleko odatle. Nemaju pojma koliko ih se to zapravo tiče, a naročito nisu u stanju da se rastuže i potresu. Bosna je ovde bila zastupljena preko Danisa Tanovića s teškom pričom o ženama iz Srebrenice koje redovno (protestno?) obeležavaju nestanak svojih muškaraca za koje znamo gde su. Jedanaestog septembra dodaju i žal za onima iz njujorških kula. Politički sasvim korektno, mada bi se sad sigurno mogao naći poneki Bošnjak koji malo više misli na svoju muslimansku braću nego na američke žrtve.
Uopšte, jasno je da je 11. septembar događaj čije će se značenje vremenom menjati, pa tako i odnos ljudi širom sveta prema njemu. U prvom trenutku preovlađivao je šok koji je pomogao Americi da dobije mnogo razumevanja za intervenciju u Avganistanu i da nam svima pokaže kako se to u ratu koristi selektivna i primerena a ne preterana sila, kako se vodi računa o civilima i kako se poštuju prava ratnih zarobljenika u bazi Gvantanamo. Ali, sad kad se Buš sprema za invaziju na Irak, protiv Sadama koji, kakav je da je nema nikakve veze s Al Kaidom, kad Amerika odbacuje i suspenduje sve međunarodne konvencije koje joj se ne dopadaju, kad se, dakle, zemlja koja se nazivala predvodnikom slobodnog sveta na naše oči preobražava u nešto užasno nasilno i preteće, menja se i naš stav prema 11. septembru.
Ta izvesna distanca je svakako pomogla Kenu Louču da ljutito podseti na isti datum kad je u Čileu na izborima pobedio Salvador Aljende, koji će potom biti srušen i ubijen u puču koji je organizovala CIA. Taj film je politički sasvim eksplicitan; direktna poruka Americi da ne očekuje nikakvo saosećanje za sebe i svoje žrtve, kad sama po svetu proizvodi nesreću i zlo. Sličnu, očekivanu žestinu pokazao je i egipatski film u kojem se, naravno, izražava arapsko-muslimanska frustracija zbog američke politike. Glavni lik čak kaže nešto o tome kako građani u demokratskoj zemlji moraju da snose odgovornost za politiku svoje vlade, više nego tamo gde vlast nije birana. Nije zvučalo baš sasvim kao „učestvujem u žalosti“.
Jedanaesti septembar svakako jesto bio događaj globalnog značaja, ali možda je pokazao da famozna globalizacija ne ide najbolje, barem ne u smislu osnovnih ljudskih osećanja, to jest ispalo je da se oko toga svet više deli nego ujedinjuje i da smo sve dalje od Hemingvejeve nesumnjivo globalističke teorije o zvonu koje zvoni tebi, ko god da je umro. Peo sam se par puta na vrh jedne od kula i mislio sam da su lepe i žao mi je što ih više nema, ali ne mogu da kažem da su pripadale meni koliko i bilo kom stanovniku Njujorka ili Amerike. Hoću da kažem da zvono ipak nije zvonilo meni, a vidim ni mnogima drugima.
Uostalom, nema sumnje da slično osećaju i mnogi „pošteni“ Amerikanci koje je u ovom filmu lepo predstavljao Šon Pen. Pad bliznakinja kod njega se vidi kao uklanjanje senke s prozora sirotog starca kojeg tako prvi put ogreje sunce, a sasušeno cveće mu divno procveta. Šon Pen nije Srbin a ovim filmom gotovo da je rekao pilotu aviona nešto kao „ruka ti se pozlatila“. Kako se stvari razvijaju u Vašingtonu, biće još mnogo posla za ovakve poštene Amerikance i videćemo kako će se držati i koliko će ih biti.
Taj film me podsetio na jednu dobru prijateljicu koja dugo živi i koja me je zvala 11. septembra da kaže kako je ništa nije začudilo. „Pa, zamislite šta to znači da ljudi svakog dana idu na posao na stoti sprat. Gledaju anđelima u sandale. To nije normalno. Nešto je moralo da im se desi.“
Ako uskoro dočekamo američku invaziju na Irak, a na tome se radi svom snagom, ako budemo uspeli da saznamo kako će to stvarno izgledati, a radi se na tome da nikad ne saznamo, onda će njujorška katastrofa sa svim onim nevinim žrtvama izgubiti na tragičnosti i dobiti loše, zlokobno značenje. Ostaće upamćena pre svega kao povod za odmazdu, za agresiju, za razaranje ne samo Iraka nego svega što se više od pola veka držalo kao svetski poredak. To će biti datum kad je ludilo odnelo ključnu pobedu.
Ne znamo još sasvim jasno kome sve i čime preti Amerika, ali od pada WTC ona više nije sasvim pri sebi, pa i ovaj film posvećen tom događaju ne možete da ne gledate i ne vrednujete sa stanovišta smelosti da se kaže nešto što se Vašingtonu ne dopada. A nije bilo tako davno kad su Amerikanci pokazivali celom svetu šta znači sloboda i kad smo verovali u Holivud.
Ali, ako mi ovde znamo da ima neke neprijatne sličnosti između onoga u šta Amerika srlja i onoga kroz šta smo mi nedavno prošli, mora nam biti jasnije nego bilo kome da će sami Amerikanci, barem većina njih, svakako rđavo proći. Biti Amerikanac će dugo, dugo biti jako ružno. I zato, mada nam dođe najlakše i najprirodnije da se prepustimo zluradosti, trebalo bi da smo sposobni, više nego drugi, i za stvarno saosećanje. Ne zbog žrtava iz WTC, nego zbog svih onih valjanih Amerikanaca koje sad svako više voli da prezire nego da razume.
