Koliko (žive) muzike, toliko (živih) para

Situacija sa globalnom zarazom svakako je potpuno nepredvidiva, te je teško dati bilo kakav čvrst odgovor na pitanje kako se boriti sa posledicama, pošto se okolnosti stalno menjaju… Ali, nećemo ništa pogrešno reći ako konstatujemo ono što svi već naslućuju – efekti na celokupan privredni život biće ogromni. U svetu koji se najednom zamrznuo, najjače su pogođene one delatnosti čiji je razlog za postojanje vezan sa javnim skupovima, kao i one koje zavise od ljudi što putuju. Među njima je – uz turizam, saobraćaj i sport – muzička industrija među najteže stradalim, bar u svom „živom“ obliku: nemoguće je održavati koncerte, ako oni sa sobom donose rizik po nečije zdravlje, te nam stalno dolaze nove vesti o otkazanim ili odloženim dešavanjima.

Poznati protokoli o poslovnom ponašanju u kriznim situacijama više ne važe, a nisu još napisani novi za situaciju pandemije. Ugrožena je sama egzistencija kako muzičara, tako i organizatora, a posebno svih onih publici nevidljivih učesnika u proizvodnom procesu koji prati organizaciju koncerata – od prodavaca karata, preko raznovrsnih tehničara, prevoznika, obezbeđenja ili spremačica, pa sve do vlasnika sala i ozvučenja, te njihovih zaposlenih – svi se pitaju šta će biti sutra? Naravno, drama jedne privredne grane možda se ne čini tako bitnom u opštem toku stvari, ali vredna je ove male zabeleške.

Traženju odgovora, u nedefinisanoj situaciji kakva je trenutno, okrenule su se brojne nacionalne organizacije muzičke industrije, dajući hitne predloge kako da se pomogne onima koji su na ovaj način dovedeni u opasnost. U nekim državama ti predlozi su već uvaženi i sprovode se, drugi se razmatraju, a među njima možda može biti rešenja primenjivih i kod nas, ne samo u muzičkoj, nego i drugim kreativnim i servisnim industrijama.

MINUS

Prva nesvakidašnja stvar koja se desila na svetskom koncertnom tržištu, svakako je bila mini konferencija najvećih agencija u ovom poslu (Live Nation, AEG, William Morris Agency, CAA, UTA, Paradigm), koje su se 12. marta 2020. složile da stopiraju sve turneje do kraja meseca, izašavši sa zajedničkim saopštenjem, kao kakva svetska vlada šou-biznisa. To je već bio signal da se nešto krajnje neuobičajeno dešava – ne samo da su se konkurentske organizacije lako dogovorile, nego se nisu bunili ni veliki umetnici koje one zastupaju. Male agencije niko ništa nije pitao, pa je još tad počelo novo raslojavanje, koje će verovatno oblikovati budućnost.

Sledio je talas naprasnih masovnih odlaganja i otkazivanja svih dešavanja u aprilu i maju, pa i većine tokom leta, što je stavilo u tešku situaciju servise koji se bave prodajom karata. U normalnijim vremenima, svako otkazivanje vodilo bi povraćaju novca, ali kad bi danas svi kupci odjednom zatražili novac nazad, firme ne bi imale da im vrate. Zato je ubrzo usledio apel onima koji su platili karte za neodržane nastupe da sačekaju sa potraživanjima. U međuvremenu, određeni broj zemalja već je uveo zabrane javnih okupljanja, kao i ograničenja kretanja, pa je svima sve bilo jasno: u dogledno vreme neće biti koncertnih aktivnosti i mora se čekati.

Ovo je pred nesagledive probleme stavilo kako organizatore koncerata i koncertne sale tako i same muzičare širom sveta, koji su već skoro 15 godina u situaciji da žive uglavnom od nastupa uživo, jer je zbog digitalizacije distribucije prihod od snimljene muzike poprilično opao. U prvi plan tako je izbilo pitanje bazične egzistencije konkretnih ljudi, od poznatih umetnika do obično anonimnih scenskih radnika. Za nas u struci, svaki „problem“ je odmah dobio ime i prezime.

Sad se već ozbiljno može postaviti pitanje dugoročnog opstanka cele profesije koja počiva na mobilnosti, a do daljnjeg mora da stoji u mestu. Koliko ona još može da izdrži? Kao što je već primećeno, živimo sa dramatičnom novom dilemom za koju još nema odgovora: ko će u budućnosti uopšte moći da živi od muzike i na koji način?

ZBIR

Jedna od prvih velikih zemalja koja je shvatila razmere krize bila je Australija, dobro integrisana u zapadni muzički biznis, a dovoljno blizu prvobitne medicinske krize u Kini. Kako su krenule restrikcije putovanja iz inostranstva, tamošnja muzička zajednica pozvala je vladu da hitno pomogne pre nego što cela privredna grana bude ekonomski zbrisana, te da odobri razne vrste jednokratne pomoći, posebno ljudima koji su samostalno zaposleni (freelance), manjim firmama i muzičarima direktno, uz razne olakšice za poslovanje svima, u skladu sa godišnjim obrtom – reprezentativna organizacija Live Performance Australia (LPA) navela je i konkretne cifre koje se očekuju, da bi se pomoglo onima bez prihoda. Slično je i u Kanadi gde je Canadian Live Music Association (CLMA) pozdravila već donete interventne mere vlade, procenjujući kako očekuje da bi bez njih 36 odsto članova udruženja propalo u roku od mesec dana, dok bi drugi morali da otpuste do 75 odsto zaposlenih – u pitanju je, inače, delatnost kojia upošljava 72.000 ljudi i donosi 3,8 milijardi evra zarade ovoj državi. Njihovi predlozi mera su slični, svakako zbog engleskog modela poslovanja koji vlada u Australiji i Kanadi, ali je interesantno primetiti kako je ova vrsta kolektivne brige za sve aktere u poslu tamo primenjena pre nego u samoj Velikoj Britaniji, tom planetarnom centru live entertainment biznisa, gde se u prvi mah malo šta dešavalo, osim molbe vladi da bude malo jasnija po pitanju instrukcija može li se raditi ili ne. Ipak, kad je na Ostrvu konačno rešeno da se pomogne – pošto se zdravstvena situacija i tamo dramatizovala – odlučeno je da se putem nekoliko linija velika sredstva nepovratno izdvoje za kreativne industrije u celini, a posebno kao pomoć koncertnoj delatnosti.

Početkom aprila, skoro 40 panevropskih asocijacija koje okupljaju umetnike, menadžere, agencije i institucije što se bave muzikom različitih žanrova širom kontinenta, uputilo je otvoreno pismo odgovarajućim institucijama EU i zemalja članica, tražeći da se u ovim teškim okolnostima fondovi predviđeni za kulturu uvećaju i tako obezbedi mogućnost za preživljavanje svim akterima na sceni. Njihovi argumenti su jasni: koncerti su prvi ukinuti i biće poslednji ponovo dopušteni, što znači da učesnici beleže pad aktivnosti od 100 odsto, koji će pritom najduže trajati – sa druge strane, poseban značaj muzike još jednom je potvrđen kroz njen sadašnji doprinos održavanju veza unutar samoizolovanog društva i prevazilaženju trauma usamljenosti. Kad god je kriza, svi se sete da bi bilo lepo da neko nešto negde odsvira i podigne moral…

Za naše prilike, možda je najrelevantniji stav udruženja Pearl, koje zastupa koncertne organizacije pred odgovarajućim telima Evropske unije – ono vodi vrlo konkretnu inicijativu prema evropskim instancama i nacionalnim vladama, predlažući da se hitno novčano pomogne svim subjektima u ovom sektoru. Pre svega, principijelno traže da se kriza definiše kao „viša sila“ u celoj EU, obezbedi jasnost u pogledu pravila o tome ko i kako može dobiti državnu pomoć, te daju uputstva o pravima potrošača u vezi sa povraćajem novca od karata za otkazane koncerte (ili zamenom za vaučere, koji bi važili onda kad bude moguće upriličiti nastupe). Sažet spisak njihovih preporuka vladama izgleda ovako: odmah uvesti zakonsku mogućnost za „privremenu nezaposlenost“ i odgovarajuće naknade za nezaposlene, bez odlaganja; osigurati poseban fond za samostalno zaposlene koji će im nadoknaditi izgubljeni prihod u periodu u kome ne mogu da rade; nepovratno finansirati doprinose za plate svim zaposlenima; smanjiti porez na poslovanje za privatna preduzeća; odustati od naplate kamata u slučaju kašnjenja u plaćanju, posebno u pogledu opštih usluga kao što su struja i voda; u budućnosti smanjiti procenat PDV-a na koncertne ulaznice; stvoriti posebnu liniju budžetske podrške za sezonu 2020–2021, da bi se ponovo omogućile turneje. Uporedimo to sa mogućnostima koje su date našim privrednicima: odlaganje poreza i doprinosa za zaposlene do kraja godine, te nadoknađivanje minimalnih plata, za sve firme koje nisu nikog otpustile – nije malo, ali očigledno nije bilo vremena da se prepozna specifična situacija u kojoj je cela struka.

Kod nas, nažalost, ne postoji esnafska asocijacija organizatora koncerata, prepoznata kao partner adekvatnom vladinom resoru u donošenju mera zaštite ovog sektora. Srećom, postoje bar uspešni festivali i koncertne agencije, pa se očekuje da njihova zajednička inicijativa pomogne donošenju mera za spas od veće štete. Ova delatnost je po svim raspoloživim statistikama izuzetno doprinela državi konkretnim prihodima poslednjih godina, kao i pravljenjem odgovarajućih sadržaja koji dodatno promovišu turističke prednosti Srbije, a da o posebnoj kulturnoj vrednosti i ne govorimo.

U ORVELOVIM MISLIMA

Postoji i jedan tračak optimizma u svemu ovome. Ipak, pričamo o biznisu koji počiva na pesmi, nečemu što je neko komponovao, odsvirao i otpevao. Ova suštinska aktivnost nije stala, te umetnici i dalje pišu i snimaju, stavljaju svoje radove na internet. Generalno, muzika kao umetnost i dalje postoji, jer ljudi, čak i pod ovako divljim okolnostima, imaju potrebu da se izraze. Tako treba gledati i na silne inicijative da se svira iz svojih domova, koje su kulminirale 18. 4. u akciji Global Citizen – „One World: Together At Home“, tom kućnom mini Live Aidu.

Sve ostalo je nadgradnja, čija svrha jeste da omogući pesmi da dođe do što više ljudi. Zato kapa dole potpuno usamljenom umetniku, što upravo sada sedi u svojoj sobi i, uprkos svemu, pokušava nešto da nam odatle kaže – iako bez prihoda i bilo kakve jasne perspektive u kom trenutku će ponovo moći da zaradi sebi za život. Ovo je najbolji trenutak da se prisetimo da na njemu sve počiva.

Za sam kraj, prizvaćemo Džordža Orvela, uvek prijateljski nastrojenog i spremnog da ponudi savet u teškim situacijama, koji je u jednoj kolumni o sličnoj problematici, ratne 1944. godine, zapisao kako na tu temu postoje dva oprečna zaključka, tvrdeći da je istina negde između, ali da se dogovor može postići:

„1) društvo se ne može urediti tako da ide naruku umetniku; 2) bez umetnika civilizacija nestaje“.