Da nema Munja, Rata uživo i Nataše, ovo bi moglo da se nazove najmračnijom sezonom
Kad čujem reč tranzicija, hvatam se za pištolj. Ili možda beše drugačije? U svakom slučaju, bioskopski mrak u Srbiji sve manje je mesto okupljanja ljubitelja filma. Razloga, onih racionalnih, ima mnogo. Nema klimatizacije, a ako je ima skupo je, filmovi su već odgledani na alternativnim nosačima, kako bi rekle naše folk zvezde. Munje su igrale još i na Svetog Iliju a igraće i posle Preobraženja, i da nije ovog hita koji preti da bude apsolutan, kao i dodatnog gasa Rata uživo (koji krivi izvesne kritičare za relativan bioskopski neuspeh) i Nataše, koja je podbacila u odnosu na Nebesku udicu, ovo bi bila sezona koja bi mogla da se nazove najmračnijom a da u to nije upetljao prste onaj što često telefonira iz Haga i njemu bliska kamarila. Dakle, jok sankcije, ništa izolacija, sve liberalni kapitalizam i opet – rezultati čabar. Verovatno bi to isto Bil Gejts iskazao na (mikro)sofisticiraniji način, ali ako proba brlju koju je dobio od našeg premijera, ko zna.
Ostrvo pirata Jugoslavija, na poluostrvu Balkan, moraće i u sferi bioskopske prezentacije filmova da reguliše neka osnovna pitanja. Ako zanemarimo katastar (ko su zaista vlasnici zgrada u kojima se nalaze bioskopi, što je u Hrvatskoj i Sloveniji bio odlučujući momenat), bioskope očekuje tehnološka tranzicija. U tome uzor mora da bude TUCKWOOD, jedini pravi multipleks u Beogradu, koji dûži četvrtinu stanovništva zemlje koja se do referenduma zove SR Jugoslavija. Zanemarimo li opet komoditet gledalaca, koji obično u bioskopu sede na stolicama (foteljama?) koje su svedoci svih istorijskih zbivanja minulog veka, neophodna je rekonstrukcija prikazivačke tehnike i zvučnih sistema, inače film kao Neprijatelj pred vratima ostavlja utisak klasike „partizanskog“ talasa. Uzalud De Niro i Barns jure za manijakom 15 min, kada u toku dva sata publika jedva razlikuje dijalog od škripe automobilskih guma. Ali ima titl. Na srpskom. Što jes’, jes’.
Lagano se spremaju za odlazak „bugarski“ diskovi ispred SKC-a, pojavila su se i prva legalna izdanja DVD-a, „majstori“ sve slabije štancuju kartice za satelitske risivere. Dolaze teška vremena. Moraćemo u bioskope.
Naravoučenije za vremena koja dolaze moraju da izvuku i oni koji od toga žive – distributeri i prikazivači. Segment kinematografije koji može da postane i zamajac buduće produkcije.
Ipak, kada se pravila menjaju, neka i ostaju. Pravilo prvo: Teško je staru kucu naučiti novim trikovima. Dakle, naša publika ima neke svoje navike. Dobre ili loše, one su za poštovanje. Srpski bioskopski posetilac ima ukus koji je često inverzibilan u odnosu na globalno tržište. Što će reći – filmovi kao što su Ostermanov vikend Pekinpoa ili Zašto ne dođeš u moj krevet retko bi u kojoj zemlji na planeti Zemlji mogli da budu blokbasteri. Ako je u drugom bio prvi necenzurisani felacio u socijalizmu to je bio izuzetan motiv, ali drugi je pukao baš svuda, osim u Beogradu. Inverzija se često veže za nečastivog samog, ali ako očekujete da Munja 2 ili Evolucija opljačkaju blagajne srpskih bioskopa, niste položili ispit kod učiteljice života. Zbog toga uspesi filmova kao što su Posetioci 2 ili Pakt sa vukovima govore o promišljenom ataku konkretnog distributera na ciljnu grupu zvanu gledalac, a oslanjanje na pinkologiju, gde možete da čujete i to da je Edvard Barns onaj zgodni dečko koji je režirao Braću Mekmalen i Ši iz D Van, i spasavao Redova Rajana, trebalo bi da namami navijače u bioskope. Navijač je, da pojasnimo, u novijem žargonu, osoba koja vošti one koji se oblače kao osobe suprotnog pola.
I naravno, pirateriju na čistac. Televizijsku i video klubove, gde ste Zlatne momke mogli još za Vaskrs da gledate sve sa debelim Daglasom mlađim.
Postoje kao faktori vreme i novac. Postoji faktor „vreme je novac“. Ali, postoji i uteha „ovde ljudi vole film i voleli su mnogo da idu u bioskope“. I, javlja mi se: ići će opet. Čak i ako se ništa ne promeni, ni ono: zimi hladno, leti vruće, prljavi ekrani, mutan zvuk, mlako pivo i nema kokica. Ali, ‘ajde da olakšamo ljudima. Biće nam svima bolje. Videćete. Javlja mi se.
To be continued…
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
