Kada se ima namera da se duboko zahvati u red neke umetnosti, te da se ona sistematski pospremi, obično nastaju kapitalna izdanja kao instrumenti koji nastoje da obuhvate sve vibracije te umetnosti. Pojavom Leksikona opera autora Gordana Dragovića u izdanju Univerziteta umetnosti u Beogradu, domaća teatrološko-muzikološka literatura dobila je prvi celovit, stručno utemeljen pregled najvažnijih opera kroz istoriju, s posebnim osvrtom na južnoslovensko i slovensko stvaralaštvo, kao i na opere XX veka. „Smatrao sam da je ovde nužna jedna ovakva knjiga jer slična ne postoji“, rekao je u razgovoru za „Vreme“ Gordan Dragović, reditelj i profesor operske režije na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu.
XX VEK: Dugogodišnji rad na ovoj knjizi, autora Dragovića i mnogih saradnika iz skoro cele bivše Jugoslavije, pored neizbežnih izazova u kreiranju jednog velikog projekta, pored nastojanja da se pristupačnošću stila osvoji i neka nova publika (jer, prema istraživanjima Dragovića kao osnivača zemunske kamerne opere, u Beogradu je tek oko 2000 ljudi zainteresovano za operu), rad na Leksikonu imao je za cilj i približavanje opere XX veka domaćoj publici. Zbog toga što je tek na ovaj način omogućen susret naše publike sa savremenim operskim stvaralaštvom, opere XX veka kod čitalaca lako mogu zauzeti i najvažnije mesto. Tako je Dragović samo navođenjem 100 opera iz prošlog veka zapravo „ukazao“ na problem: jer, sama informacija o ovim operama u sebi sadrži i poziv na razmišljanje – zašto se sada već slavni svetski klasici prošlog veka nikada nisu izvodili na našim operskim scenama? Na primer, ukazuje Dragović, Car Edip Igora Stravinskog, opera koja će uskoro proslaviti sto godina izvođenja, nikada nije izvedena ovde. „Nisu izvođena ni dela Džona Kejdža, tipična postmoderna pedesetih godina koju mi nismo ni pokušali da upoznamo. Kao što nismo pokušali da upoznamo ni izvrstan stil Bendžamina Britna, ili savremene klasike kao što su opera Ajnštajn na plaži Filipa Glasa ili Nikson u Kini Džona Adamsa.“ O velikoj zastupljenosti opera XX veka u Leksikonu Dragović kaže: „Hteo sam da pokažem da opera nije muzej nego živa umetnost, što ima za cilj da na neki način preusmeri težnje domaćeg repertoara.“
MONOGRAFIJA: Istorija opere data je u ovoj knjizi kroz niz „zbivanja“ u širokom muzičkom miljeu: kroz procese razvijanja muzičkih stilova kompozitora, preko operskih dela poređanih u hronološkom nizu, njihovih izvođenja, najzad do ocene u komentarima stručnih saradnika. Pristupajući svakoj navedenoj operi s bogatstvom podataka, o orkestru, ulogama, sadržaju kroz scene i činove, analizi, diskografiji, biblioteci, autor znatno premašuje prirodu jednog „leksikona“ a knjigu oblikuje u formi istorijske monografije.
Kako bi konačno odstranio sve dosadašnje nepravilnosti u elementarnim podacima, na primer u naslovima opera ili imenima kompozitora, Dragović skreće pažnju na novu, pročišćenu opersku terminologiju u knjizi. Tako umesto Carske neveste Rimskog-Korsakova, autor insistira na nazivu Careva nevesta; dosadašnje Bizeove Lovce na bisere preimenuje u Skupljače bisera; Rosinijev Viljem Tel zapravo je Vilhelm Tel, i takvih primera je mnogo.
Posle preglednog i pitkog sleda neophodnih informacija o svakoj operi ponaosob, naročit kvalitativan skok u poglavljima čine stručni komentari pisani specijalno za ovu priliku. Među autorima komentara, poznatim muzikolozima, teatrolozima, muzičkim kritičarima, pored domaćih nalaze se i autori iz zemalja nekadašnje Jugoslavije. Zahvaljujući tim komentarima, plastičnim opisima koji vode do same suštine jednog operskog dela, kao i dinamike likova, atmosfere, najlepših arija, svaka opera takođe biva sagledana i iz jednog šireg, istorijskog konteksta.
„Što se tiče dalje atraktivnosti knjige, smatrao sam da je nužno da na svakoj strani budu jedna do dve ilustracije“, kaže autor knjige. Veliki broj fotografija objavljen je prvi put, a među njima su i ilustracije koje su urađene specijalno za ovu knjigu. Na više od 800 strana Leksikona bogatu likovnu opremu čine i primerci slavnih scenografija i kostima iz svetskih operskih kuća, ili, kao kuriozitet, fotografije sa najnovijih predstava iz Metropolitena, ili grupa originalnih litografija iz Francuske, kao i mnoštvo materijala iz moskovskog Boljšoj teatra i Marijinskog teatra iz Sankt Peterburga.
Kada je reč o samom sadržaju, uočljiva je i Dragovićeva težnja da pokaže „kako smo i mi uključeni u ‘međunarodnu podelu rada’“. Poseban deo ove operske monografije čini stvaralaštvo južnoslovenskih umetnika (Konjović, Hristić, Binički, Gotovac, Bravničar, Logar…) u koje je ubrojano 20 opera, a zajedno sa ukupnim slovenskim stvaralaštvom čini veliku sadržajnu celinu. Knjigu inače otvara „prvi operski genije“ Monteverdi, posle koga slede opere velikih nacija, južnoslovenskih i slovenskih kompozitora, a od Prokofjeva, kako kaže autor, počinje veoma važna grupa – opere XX veka. Na kraju Leksikona Dragović je uvrstio i operu Vreme Cigana Emira Kusturice, a svoj izbor objašnjava time jer je reč o izuzetku u kojem autor nije kompozitor već filmski režiser, a istovremeno kako bi ukazao na trend razvoja teatra inscenacije, započet još od početka XX veka. Knjigu ipak zatvara jedina žena među odabranim kompozitorima, Isidora Žebeljan i njena opera Zora D.
