Izložba
Umetnici moraju od nečega da žive
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
(Vasa Pavković: Knjiga o lastavicama, Matica srpska, Novi Sad, 2000)
Malo je ko krajem prošlog veka razvio tako plodnu delatnost tekstom i oko teksta kao Vasa Pavković. On je pisao poeziju (Kaleidoskop, 1981; Opsesija, 1985; Telesna strast, 1989; Nesigurnost u tekstu i Konverzija, obe 1994), prozu (Monstrum i druge fikcije, 1990; Mačje oči, 1994; Hipnotisan, 1997; Ljubavnički Dekameron, 1998), kritiku (Sve strane sveta, 1991; Duh modernizma, 2000), priređivao antologije (poezije Šum Vavilona, 1988; Korovnjak srpske junačke poezije novog doba, 1995; proze – Beograd, 1997; Tajno društvo, 1997), priredio knjige Milana Ćurčina i Hajima Daviča, leksikografski sačinio Rečnik poezije Milana Rakića (1988), pisao o stripu i polemisao (gde je trebalo). Uz to je Vasa Pavković urednik u Matici srpskoj, Narodnoj knjizi, Centru za stvaralaštvo mladih i časopisu Književni glasnik, čest recenzent i promoter knjiga. Pa ipak, uz mnoge dobre strane ovakvog i ovolikog truda, nađe se uvek i neki kvar da ošteti i ono u čemu leži poslednja uteha naša. Nije dobro to što raznoliko prisustvo Vase Pavkovića u javnosti pomalo zameće ono najvrednije u njegovom pesničkom delu, što treba da bude istaknuto.
Ali, za to je pomalo kriv i autor. On sam je nedovoljno posvećen svojim najboljim stihovima i ponekad kao da ih zaboravi zbog svoje proze ili kritike, a često o njima – i u njima – govori sa distancom kritičara. Zato bi se s prijateljskom odrešitošću moglo reći da su najbolji Pavkovićevi stihovi oni u kojima ne pazi na samoga sebe koji piše i u kojima ostaje izvan konceptualističkog pristupa pisanju. Kada se ispune ova dva uslova, ubedljivi autopoetički stihovi predstavljaju važnu, nezaobilaznu potporu pesama, ciklusa i knjiga. To se jasno videlo u razlikama odličnih dugih pesama iz Nesigurnosti u tekstu, u kojima su poetičke, pa i manifestne dileme produktivne jer pripadaju samom pesničkom materijalu, i Konverzije, u kojoj je stih osuđen na akcidencije, uzglobljen, pa i potčinjen konceptu. To se može razlikovati i u poetički zaokruženoj Knjizi o lastavicama, u kojoj Vasa Pavković prati jednu nemoguću nostalgiju koja se otvara ulaskom u srednje doba, što je bilo obeleženo upravo Konverzijom.
Nema u nama onog snažnog južnog života iz kojeg se rađa potpuna i neodoljiva žalba za mladost, da nas u očajanju „raskomada, / Jednom za svagda“. Umesto očajanja čuju se pesničke daire i poetički praporci intelektualaca zatečenih u saznanju da savremeni svet ne ostavlja utehu ni na nebu, ni u minuloj strasti. Ne zato što nismo živeli, ljubili, pisali i tugovali – možda bi bilo bolje da nismo pa da živmo u želji iz neznanja – već zato što ništa od toga nije bilo antičko „sve“ našeg života i postojanja. Uvek su misao i književna sudbina unosili neku crtu razlike, poetički neprekoračivi razmak između nesputanosti i bivanja. I sada je vreme da se stišanim žarom u prozuklim tužaljkama posle modernizma, čak s nelagodom onoga ko u ispovesti ne ide do kraja, kvari i umanjuje optužba: da život uvek izdaje i izneverava. Reči i stihovi nisu dovoljni iako jedino oni preostaju, zna to i pesnik pa ga ni konačno pristajanje na stih ne spasava. Zato je pesnik Knjige o lastavicama zatečen između zamaha na nebu i uzdaha sa zemlje, leta ispod oblaka i sunovrata na crnu oranicu, govora u tami i puta na jug, gnezda i daljine, sadašnjosti i prošlosti, svesti o smrti i propadljivosti i uspomene na jedan život koji je postojao, usamljenosti nesanice i ljubavi, pisanja i erotike.
Možda bi sve još moglo biti dobro da nam se ukus obnaženog tela vrati kao nešto više od „poetske simbolike“. Ako još nosimo „bezumnu izvesnost da ćemo se tu“, i to ne samo u „tu sobu, u tu zemlju / Jednom vratiti“, kao što se juga priseća Pavković u pesmi „Dalmacija“, možda bismo mogli da poverujemo da je život negde drugde. Ali to drugde je u vremenu, ne u prostoru. „Dug je život“ u pesmi „Oktobarski lov“, u kojoj se podseća „pusta je zemlja“, a završava tako što je i „zima, duga“ ispunjena „pustim čekanjem proleća“. U takvom ništavilu se čekaju laste, u kojima je Vasa Pavković pronašao od antike dobro znan simbol. Kada ga, kao u uvodnoj pesmi, zaspe dobro odabranim i modernistički raspoređenim rečima, vidi se da slobodni stih daje jednaku snagu kao i obnova versifikacije u srpskoj poeziji na kraju prošlog veka. Kada preostanu debela slanina i čvarak, nekajanje zbog pisanja kritike, devojka koja „prima u telo / Seme“ ili „romantika, koje (ruku na srce!) / nigde nema“ onda to nije dovoljno, kao ni običnost zapisa o običnom životu, običnoj smrti, običnoj samoći i običnom čitanju, makar da se čita poezija Aleksandra Ristovića.
Pesnik Ristović je viđen kao sivolik, star, napaćen miš, čemu završni stihovi ove knjige daju posebnu snagu – od pisanja po nebu u letu laste do povratka jezika iz sveta, kao „duše u jedninu“. Povratak iz teksta je nemoguć i posle „nesigurnosti u tekstu“ ostaju samo pesnički simbol, samoobuhvatanje rečima i zaboravljeni život koji se „javlja po krajevima / Jezika odnosno pesama“. Pesnička fauna štiti od viška kritičke svesti, običnosti opisa i zapisa, zbog čega su najbolje pesme na početku i kraju knjige, o lastavicama i „Susret u Nolitu“ – susret s Ristovićem, „Znanja koje posedujem“ – oslobađanje od njih, „Interpunkcija“, „Dalmacija“, „On-taj-neki drugi“, „Kroz povratak“…
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve