Enio Morikone (10. Gitar art festival), Beogradska arena, Beograd, 14. februar 2009.
Puuuno sednica pre Osme, odrastanje u Beogradu omogućilo mi je da – uz rokenrol i Beogradski džez-festival – idem i na koncerte Segovije, njegovog učenika, a našeg dr Jovana Jovičića, i pomalo zaboravljenog Manitasa de Plate, što se pokazalo odličnom pripremom za Paka de Lusiju, Gipsy Kings, i mnogo šta drugo. Posle smo preturili devedesete, čije najgore obeležje – sad kad je sve ponovo politički prihvatljivo – ostaje trend unplugged, u kome se omiljeni duet Kurta & Murta dočepao akustičnih gitara a ostali tvrdili da je to vrh/ekstra/limit. Sada srećom imamo uspešan Gitar art festival oko koga se optimistički svijaju novi naraštaji muzičara i ljubitelja.
Zavisno od ugla posmatranja, malo/puno toga se ovde promenilo za četvrt veka otkad je „elitna“ beogradska publika popularnom pijanisti Pogoreliću aplaudirala i između stavova klasičarskog koncerta. Ovog puta pljesak su dobili i nosači stolica i mikrofona, u prvih četvrt sata kad su Karlo Markione i kvartet Neksus izveli Morikoneove minijature za gitaru, odnosno temu iz Cinema Paradiso, praktične spojke kojima je ovaj kompozitor uvršten u program Gitar art festivala (GAF). Doduše, nikakav izgovor za to nije ni potreban, posebno ukoliko se otalja ovako providno.
Potom su ogromnu binu zaposeli orkestar Roma Sinfonietta i veliki akademski hor „Obilić“, brojni kao poslanici u skupštini Srbije, i jedva malo korisniji od njih. Spektakularni završetak jubilarnog GAF-a obeležen je pompom kakva više priliči soc-realističkim priredbama kojima je Arena svojevremeno i otvorena. Orkestar je zvučao besprekorno, hor pevao otprilike onoliko minuta koliko mu trebalo i da uđe i poređa se na bini, a zvezda večeri – po prirodi svog posla – radila okrenuta publici leđima. No, ključni manjak je do Maestrove „apsolutne muzike“ – fina, pitka, ali i plitka, odlično aranžirana no bez dinamike (osnovne prednosti umetničke muzike nad popularnom), u većim količinama podstiče utisak ispraznosti.
Pred kraj života i karijere, Morikone (r. ‘28.) insistiranjem na „apsolutnoj muzici“ – suprotstavljajući je primenjenoj, konkretno filmskoj u kojoj je on neprikosnoven, posle više od 500 takvih dela – kao da žudi za priznanjem da je sve to vreme „ozbiljan“ kompozitor, ali nema čime to da opravda ili, bar, u tome nije vrhunski. Njegova u osnovi jednostavna, po lajt-motivima lako prepoznatljiva filmska muzika nadživela je Leoneove špageti-vesterne i nadmašila kasnija pretenciozna ostvarenja (Misija, Bilo jednom u Americi), podržavajući, a neretko i stvarajući grandioznu atmosferu (prerija, vodopadi…) i arhetipsku dramatiku (dvoboj). Međutim, razvodnjeni program duži od dva sata, s izbegavanjem globalno najpoznatijih filmskih tema, ponešto može da pozajmi od ambijenta kakav imaju povremeni Morikoneovi nastupi (podno Etne, zgrada UN-a…), ali ne i u utrobi tehno-kita gde utišana publika čuje ventilaciju, trne na neudobnim (u parteru rasklopnim) stolicama, i u pauzi otkriva da je mnogi WC bez vode.
A publike (s ulaznicama 1200-4500dinara, u loži za 9000) beše i desetak hiljada, čak i više nego na nekim od ovosezonskih koncerata rok zvezda pod istim krovom, i oduševljenja dovoljno za tri koreografisana bisa. Ovo jeste značajan događaj za Beograd, samo ga ne valja preuveličavati. Dobro je da nam je došao držeći i razgovorljivi g. Morikone, kao i npr. 2005. na oproštajnoj turneji Pavaroti. Ali utrpavanje bisera pop kulture (napravljenih za šaku dolara…i nekoliko više) u vrednosne kalupe elitne, gotovo po pravilu je nakaradno, kao kad biste uprli da od Klinta Istvuda pravite Lorensa Olivijea. Zašto? Zar Klint nije dovoljno dobar ovakav (naročito u poznim godinama)?
U DKC-u više nije Kultura u blokadi koja je u februaru zauzela ovu bioskopsku salu, već grupa koju predvodi Ratibor Trivunac, aktivista i anarhista. Skupština grada ćuti, deluje da je Kulturni centar pušten niz vodu
Nisu nezadovoljni svi, već samo deo baletskih igrača, piše u saopštenju Uprave SNP-a, i nude dijalog povodom navedenih argumenata zbog kojih traže smenu Aje Jung. Večeras, umesto predstave, za publiku će biti izvedena samo generalna proba "Labudovog jezera"
Kada grad koji nosi titulu prestonice kulture, Zrenjanin, ostaje bez sredstava za projekte, a Beograd obustavlja sve konkurse, to nije administrativni propust, već politička odluka – ocenjuje Jovana Karaulić docentkinja na FDU u tekstu za „Vreme“
Baletski ansambli Narodnog pozorišta u Beogradu i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu traže smenu svojih direkcija, Ane Pavlović i Aje Jung
Ministarstvo kulture traži sankcije protiv Andreja Josifovskog Pijaniste, zbog njegove intervencije na spomeniku Stefanu Nemanji. Umetnik kaže – boli ih što sam to uradio njima ispred nosa
Sa inkluzivnošću stvorenoj na plenumima, studenti bi trebalo da nastave i prilikom izbornog angažmana. Svaki glas je važan, svaki postotak dragocen. I niko tu nije suvišan, uključujući u nekom koraku i opoziciju – kakva god bila
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
