Puuuno sednica pre Osme, odrastanje u Beogradu omogućilo mi je da – uz rokenrol i Beogradski džez-festival – idem i na koncerte Segovije, njegovog učenika, a našeg dr Jovana Jovičića, i pomalo zaboravljenog Manitasa de Plate, što se pokazalo odličnom pripremom za Paka de Lusiju, Gipsy Kings, i mnogo šta drugo. Posle smo preturili devedesete, čije najgore obeležje – sad kad je sve ponovo politički prihvatljivo – ostaje trend unplugged, u kome se omiljeni duet Kurta & Murta dočepao akustičnih gitara a ostali tvrdili da je to vrh/ekstra/limit. Sada srećom imamo uspešan Gitar art festival oko koga se optimistički svijaju novi naraštaji muzičara i ljubitelja.
Zavisno od ugla posmatranja, malo/puno toga se ovde promenilo za četvrt veka otkad je „elitna“ beogradska publika popularnom pijanisti Pogoreliću aplaudirala i između stavova klasičarskog koncerta. Ovog puta pljesak su dobili i nosači stolica i mikrofona, u prvih četvrt sata kad su Karlo Markione i kvartet Neksus izveli Morikoneove minijature za gitaru, odnosno temu iz Cinema Paradiso, praktične spojke kojima je ovaj kompozitor uvršten u program Gitar art festivala (GAF). Doduše, nikakav izgovor za to nije ni potreban, posebno ukoliko se otalja ovako providno.
Potom su ogromnu binu zaposeli orkestar Roma Sinfonietta i veliki akademski hor „Obilić“, brojni kao poslanici u skupštini Srbije, i jedva malo korisniji od njih. Spektakularni završetak jubilarnog GAF-a obeležen je pompom kakva više priliči soc-realističkim priredbama kojima je Arena svojevremeno i otvorena. Orkestar je zvučao besprekorno, hor pevao otprilike onoliko minuta koliko mu trebalo i da uđe i poređa se na bini, a zvezda večeri – po prirodi svog posla – radila okrenuta publici leđima. No, ključni manjak je do Maestrove „apsolutne muzike“ – fina, pitka, ali i plitka, odlično aranžirana no bez dinamike (osnovne prednosti umetničke muzike nad popularnom), u većim količinama podstiče utisak ispraznosti.
Pred kraj života i karijere, Morikone (r. ‘28.) insistiranjem na „apsolutnoj muzici“ – suprotstavljajući je primenjenoj, konkretno filmskoj u kojoj je on neprikosnoven, posle više od 500 takvih dela – kao da žudi za priznanjem da je sve to vreme „ozbiljan“ kompozitor, ali nema čime to da opravda ili, bar, u tome nije vrhunski. Njegova u osnovi jednostavna, po lajt-motivima lako prepoznatljiva filmska muzika nadživela je Leoneove špageti-vesterne i nadmašila kasnija pretenciozna ostvarenja (Misija, Bilo jednom u Americi), podržavajući, a neretko i stvarajući grandioznu atmosferu (prerija, vodopadi…) i arhetipsku dramatiku (dvoboj). Međutim, razvodnjeni program duži od dva sata, s izbegavanjem globalno najpoznatijih filmskih tema, ponešto može da pozajmi od ambijenta kakav imaju povremeni Morikoneovi nastupi (podno Etne, zgrada UN-a…), ali ne i u utrobi tehno-kita gde utišana publika čuje ventilaciju, trne na neudobnim (u parteru rasklopnim) stolicama, i u pauzi otkriva da je mnogi WC bez vode.
A publike (s ulaznicama 1200-4500dinara, u loži za 9000) beše i desetak hiljada, čak i više nego na nekim od ovosezonskih koncerata rok zvezda pod istim krovom, i oduševljenja dovoljno za tri koreografisana bisa. Ovo jeste značajan događaj za Beograd, samo ga ne valja preuveličavati. Dobro je da nam je došao držeći i razgovorljivi g. Morikone, kao i npr. 2005. na oproštajnoj turneji Pavaroti. Ali utrpavanje bisera pop kulture (napravljenih za šaku dolara…i nekoliko više) u vrednosne kalupe elitne, gotovo po pravilu je nakaradno, kao kad biste uprli da od Klinta Istvuda pravite Lorensa Olivijea. Zašto? Zar Klint nije dovoljno dobar ovakav (naročito u poznim godinama)?
