U svetu smeštenom istočno od nekadašnje Gvozdene zavese nema drugog primera da jedna tako „mala“ književnost, malog jezika i male zemlje, ostavi tako dubok, presudan, formativan trag kod iole senzibilnih čitalaca svih slovenskih jezika, ali i drugih na celom tom području, kao što je to slučaj sa češkom književnošću. Rusija je imperija, Poljska je kao Francuska evropskog istoka, Rumunija je kao cela bivša Juga, ali njeni nas velikani uglavnom osvajaju preko francuskog jezika; ali, ta mala, u samom središtu Evrope zaturena i ušuškana Češka… Nakon modernih klasika poput Čapeka i Hašeka, formirali su nas disidentski pisci iz vremena zrelog socijalizma, Kundera, Hrabal, Škvorecki, Havel… Posle su, kad je istočnjački trandibal bio okončan neizbežnim slomom, došli inteligentni cinici poput Mihala Vivega, da pometu i popišu sav krš „sjajnih zeznutih godina“ i da ispostave račun novom vremenu.
Kad sve sabereš i oduzmeš, čovek bi pomislio da u celoj toj ironično-melanholičnoj, građansko-demokratskoj, trezvenoj i sekularnoj Češkoj ama niko živ nije verovao u taj kleti komunizam, niko osim druga Gustava Husaka, šefa Partije i lokalnog sluge okupacione uprave, a drug Husak jedva da je bio stvaran. Svi drugi su samo čekali da cela ta bezvezna stvar nekako prođe, pokazujući joj srednji prst, doduše uglavnom s rukom u džepu od pantalona.
Ipak, naravno da tako nije bilo, niti je tako moglo biti. Nema tog sistema, „dobrog“ ili „lošeg“ po bilo kojem kriterijumu, koji ne počiva na temeljima od tvrde vere svojih pristalica. Pa bili oni u konačnici oportunisti koji će mu lako okrenuti leđa kad bude trebalo, ubeđujući prvo sebe da mu nikada nisu ni pripadali nego su ga gerilski podrivali iznutra, ili pak iskreni sanjari, koji će umreti na prkosima braneći ga i dugo nakon što ga više ne bude. Roman Petre Hulove (rođene 1979) Čuvari građanskog dobra (prevela Tihana Hamović; Plato, Beograd 2017) govori baš o njima, ali i o onome što je iz te i takve vere, jednom specifičnom mutacijom karakterističnom za sadašnjicu, izraslo ili moglo izrasti.
Naratorka romana živi sa roditeljima, skromnim trudbenicima, i sestrom, u gradiću Krakovu, bogu iza leđa. Ne, Krakov iz ove knjige nije onaj veliki i prelepi grad u južnoj Poljskoj, nego njegov dronjavi čehoslovački imenjak, jedno od onih „eksperimentalnih socijalističkih naselja“, obično industrijsko-rudarskih, nastalih na ledini, sa stanovništvom prisilno ili zbog zamamnih obećanja o poboljšanju standarda dovučenim iz cele zemlje; pet je takvih bilo izgrađeno – tačnije: započeto pa zapušteno – a nazvani su po gradovima „bratskih socijalističkih zemalja“, recimo Krakov, Harkov, Debrecin… Život u „realnom socijalizmu“ koji Hulova ocrtava dobro nam je poznat, ali ga glas njene naratorke interpretira na način koji je čitaocu neobičan: iz vizure danas gotovo melanholičnog apologete „jučerašnjeg sveta“. Malovaroška sredina, izolacija i beda (ali i manje-više „jednakost“ u istoj), grehovi i poroci, prilagođavanja duhu i jeziku epohe ili nevešta migoljenja izvan njegovih okvira – sve je to manje ili više „već viđeno“, mada Hulova ni u tom segmentu nije inferiorna svojim slavnijim prethodnicima. Naratorkini roditelji jesu „vernici socijalizma“, a ona još i više od njih. Prava stvar zapravo dolazi tek kad Režim pukne…
U novom poretku manje ili više preatorskog tranzicionog kapitalizma većina se društvenih autsajdera poput ovih iz nepoljskog Krakova neće provesti baš slavno: izmaći će im ranija sigurnost (u siromaštvu), a neće dosegnuti do slobode, ili neće znati – gde su pa i mogli da nauče? – kako da poberu njene plodove… Naratorka je glas nekih novih poniženih i uvređenih, nesnađenih u sistemu koji nisu ni želeli, ili ako jesu, zamišljali su ga (ili svoju ulogu u njemu) sasvim drukčije. Pre ili kasnije, ta će nagomilana frustracija potražiti sebi odušak…
Ona koja nam pripoveda ovu priču zapravo je, mada svojevrsna komunistkinja, svojim mentalnim ustrojstvom sasvim nalik na ono kako obično zamišljamo (f)rigidnu redovnicu, aseksualnu, isfrustriranu personu koja će provesti život u paničnom strahu od svake manifestacije nesputanog života, koja je u njenom sistemu zapravo nered, koji neizbežno donosi nevolje, propast, raspad, te ostale Sodome i Gomore. Bilo je takvih likova i karaktera i u socijalističkoj varijanti, čak i u „mekom“ jugosocijalizmu, kamoli u Lageru! Da je, međutim, ovaj roman samo njen lament nad tobože boljim „starim dobrim vremenima“ velikog zatvora na otvorenom, bio bi ipak relativno konkfekcijsko delce, mada više nego korektno napisano. Ono što ga čini uistinu osebujnim i važnim je nešto drugo: način na koji se naratorka, kako vreme i roman odmiču, iz pasivne gnjavatorke transformiše u udarnu snagu „čuvara građanskog poretka“, nekovrsne paravojne građanske straže koja svoju palančicu „mirnih i poštenih građana“ (razume se, belih i lojalnih Čeha, mada doduše i doseljenih Vijetnamaca, kojima se može oprostiti što su stranci i „žuti“ jer povazdan samo rade…) čuva od strašne zaraze zvane Krakov II, od naselja Besprizornih koje su okupirali Cigani, a s njima u savezu i kojekakvi umetnici, anarhisti, pankeri, hipici, skvoteri i ostali lezilebovići… Tako ona koja je vaspitana da „građansko dobro“ definiše jezikom iz udžbenika marksizma polako prelazi u neku vrstu rasističke, fašistoidne retorike. Ogromna promena? Zapravo i ne. Samo dva načina da se iskaže bazično istovetan strah od slobode. Ako se pitate zašto su nekada toliki „plavi okovratnici“ ili niža srednja klasa bili komunisti (na evropskom istoku) ili glasali za komuniste i socijaliste (na Zapadu), a danas masovno glasaju za ekstremnu desnicu i neofašiste, ne baš nevažan deo odgovora naći ćete u ovoj knjizi.
