Grafički roman Čudan zvuk motora (Besna kobila, 2018), po scenariju Gaetsa i sa crtežom Žonatana Munjoza, poigrava se osetljivom temom dečije nevinosti i odrastanja na originalan način – metaforom serijskog ubistva
„Ja sam dete što ubija ljude.“ Ovom jednostavnom rečenicom sa početka stripa Gaets već uspeva da čitaoca izbaci iz zone komfora. Poigravanje sa idejom deteta serijskog ubice, spajanjem dečije nevinosti sa kapitalnim zločinom graniči se sa horor žanrom. U spoju defakto nespojivih ideja uvek se krije veće značenje od proste pripadnosti kriminalnom ili horor miljeu, pa je to ispoštovano i u ovom slučaju. Neimenovani dečak nema više od devet godina, a prvi događaj u stripu prikazuje ga kako ubija polubrata kamenom, a potom u stilu najuvežbanijeg sociopate glumi šok pred ocem, maćehom i meštanima. Njegove sadističke fantazije prožimaju ceo strip, a opet, u suštini, on do kraja ostaje dosledan onome što jeste.
Ovo, ipak, nije priča o njemu, već pripovest koju on narativno obogaćuje ubilačkim namerama. Pravi akteri ovog romana su ljudi iz dečakovog okruženja, skupina moralnih degenerika koji svakom stranicom otkrivaju svoje pravo lice. Gramzivost, porodično nasilje, laži… Skoro da nema smrtnog greha koji ovi meštani ne počine u nekom trenutku, što je krunisano snažno nagoveštenom ali nikada eksplicitno prikazanom pedofilijom prema lokalnoj devojčici Lori Gandrijal, jedinoj prema kojoj dečak-ubica pokazuje neki nagoveštaj naklonosti. Ma koliko postupci dečaka serijskog ubice delovali šokantno, on je jedini za koga čitalac može da navija, jer njegove ubilačke fantazije (i dela) u kontrastu sa okruženjem degutantnih meštana sasvim su dobrodošle.
Međutim, posmatrati Čudan zvuk motora samo kroz prizmu sociopatskog dečaka bilo bi suviše jednostavno i deplasirano prema autorima. Isto kao što je Gospodar muva Vilijama Goldinga više od priče o skupini dece na napuštenom ostrvu već metafora o dekadenciji društva, tako ni Čudan zvuk motora nije kriminalistički roman o novoj verziji Majkla Majersa iz Noći veštica Džona Karpentera. To postaje sasvim jasno samom činjenicom da junakov pogled na svet ipak jeste detinji. Čudan zvuk motora je zapravo pripovest dečaka neizmerne mašte koji će učiniti sve samo da se izvuče iz tog toksičnog okruženja i degenerativne zabiti koja ga okružuje. On čita atlas sveta i mašta o životu izvan zabiti, vrlom novom svetu u kome može da bude ono što jeste, a ne ono na šta ga osuđuje neposredno okruženje. U tom smislu, ubistva koja čini mogu biti i simbolični stadijumi njegovog odvajanja od detinjstva u tom mestu i pojedinačni oproštaji od autoriteta koji ga sputavaju.
Ta zabit, kao poprište zločina, nije ništa više od rupe u kojoj meštani životare i venu sve do smrti, a dečak ne želi da učestvuje u tom procesu. Za njega je rupa nešto iz čega se može pobeći, dok ostalima, osuđenim na sporo umiranje, samo treba ubrzati proces: „Deca kažu rupa. Odrasli kažu grob. Deca su u pravu.“ Svako ko je sanjao da ode iz rodnog mesta bez perspektive (ili zemlje bez budućnosti) birao je između bekstva iz rupe ili polaganog umiranja.
Munjoz i Gaets su Čudan zvuk motora bazirali na istoimenom romanu Žan-Lika Lučanija, autora usmerenog uglavnom ka književnosti za mlade. Lučani se nije previše trudio da sakrije simboliku radnje. Njegovi nagoveštaji da dečakova ubistva nisu ništa više od fantazija su direktniji, a osnovna poruka je da se sudbina mora uzeti u svoje ruke i ne dopustiti okolini da proguta potencijale koje svako gaji u sebi. Munjoz i Gaets su pak bili suptilniji i namenili su strip zrelijim generacijama. Pored Gaetsove selekcije materijala koji će prikazati u stripu, najveću zaslugu za to ima upečatljivost Munjozovog crteža. Većim delom karikaturalan, prilagođeniji humorističkom stripu, u sebi nosi dozu groteske pojačane eksplicitnim ubistvima, što dodatno pojačava teza o spoju slatkaste dečije naivnosti i serijskih ubistava. Munjoz je u ovom smislu neodoljivo sličan Vinšlusovom Pinokiju, krunskom dragulju političke nekorektnosti i bizarnosti u iskrivljivanju bajke u provokativno štivo (Darkwood, 2014).
Eksplicitna ubistva i još skarednije ponašanje meštana sigurno nisu za svačiji ukus, ali poruka je tu. Od toksičnog okruženja treba pobeći na vreme, pa čak i ubiti u mašti, i tim katarzičnim činom sazreti u slobodnu individuu. Ili pokleknuti, sahraniti se i dopustiti sredini da uništi potencijal. Drugog izlaza nema.
Kada sam prvi put čuo reč tradicija i razmišljao o njoj – gledao sam neku emisiju o Škotskoj, bilo mi je desetak godina – verovao sam da su Škoti neki ljudi koji, uprkos svim praktičnim prednostima savremenog načina odevanja, još uvek nose široke haljine bez donjeg veša. Zašto to rade? Pa: tradicija!
Kako je Holivud, pod maskom progresivnosti, pretvorio političku korektnost u jeftin reciklažni marketing? Zašto publika sve glasnije odbija “polovne” likove i gde leži spas za autentični diverzitet na velikom platnu?
Ljudi na stadionu i oko njega ne moraju imati istu predstavu Bosne i Hercegovine. Ne moraju deliti istu političku viziju, isto iskustvo zemlje, isti odnos prema njenoj prošlosti ili budućnosti. Mnogi od njih u Bosni i Hercegovini odavno više i ne žive. Neki možda ni sami ne bi umeli da kažu šta ih tačno povezuje sa drugima oko njih. Ali znaju istu pesmu. Pevaju Halida, ”Ljijane”
Oko 100 najboljih filmova iz Evrope, svrstanih u 15 selekcija, biće prikazani u Subotici na Paliću u okviru Festivala evropskog filma od 18. do 22. jula
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Intervju: Vladan Đokić, rektor Univerziteta u Beogradu
Pobeda je sigurna Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
