Roman Opata Prevoa Manon Lesko, objavljen prvi put 1731. godine, na spisku je obavezne srednjoškolske lektire u Francuskoj. Iako je heroina ovog eponimnog romana, kako se kasnije ispostavilo, postala model za mnoge druge femmes fatales svetske književnosti, kao što su Margarit Gotije iz Dame s kamelijama ili Safo iz istoimenog Dodeovog romana, za većinu srednjoškolaca Prevoov klasik je preterano moralnopoučan i dosadnjikav. Da l’ zbog hormona ili stoga što u godinama kada tu lektiru čitaju mladi imaju više seksualnog iskustva nego pisac kad ju je pisao, mnogi srednjoškolci je smatraju nužnim zlom, a na ushićene ljubavne izjave viteza De Grijea gledaju poput hirurga koji gleda onemoćalo, pred njim otvoreno, srce.
Vođena ili Horacijevim savetom da poezija mora da bude dulce et utile, ili pak željom da ostvari dobit, izdavačka kuća specijalizovana za erotsku literaturu „Musardin“ odlučila je da nestrpljivim tinejdžerima intelektualne muke učine slađim, ili bar vlažnijim, te je nedavno objavila dopisano izdanje Prevoove Manon Lesko, ali i Merimeove Karmen. Naime, „Musardin“ je angažovala dva pisca s izvesnim renomeom u pornografskom književnom miljeu da u stilu originalnog teksta slavnim romanima iz školske lektire dodaju – erotske scene. Ukusno dizajnirane naslovne strane jedva da odaju prljave namere ovih izdanja. Dopola otkrivena dojka zanosne plavuše za Manon i izvezenim velom pokrivene grudi dijabolične crnke za Karmen zaista bi teško mogle da šokiraju današnjeg čitaoca koji se s više golotinje i opscenosti sretne čitajući nacionalne dnevnike. Štaviše, dizajn korica je inspirisan džepnim izdanjima cenjene izdavačke kuće „Galimar“ (koju ta cenjenost ne sprečava da izdaje Milerove, Kalaferteove i Apolinerove erotske tekstove). Ipak, svoj izdavačko-književni projekat „Musardin“ se ne trudi da prikrije, jer je na obe naslovnice crvena traka na kojoj krupnim belim slovima piše „S erotskim scenama“. Nakon stranice s naslovom sledi upozorenje izdavača hrabrom čitaocu, napisano u lascivno-savezničkom stilu, da se scene seksa neće tipografski razlikovati od ostatka teksta i da još nije kasno da knjigu zatvori ukoliko nije spreman na zagarantovanu čulno-estetsku avanturu. U poslednjoj rečenici upozorenja izdavač napominje da je moguće i da čitalac tokom čitanja ne primeti ništa neuobičajeno. To se valjda odnosi na njihove verne čitaoce koje treba dodatno ohrabriti na čitanje klasika.
KARMEN X
Ovde treba dodati da se kolo zove „ClassX“, od classe, što na francuskom znači između ostalog i „razred“, i X, što je u govornom jeziku sinonim za porno film. Za sada su u ovom kulu objavljeni samo Karmen i Manon Lesko, a uskoro bi u jezičkoj orgiji trebalo da im se pridruži i Kandid. Prema nazivu kola zaključujemo da je reč o izdavačkom projektu namenjenom prvenstveno mladoj, adolescentskoj publici, koja čitanje klasika uglavnom smatra gubljenjem vremena koje bi se moglo utrošiti, ako ne na gledanje porno filmova, bar u upražnjavanju svega onoga o čemu ti neprivlačni klasici ne govore.
I kako to zapravo izgleda? Čitajući Manon Lesko najpre se, gotovo neprimetno, u rečenicama pojavljuju detalji previše eksplicitni čak i za loše pamćenje nekadašnjih srednjoškolaca. Vitez De Grije se priseća kada je prvi put ugledao Manon ovim rečima: „Na svu sreću, nabori mog velikog kaputa sakrivali su kvrgu koja se, priznajem, napravila na prednjoj strani mojih pantalona.“ Ubrzo, svaka situacija u romanu u kojoj ima mesta za bilo kakvu seksualno eksplicitnu radnju njome biva i dopunjena. To je prilično groteskno u početku Karmen, kada arheolog nakon upoznavanja s Don Hozeom i večere u krčmi prvi put upoznaje ženu, to jest njih dve, pošto seks ima istovremeno sa staricom i njenom unukom. Oba romana imaju sličnu strukturu, protagonisti priču o svojim ljubavnim i životnim nevoljama prepričavaju likovima koji su za njih potpuni stranci. U tom smislu, seksualno iskustvo stručnjaka za antički Rim s početka romana sasvim je neočekivano i, najzad, izlišno.
GOLICAVE PRIČE
Ali ipak, čini se da nije struktura romana ta koja je uslovila izbor baš ovih dela da budu prva u biblioteci „ClassX“, mada je ostalo nejasno šta je urednike opredelilo pri ovakvom izboru. Ono što im je zajedničko jeste što su obe knjige naslovljene (ikoničnim) imenima heroina koje nakon života posvećenog uživanju, strasti i slobodi umiru od bolesti ili bivaju ubijene – ekscesni život neminovno se tragično skončava – a Manon i Karmen su sada pretvorene u najobičnije bludnice ili kurve; ili nimfomanke, kako bi se to danas reklo. Verujem da muško društvo koje će od septembra Kandid praviti ovim dvema neće odstupati od pravila – možemo da se kladimo da će na kraju za sve biti kriva Kunegonda. A možda bi se stvari malo promenile da Kandida dopiše neka spisateljica, na primer Katrin Mije, koja je svojevremeno doslovno raspalila pariske književne krugove prepričavajući u njima svoje seksualne avanture.
Takođe, a to već ne uslovljavaju izvorni tekstovi, oba autora dopunjenog teksta imaju prilično jasno definisano viđenje toga kako je seks s takvim bludnicama izgledao u vreme odvijanja radnje romana, „u epohi“. Autori su, naravno, pritom stilski ograničeni i vešto izbegavaju anahronizme – u scenama seksa s Manon i Karmen mogu se naći bičevi, zanemarivanje lične higijene i lezbijski snošaji na otvorenom, a sve u cilju dodatnog izluđivanja jadnih muškaraca.
U vremenu kada Viktorija Bekam otvoreno priznaje da bi volela da svojoj majci pokloni Pedeset nijansi sivo, to jest u kome se više niko ne snebiva od kupovanja pornografije, dopisivanje već postojećih romana prilično je neshvatljivo, tim pre što je glavni efekat toga potpuno izobličavanje prvobitnog smisla romana. Nakon čitanja pornografskog štiva ispresecanog suvoparnim narativnim delovima, uopšte više nije jasno o čemu je u tim romanima reč. Ko je Manon Lesko, i ko Karmen? Kurve koje u pauzama vođenja ljubavi (ili bičevanja, kako kad) uspevaju da obrlate nekog matorca za par zlatnih dukata? Činjenica je da u originalnom tekstu ove junakinje do kraja ostaju sa svojim draganima. Uz sve prevare, izdaje i nevolje, njihova strast, koju bi nekada valjda nazvali ljubavlju, danas je zamenjena jednim veoma uprošćenim objašnjenjem – to je, dakle, sve zbog seksa kojim su ove bestidnice zaludele neiskusne i naivne junake.
Pa opet, nakon što zatvorite ove mestimično efektno „prerađene“ romane javlja se jedna paradoksalna želja (pored onih usputnih), a to je da ponovo pročitate originalni tekst, ne biste li shvatili šta je ono pesnik u stvari hteo da kaže.
