Ima više mogućnosti:
1. Erik Hobsbaum (na primer) zna srpski i piše na srpskom. Ova mogućnost deluje malo blesavo, ali postoji empirijski dokaz: potražite ime prevodioca ispod tekstova što ih je, u feljtonu najuglednijeg dnevnog lista ovdašnjeg, barem desetak dana potpisivao ugledni istoričar. I nećete ga naći. Pokojni Žak Derida je, pre izvesnog vremena, u drugom najuglednijem dnevnom listu takođe objavio tekst na srpskom. Nije mala stvar. Srpski počinje da se širi svetom upravo zapanjujućom brzinom.
2. Druga je da je urednik zaboravio da potpiše prevodioca. Dešava se. Upornost zaborava, doduše, ume da upadne u oči, ali ok. Dešava se, kao što rekosmo.
3. Treća mogućnost je, ipak, najtipičnija. Uredniku ne pada na pamet da potpiše prevodioca. Nema loše namere, ali šta, kog đavola, radi prevodilac osim što prepisuje sa, recimo, engleskog na srpski? I zašto bismo ga onda potpisivali!? Prevodilac ne stvara, on prevodi. Prevodilac radi na već napisanom tekstu.
Nekoliko vrhunskih srpskih prevodilaca trenutno radi u Hagu za pare o kojima su ovde mogli samo da maštaju (kad mašti puste na volju, to jest). Problem je što su zatočeni u potpunom besmislu. Neko od onih likova sa optuženičke klupe (samo na face im treba dodati po dve godine, dodao bi vrhunski simultani prevodilac, takođe angažovan u Hagu) izgovori tekst na BHS jeziku, tekst se prevede na engleski, a onda naši vrhunski prevodioci ponovo taj tekst prevode na srpski. Mislite da je ovo besmisleno? Svakako. Ali to je tek početak. Onda lik dobije ono što je govorio, ali sada u prevodu sa engleskog. I šta se dogodi? Ništa, lik kaže da to nije rekao. I po ušima dobije prevodilac. Kako, dakle, prevoditi tekst sa engleskog, koji je, dakle, preveden sa BHS jezika? Pa, reč po reč, “baš onako kako piše”. Da li je to besmisleno? O da, jeste, svakako. Da li je to prevođenje? To, “reč za reč” bez obzira na smisao i smislenost? Hm… Zapravo jeste, a paradoks je utoliko veći što će samo vrhunski prevodilac biti u stanju da prevodi baš tako, reč za reč, iako se to čini najlakšim (premda i naglupljim) načinom prevođenja.
No, ono što je dozvoljeno u Hagu nije i kada se prevode književnost, filozofija, teorija, a naročito pesništvo. Osim u Srbiji. Visokotiražne izdavačke kuće angažuju neiskusne preovodioce koji ne znaju ni strani jezik, uglavnom engleski, niti srpski, ali zato rade brzo i loše. Na kraju se dobija đubre od knjige. Doduše, rečene knjige su, u najvećem broju slučajeva, đubre i na jeziku na kojem su nastale, ali to ne opravdava recikliranje đubreta u – đubre.
Prevođenje, zapravo, ima barem četiri dimenzije, a neiskusni prevodioci, podgurkivani beskrupuloznim izdavačima, po pravilu zanemaruju treću i četvrtu. Prva dimenzija je poznavanje jezika na koji se prevodi, dakle poznavanje srpskog. Ako prevodilac ne zna srpski, ostale jezike može da poznaje najbolje na svetu, ali na srpski ne može da prevodi. Druga dimenzija je poznavanje jezika s kojeg se prevodi. Deluje čudno, ali taj momenat manje je važan od prvog: na desetine je istinitih anegdota (koje su anegdote jer su istinite) u kojima su glavni likovi genijalni prevodioci koji baš i ne znaju jezik sa kojeg prevode, ama su im prevodi genijalni. Najslavniji primer je, verovatno, Helderlinovo prevođenje grčkih drama: lako su mu filolozi pronašli rupe, ali prevod je, svejedno, genijalan. (O tome kako je Frojd, u rovu, prevodio tako što je, u stvari, parafrazirao engleski tekst – pa potom dobio nagradu za prevod – da ni ne govorimo.) Treću dimenziju neiskusni prevodioci često zanemaruju: vreme (strpljenje). Prevođenje je poput otvaranja pasijansa, poput kriminalističkog romana, ponekad se trag sledi desetinama stranica, a da se ne zna sasvim šta sledimo, a reči se, neretko, otvaraju tek na kraju. No, treća dimenzija uslov je prethodne četiri: prevođenje nije posao kao i bilo koji drugi, ono se mora voleti.
Prevođenje i prevodioci, zapravo, dele sudbinu društva. Ako im je i gore od dobrog dela stanovništva i poštene inteligencije, nije im mnogo gore. Osim vrhunskim prevodiocima. Njima je zaista najgore. Jer, ako prevodilac dobija – primera radi – šest evra po stranici prevoda, onda sumica od 600 evra za tekst od stotinu stranica ne deluje tako hrđavo osim što oni koji ne znaju šta je prevođenje zanemaruju jednu sitnicu: krajnju sumu treba podeliti sa, barem, četiri, ako ne i sa pet. Naime, vrhunski prevodilac svoj će prevod pročitati barem četiri do pet puta, a često i više. Zamislite da Servantesovog Don Kihota pročitate pet puta! Da li biste uopšte za novac koji dobija prevodilac to uradili ne na španskom, nego na srpskom? I koliko bi vam vremena bilo potrebno za to?
I. Milenković
