Kako to obično biva, naročito na našim geografskim (i mentalitetskim) koordinatama, vlastitu kulturu vrednujemo tek kroz filter naknadne pameti. Tek nakon potpunog raspadnuća Jugoslavije, i uz distancu koju su donele godine, bilo je moguće uvideti da je ta zemlja imala prilično zanimljivu i šaroliku produkciju stripa, koja je trajala tokom više decenija i razvijala se u više centara. Jedna od nedavno objavljenih publikacija koje bi mogle da doprinesu tom zaključku je antologija Ženski strip na Balkanu (izdanje Fibra, Zagreb, urednici Irena Jukić Pranjić i Marko Šunjić) – knjiga koja je naišla na veoma pozitivne reakcije u regionu, uz radove autorki nastanjenih (ili koje su emigrirale) na različitim prostorima bivše Jugoslavije, među kojima su Magda Dulčić, Helena Klakočar, Nina Bunjevac, Dunja Janković, Ivana Filipović, i brojne druge. Iako je u ovoj (tehnički izuzetno dobro opremljenoj) knjizi objavljeno uglavnom stvaralaštvo koje su strip autorke kreirale u vremenu nakon raspada zajedničke države, jasno je da su one razvijale svoj individualni izraz u sredini u kojoj jezik stripa nije bio nepoznanica, i da je to bilo polazište za daljnja istraživanja i eksperimente sa formom i sadržajem. Među istinskim „zvezdama“ ove antologije je i beogradska (rođena u Trsteniku) autorka stripa i ilustracije Maja Veselinović, čiji je rad predstavljen na čak 26 stranica.
Tokom poslednjih godina, radove ove autorke je moguće pronaći u prilično šarolikoj paleti publikacija, od brojnih strip fanzina i magazina u zemlji i inostranstvu, do „klasika“ kao što je „Politikin zabavnik“, kao i ilustrovana literatura za decu. Zahvaljujući stilu koji može da bude veoma ekspresivan i ličan, ali i veoma komunikativan i (u najboljem smislu te reči) dekorativan, Maja Veselinović komunicira sa prilično raznolikom publikom. Među njene uspehe svakako treba ubrojati i učešće na izložbi „100 per 100“, održanoj prošle godine u gradu Angulemu, „prestonici stripa“, odakle je čitava postavka preseljena u Pariz i zatim u nekoliko evropskih gradova. U pitanju je velika i dobro organizovana izložba, zasnovana na ideji da odabrani savremeni strip crtači nacrtaju svoj „komentar“ inspirisan originalnim tablama nekih od klasika stripa. Zatim su klasična strip ostvarenja iz Muzeja stripa u Angulemu bila postavljena tik uz crteže savremenih autora, tako da je crtež Maje Veselinović bio izložen uz originalnu tablu kojom je bio inspirisan, uz rad Čarlsa Šulca, autora proslavljenog novinskog stripa Peanuts.
„VREME„: Jedan od važnih pravaca savremenog stripa posvećen je autobiografijama i ispovestima. Dobar broj tvojih strip storija ispričan je u prvom licu, ali puno toga je zapravo fantazija?
MAJA VESELINOVIĆ: U početku sam često pisala stripove u prvom licu, koji nisu uvek bili u potpunosti autobiografski, ali je u njima bilo dosta ličnog. Međutim, sada volim da pomešam fikciju i stvarnost, da osmislim likove i pustim ih da odžive svoju priču. Ja sam uvek negde tu, sa strane, posmatram. Poslednjih nekoliko godina me zabavlja da osmišljavam likove obučene u kostime raznih životinja. Ljudi mačke, zečevi, pacovi, svinje… U zavisnosti od raspoloženja i situacije u kojima se nalaze docrtavam im čizme, ogrtače, maske i rukavice. Ponekad liče na super heroje, ali su im dela daleko od superherojskih.
Oduvek sam se trudila da crtežom, bojom, tipografijom naglasim emociju u stripu. Volim tu isprepletenost naracije i čiste likovnosti, neprekidno eksperimentisanje i traženje. Od svakog svog novog stripa očekujem da bude bolji od prethodnog, važno mi je da jasno vidim napredak. Mislim da toga ne bi bilo i da bi magija nestala kada bih se uvek držala jednog, dobro oprobanog recepta.
Beogradska publika je nedavno bila u prilici da tvoj rad vidi na tvojoj samostalnoj izložbi u Art centru. Koliko se u našoj sredini uopšte posvećuje pažnja stripu i ilustraciji? Misliš li da su te forme osvojile galerijske prostore, ili se to dešava sporadično i stidljivo?
Vreme u kome su stripovi i ilustracije smatrani graničnim oblastima umetnosti daleko je iza nas. U poslednjih nekoliko godina stripove i ilustracije sam podjednako često objavljivala u štampanim izdanjima i izlagala na izložbama. Ovo drugo se doduše mnogo češće dešavalo u inostranstvu, ali i kod nas se galerijski prostori sve više otvaraju prema ovim formama. Izložba u Beogradu je bila dobro posećena, a posebno me raduje da je većina posetilaca (tj. onih koje sam imala prilike da vidim u galeriji) strpljivo iščitala sve stripove. Neki su se zadovoljno smeškali, očigledno im nije smetalo što strip čitaju sa zida. Imala sam čak i ponudu da prodam jedan strip, a kada sam to odbila, bila sam dobro iskritikovana za preteranu skromnost i nedostatak smisla za biznis!
Da li po tvom mišljenju postoji neka razlika između bavljenja stripom i bavljenja ilustracijom?
U mom slučaju, da. Rad na stripovima kakve volim da izmišljam i crtam nije isplativ. Ne žalim se, samo konstatujem. Nikada nisam gajila ambicije da živim od stripa. Da mi je to bio prioritet, verovatno bih našla način da jednu tablu radim dva, a ne dvadeset dva dana. Ili bih tekst ispisivala nekim već postojećim fontom, a ne ručno, iscrtavajući slovo po slovo. Ovako, svesna da mi je glavna satisfakcija uživanje u samom procesu eksperimentisanja sa crtežom, teksturama, tipografijom, i smišljanje i pričanje priče, ja sam u stripu prvenstveno videla šansu za umetničko sazrevanje i napredovanje. Mislim da strip još uvek tako doživljavam. S druge strane, moj pristup ilustraciji je dosta racionalniji budući da je ilustratorski posao ograničen mnogim faktorima, od vrste teksta koji se ilustruje do često veoma kratkih rokova. Ipak, vremenom sam naučila da ova ograničenja shvatam kao izazove, a iskustvo stečeno kroz rad na stripu puno mi pomaže da i u likovnom smislu dam svoj maksimum.
Kakvo je tvoje mišljenje o srpskoj strip sceni, u ovom trenutku?
Na momente mi izgleda blistavo i sjajno, sve kipi od ideja, novosti, planova, akcija… Ovi cunamiji poleta najčešći su oko strip festivala ili nekih drugih manifestacija vezanih za knjige i stripove (GRRR! program, Salon stripa, Sajam knjiga…). Nakon toga obično nastane zatišje, interesovanje splasne sve do nove „epizode“, kada neko dešavanje ponovo aktivira uspavani stripaški duh. E sad, odlično je što tokom tih naleta uvek bude i nekakvih rezultata, tako da počinjem da verujem da je to prirodan način kako funkcioniše ta scena.
Godine 2008. objavljena je tvoja prva i do sada jedina kolekcija stripova, pod nazivom „Neobičan događaj sa namigivanjem i druge priče“ (izdanje Studentskog kulturnog centra Novog Sada) – to je na neki način zaokružilo jedan period u tvojoj karijeri. Šta misliš, u kom pravcu bi moglo da se razvije tvoje bavljenje u budućnosti?
Ove godine „proslavljam“ prvih deset godina u stripu i ilustraciji, pa je to sjajan povod da napravim i neku vrstu rekapitulacije. Primetila sam da u tim svojim preispitivanjima svoj rad delim na ono pre i ono posle Neobičnog događaja. Dakle, potpuno si u pravu, ta knjiga je zaokružila jedan period, vreme je da se ide dalje.
Stripove ću, naravno, kreirati i ubuduće. Neke priče se već mesecima krčkaju, a skice strpljivo čekaju u mojim specijalnim sveskama za ideje. Ipak, sve ukazuje na to da sam već uveliko otvorila novo poglavlje u kome će ilustracija, i to pretežno ona za decu, imati primat.
Da li si nekom prilikom razgovarala sa detetom koje je razgledalo tvoje ilustracije?
Jednom sam zatražila pomoć trogodišnje ćerke moje prijateljice. Radila sam ilustracije za knjigu namenjenu deci tog uzrasta i nisam bila sigurna da li sam na pravom putu. Zamolila sam prijateljicu da pusti devojčicu da sama razgleda i komentariše. Ispostavilo se da dete ni u jednom trenutku nije imalo problem da shvati priču, čak je, razgledajući ilustracije, krenula da izmišlja vlastitu priču. Mislim da mi kao odrasli veoma često potcenjujemo decu, mislimo da nešto neće shvatiti samo zato što su deca.
