Centar za savremenu umetnost, Beograd 2002
Omiljena slika Borisa Budena kojom ovaj teoretičar i esejista pojašnjava vlastitu intelektualnu poziciju slika je kojom Miroslav Krleža započinje svoj glasoviti roman Povratak Filipa Latinovicza, čija prva rečenica glasi: „Svitalo je kada je Filip stigao na kaptolski kolodvor“. A otkuda je to pristigao nevoljni Filip, hodeći ka svom neveselom usudu? Iz belog sveta, večitog predmeta žudnje i straha, fascinacije i zazora južnoslovenskih, i uopšte potkontinentalnih intelektualaca i onih koji se takvima osećaju… Nikakav, pri tome, „kaptolski kolodvor“ u Zagrebu ne postoji niti je ikada postojao: radi se o simbolu Doma koji je još za Krležinog vakta bio moguć samo kao himera, literarna konstrukcija… Buden, pak, preko Krleže zapravo govori o neminovnosti odlaska i nemogućnosti povratka (nudeći „novu verziju“: „Svitalo je kada je Filip krenuo s kaptolskog kolodvora“), tj. o tome da je suštinska, namerna i svakako „samoskrivljena“ iskorenjenost iz, hajmo reći, „domovinskog diskursa“ jedini mogući prtljag intelektualca koji i dalje želi da misli i govori, a ne da trtlja slogane. Od sekundarnog je značaja u ovoj priči fakat da je Buden još potkraj osamdesetih fizički napustio Zagreb i Hrvatsku (i Jugoslaviju…) i nastanio se u Beču: „odlazak“ o kojem se ovde radi nije nikakva emigracija – to je nešto mnogo važnije i, uostalom, trajnije od toga: samosvesno, konsekventno i trajno odbacivanje ludačke košulje „patriotizma“ – i njemu pripadajućeg vrednosnog relativizma – kao pojma koji u mišljenju može da igra bilo kakvu ulogu osim ometajuće (patriotizam ili zdravlje, izaberite sami!). Naprosto, previše je, brate, „p(j)esničke slobode“ u tim rodoljubivim kliktajima nacionaca svih vrsta, eda bi se iz njih moglo ispiliti išta osim bezvredne piljevine narcisoidno-kukumavčećih Opštih Mesta, pomoću kojih onaj žilijenbendijanski intelektualac-koji-je-izdao-sebe patetično „staje na branik“ kolektivnog narcizma i paramitoloških zvrčki jednog Kolektiviteta, groteskno upinjući svoje kadaverski omlohavelo „mrtvo mišljenje“ (V. Despotov) protiv toga istog u vlasništvu nekog drugog Kolektiviteta koji, opet, ima neke svoje intelektualne „branitelje“, te ovi potom Žestoko Uzvraćaju… U toj se nedostojnoj i petparačkoj igri ne može učestvovati a da se ne izgubi i pamet i verodostojnost: iz tog se voza može samo iskočiti – što pre, to bolje. Makar i na glavu, dok je još ima i dok služi svrsi.
U apokaliptičnoj desetoj deceniji XX veka Buden se, kroz teorijski, publicistički i građanski – te utoliko i politički – angažman pokazao jednim od najlucidnijih, ali i najradikalnijih (u smislu mnogo plemenitijem i složenijem od puke verbalne „žestine“) analitičara pre svega hrvatskih, ali i uopšte postjugoslovenskih političko-kulturnih prilika, no ništa manje i kao bespoštedni kritičar one žilave sorte „balkanističkog diskursa“ u „prosvećenoj Evropi/Americi“ koji na način ne baš dalek manje ili više sofisticiranom kulturrasizmu, olako „depolitizuje“ Veliku Južnoslovensku Klanicu proglašavajući je nekom vrstom lokalnog običaja ljudi koji vole – vođeni svojim „vekovnim mržnjama“ – da tu i tamo puste krv jedni drugima, a posle se (j)opet zagrle, ture prst u uvo i zaurlaju… O vrlo podsticajnim, povremeno upravo blistavim rezultatima ovog analitičkog angažmana najbolje svedoči zbirka Budenovih tekstova Barikade (Arkzin, Zagreb 1996); veći deo ovog štiva premijerno je objavljen upravo u narečenom – nažalost, u međuvremenu odumrlom – časopisu, čija se uloga u formiranju i teorijskom unapređivanju antiratne i alternativne scene, kao i svih njima bliskih potkultura (i kontrabandi…), uistinu ne može preceniti. Šest godina docnije, u Beogradu se pojavljuje knjiga Kaptolski kolodvor (Centar za savremenu umetnost, Beograd 2002), kolekcija Budenovih tekstova mahom premijerno objavljivanih izvan južnoslovenskog prostora, i izvorno napisanih na nemačkom ili engleskom, da bi ih autor za ovo izdanje „preveo nazad“ na svoj maternji jezik.
Najveća je vrlina Budenove teorijskim znanjem odlično potkrepljene esejistike, kao i najapartniji kvalitet njegovog mišljenja, u tome što brzo apsolvira opšta mesta antiratnog i antinacionalističkog diskursa, prepuštajući ih manje darovitim i manje samosvojnim misliocima i piscima; Budena uvek više zanima ono što se nalazi koji korak dalje od onoga što „svi“ vide, i najčešće u tom svom zalaženju s onu stranu uobičajenih teorijsko-publicističkih bogaza autor uspeva da „iščeprka“ poneki analitički biser koji na nov način osvetljava stare probleme… Zahtevnost je, čini mi se, ovde najprikladnija reč: zahtevnost prema sebi, prema svetu i prema Tekstu. Otuda Buden vidno uživa u dekonstruisanju uvreženih predstava o „stanju stvari“, poput odlične demistifikacije žuđene „prosvetiteljske misije“ nezavisnih medija u zaraćenim, nacionalizmom i autoritarizmom prožetim, kulturno unazađenim i uneređenim društvima „zapadnog Balkana“; ovo ne zato što bi Buden imao nešto protiv „nezavisnih medija“ – kojima odaje nužni hommage – nego zato što se iza apsolutizacije njihove (potencijalne) uloge u „oslobađanju nacionalizmom zavedenih masa“ krije ona naivno-prosvetiteljska vera kako siroti „obični ljudi“, eto, „ne znaju“ šta se zapravo događa jer im Zli Režimski Mediji stvari prikazuju naopačke, ali kad ti dobri ljudi jednom saznaju kako stvari stoje, teško zlikovcima… Buden ovoj Lepoj Priči suprotstavlja otrežnjujuće „hladan“ uvid (iz 1999): „Potpuno je sigurno da Srbi u Beogradu znaju sasvim dovoljno o etničkom čišćenju Albanaca na Kosovu, u svakom slučaju ništa manje no što su znali o onome što se dogodilo u Vukovaru ili kasnije u Sarajevu. U tom se pogledu nimalo ne razlikuju od Hrvata koji su potpuno svjesni činjenice da je u zadnjih deset godina oko 400.000 Srba bilo prinuđeno otići iz Hrvatske“, sumorno sumirajući dve godine potom kako „Svatko tko je odista bio zainteresiran za istinu onoga što se događalo tijekom rata, imao je dovoljno mogućnosti da tu istinu sazna“. Zaključak se nameće: „Ako se uopće može izvući bilo kakva pouka iz dosadašnje jugoslavenske katastrofe, onda je to činjenica potpune transparentnosti zla. Za ovih deset ratnih godina nije se dogodilo ništa što nije bilo u potpunosti predvidljivo, ako već nije unaprijed bilo otvoreno najavljeno“.
Ovakva su mesta ključna za Budenovo razumevanje YU-tragedije; on, recimo, s pravom insistira na jednom savršeno opravdanom misaonom obratu iliti otklonu od stereotipa o ovdašnjim „prilikama“ kada ukazuje da se režimi poput Tuđmanovog ili Miloševićevog nisu zasnivali – kao oni staromodni totalitarizmi – na višku, nego na manjku zabrana: „On (Tuđman, op. T. P.) nije u ulozi patrijarhalnog gospodara pod prijetnjom kazne obuzdavao nagonske težnje svojih podanika (ovakvu ulogu Buden, by the way, pripisuje svojevremenom Titovom autoritarno-modernizatorskom paternalizmu, op. T. P.) nego je, upravo suprotno, poticao njihovo ničim ograničeno pražnjenje. Tuđman nije bio onaj koji previše priječi, nego onaj koji previše dopušta. Bitno obilježje hrvatskog društva pod njegovom vlašću upravo je nekontrolirano i ničim zapriječeno iživljavanje najnižih strasti pojedinaca i grupa. Pod Tuđmanom se smjelo gotovo sve, i lagati, i krasti, i paliti, i ubijati, bez straha od kazne“.
Iako je nesmiljen prema političkim establišmentima koji su vodili ratove za YU-nasleđe, kao i prema njihovim neretko sterilnim naslednicima, Budenov glavni „kulturni junak“ zapravo je njihov podanik, u floskule Većine udobno uvaljani Malograđanin, a osobito malograđanski intelektualac koji po senovitim salonima („Ta hrvatska inteligencija nije uostalom nikakav intelektualni faktor, nego puki društveni sloj“) neguje svoj umereni nacionalizam i ostale fantazamske zezalice koje, provučene kroz flajšmašinu Realnosti, dobijaju već sasvim opipljive i krvavo-lepljive harikrugerovske konotacije.
Kaptolski kolodvor se, dakle, pokazao kao mesto s jako dobrom preglednošću: njegovi dolazni i odlazni peroni poligon su za sjajne vežbe iz mišljenja, bar za one koji se mišljenja ne boje. Onima ostalima preostaje utešna mudrost koja tvrdi da čovek „kuda god krene, dupe mu je pozadi“.
