Poljski džez pijanista, producent i kompozitor filmske muzike, Lešek Moždžer (1971), nesvakidašnji lik na savremenim muzičkim scenama, ovih dana gostuje u Beogradu na „Šopen festu“. U velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine predstaviće program koji ga je proslavio u svetu – sopstvenim viđenjem muzike svog slavnog zemljaka Frederika Šopena. Sudeći po Moždžerovim rečima, ovo je retka prilika da slušamo Šopena ispod njegovih prstiju.
„VREME„: Još uvek se sećamo vašeg prvog koncerta ovde, na Beogradskom džez festivalu 2013. Veoma snažan utisak ostavila je vaša „brzina“ sviranja, između ostalog. Jeste li i danas tako hitri u svom klavirskom izrazu?
LEŠEK MOŽDŽER: Komunikacija sa publikom se odvija na mnoštvu nivoa – zvučnom, vizuelnom, intelektualnom, energetskom i duhovnom. Pravi umetnik radi na svakom od ovih nivoa tokom izvođenja: moraš da proizvedeš tehnički dobar zvuk, trebalo bi i da izgledaš dobro, tvoja muzika mora biti pametna, energija treba da bude čista i dobro vođena, a duša puna svetlosti. Pokušavam da postignem visok kvalitet na svakom mogućem nivou, ali su potrebne godine da bi se pripremila i razvila takva vrsta svesti. Uspešan kontakt sa publikom zavisi od svih ovih stvari. Doduše, zavisi i od toga ko će doći na koncert – neki gradovi imaju slabu „vibraciju“, da ne kažem naklonost ka umetnosti, te je publici potrebno bar dvadeset minuta kašljanja da bi pročistila telo i spremila se da iskusi neka viša stanja duha. Sećam se vrlo dobro da je publika u Beogradu bila veoma topla i prijateljski nastrojena, te da sam bio stvarno srećan posle nastupa.
Šta vas je privuklo Šopenovoj muzici? Koje je to specijalno svojstvo koje Šopena čini univerzalnim i neprolaznim kvalitetom u klasičnoj muzici?
Što se Šopena tiče, nisam imao mnogo izbora – njegova muzika je deo obaveznog programa u poljskim muzičkim školama. Jednostavno, morao sam da sviram njegove kompozicije. Nažalost, na mene je ova muzika tada pre svega ostavljala utisak izuzetne težine, jer sam sate morao da provedem učeći je – ali danas, kao iskusni pijanista od 47 godina – shvatam koliko je istinski sladak njegov muzički jezik. Ne samo da je prelepo napisan, već je pisan sa izvanrednim razumevanjem kako mišići ljudskih ruku rade, zato što je sam Šopen nastupao na bini kao profesionalni pijanista. Sviranje Šopenove muzike je kao joga za ruke. Osim ovog fizičkog zadovoljstva koje imaš dok izvodiš, ti čuješ i predivne melodije skrivene u veoma rafiniranim harmonijama, koje su i dalje razumljive, jer je Šopen koristio tradicionalni, tonalni jezik. Sve ovo zajedno čini njegovu muziku neodoljivom za svakog ko sedne za klavir.
Vaš album posvećen Frederiku Šopenu Impressions imao je ogromnog uspeha. Kako ste probrali komade koji su se na njemu našli?
Da, stvarno izgleda kao da je Šopenova zaostavština ogromna, ali je on napisao svega oko dvadeset sati muzike. Međutim, njegovo delo svakako ima veliku težinu i nosi jedinstvenu poruku, pa zato i nije tako lako krenuti sa radom na tom materijalu. Mislim da uopšte nije dobra ideja prosto se dohvatiti njegove muzike i reciklirati je, jer je ona sama po sebi savršena, baš na način na koji ju je napisao. Svaki pokušaj da se nešto izmeni, samo je unižava. Što se tiče albuma koji pominjete, do njega je došlo tako što me je telefonom pozvao jedan veliki producent i pitao da aranžiram Šopenovu muziku na džez način, a ja sam u to doba bio mlad muzičar gladan prave karijere i novih prilika. Zato sam pristao da uradim te snimke. Danas uglavnom izbegavam da improvizujem preko njegove muzike – jednostavno, suviše je poštujem. Ali kad sam dobio imejl od vašeg festivala, rešio sam da ipak učestvujem, jer je Beograd jedno veoma posebno mesto. Prosto sam želeo da još jednom dođem i sviram za ljude ovde.
Kada izvodite Šopenovu muziku po svetu, kako vam se čine reakcije publike? Može li se reći da ne postoje kulturni jazovi koje ova muzika ne može da premosti?
Više ne pristajem tako često da sviram Šopena, pa je koncert u Beogradu u stvari veoma retka prilika za mene. Potrebno vam je svakako određeno obrazovanje da biste mogli da prihvatite njegovu muziku u originalnom obliku, tako da je za neke slušaoce svakako privlačnije da je čuju u modernizovanoj, prilagođenoj verziji, što ih onda može podstaknuti da kasnije istraže Šopenovu muziku kakva je prvobitno komponovana. Da budem potpuno iskren, ja i ne sviram Šopenovu muziku, nego moju sopstvenu, zasnovanu na nekim od Šopenovih tema. Zato nisam baš najbolji primer za pronalaženje odgovora o uticaju Šopenove muzike na današnju publiku.
Proveli ste najranije dane u rodnom Gdanjsku. Jesu li to urbano, industrijsko okruženje i Baltičko more uticali na vas i vašu muziku?
Moderni gradovi su bojna polja ljudskih duša, u kojima se one bore da razaznaju mrak od svetla. Dok je savremeno društvo, što živi u velikim gradovima, uglavnom hipnotisano lažnim konceptom stvarnosti, kontakt sa prirodom uvek osnažuje, ne samo fizičko telo, već takođe inteligenciju i duh. Bio sam srećan da celog detinjstva živim pokraj mora. Voda sadrži neizmernu količinu informacija, ona je magična, kosmička supstanca, kapija ka višoj svesti. Kad počneš da shvataš koliko je voda moćna, možeš to saznanje da upotrebiš za svoje zdravlje i napredak. Ali, to su teme koje većina ljudi nije u stanju da razume, pa je bolje da se ovde zaustavim.
Kako ste učili muziku?
Fascinirale su me sve vrste muzike, klasična, pop, rok, etno… Takođe me je očaravala čista priroda zvuka – sećam se kako sam sedeo napolju, zatvorenih očiju, slušajući sve vrste zvukova oko sebe – kola, ljude, životinje, drveće… Pokušavao sam da uhvatim ritmove i harmonije u svim prirodnim zvucima. Tako sam učio muziku. Uvek sam tragao za sopstvenim muzičkim jezikom, ali su potrebne godine da bi se do njega došlo. Kad sam naišao na Čika Koriju i Majlsa Dejvisa, to me je udarilo iz sve snage. Promenilo mi je život. Poželeo sam da budem džez muzičar. Sve moje pređašnje iskustvo slušanja pop muzike pokazalo se tek onda važnim – dalo mi je oruđa da konstruišem forme koje su razumljive publici. Ja veoma poštujem ljude koji me slušaju i stvarno se trudim da ih dotaknem kroz svoju muziku. Zbog toga mešam komplikovane materijale sa jednostavnim oblicima. Klizanje iz složenosti u jednostavnost i nazad – najbolji je način da ostvariš kontakt sa slušaocima i držiš njihovu pažnju za vreme izvođenja.
Veliki poljski bend sa kojim ste sarađivali Miłość bio je free jazz orijentacije. Da li ste baš u to vreme postali sigurni da ste pronašli svoj sopstveni „glas“ u muzici?
Mnogo sam naučio svirajući u tom bendu. Izgledalo je da će biti veoma uzbudljivo na početku, ali kako je vreme prolazilo, osetio sam da je free sviranje samo još jedna uniforma. Da, možeš zaista da iskažeš emocije slobodno, ali nisu emocije ono što je toliko zanimljivo, nego pre lepota muzičke forme, preciznost, duhovna snaga, čistota namera i majstorsko umeće kontrole instrumenta koji držiš u svojim rukama na sceni. Svako ima osećanja, ali ne može svako da dosegne određene kvalitete tela i duše. Moj „sopstveni glas“ tako je rezultat otkrivanja mog ličnog potencijala, ali da bi se to desilo moram biti sjedinjen sa stvarnošću oko sebe. A da bih to ostao, moram da vežbam opraštanje i zahvalnost. Postati muzičar sa „svojim glasom“ jeste ono što nazivamo „multifunkcionalnim“ procesom – sposobnošću da deluješ na više nivoa odjednom.
Da li je politički preokret koji je nastao nakon pada Berlinskog zida išta izmenio na poljskoj džez sceni?
Da, sve se promenilo, ali ja nisam baš osoba koja bi bila pozvana da komentariše tadašnje makrosocijalne procese i događaje. Danas mnogi ljudi shvataju da je ta „fundamentalna promena“ bila samo promena kulisa. Sad imamo fantastične koncertne dvorane, nove sjajne instrumente i digitalno ozvučenje, ali su se problemi slobode stvaralaštva samo premestili na drugi nivo. Stvarnost je zapravo postala još komplikovanija. Za mene, najbolji način da se svet promeni jeste da se pobrinem za buđenje svoje sopstvene svesti, te zbog toga ne marim mnogo za politiku.
Koje je mesto muzike u današnjem globalizovanom društvu? Postaje li muzika tek zvučna pozadina za svakodnevne aktivnosti ili još uvek ima mesta za posvećeno slušanje?
Muzika može da bude pozadina, ali pošto je svaka muzika svojevrsna „mantra“ – to jest sveti zvuk – kvalitet te pozadinske muzike i te kako ima uticaja na svakodnevni život. Kada je muzika napravljena sa čistom namerom da se potraži lepota – ona će pretvoriti svet u bolje mesto, zato što mi tu nameru doživljavamo na podsvesnom nivou. Ako je muzika proizvedena sa egoističnim ili isključivo ekonomskim razlozima – ona će vas samo ‘spustiti’ i učiniti nesrećnim. Vi ste ono što slušate.
