Kako uspokojiti sećanja

Lin Ulman (1966) norveška je spisateljica i novinarka, živi i radi u Oslu, udata je za pisca Nilsa Fredreika Dala s kojim ima ćerku Hanu Dal Ulman, a iz prethodnog braka ima sina, reditelja Halfdana Ulmana Tondela. U autobiografskom romanu Nespokojni (preveo s norveškog Radoš Kosović, Geopoetika, Beograd, 2018), Lin Ulman piše sa pozicija ćerke glumice Liv Ulman kojoj je ona, Lin, kći jedinica, i kćerke Ingmara Bergmana kojem je ta ista Lin poslednje od devetoro dece.

Ovako Ulmanova piše o Bergmanovoj komplikovanoj konstelaciji žena i dece na njegovoj sahrani: „Ingmari, najstarija od nas braće i sestara, pozvala je svaku cvećaru u Visbiju i naglasila da porodica želi samo crveno cveće za kovčeg. Ako je neko na primer hteo da pošalje nešto žuto, ružičasto ili ljubičasto, odgovorni cvećar morao je to da spreči. Ingmarina majka, Else, bila je pokojnikova prva supruga. Ona je umrla i nije mogla da dođe u crkvu. Elen, pokojnikova druga supruga i majka četvoro njegove dece, takođe je bila mrtva. Else i Elen bile su koreografkinje, igračice i rediteljke. Gun, pokojnikova treća supruga i majka mog brata pilota (Ingmar Jr., takođe već mrtav u trenutku očeve sahrane), predavala je slovenske jezike i radila kao prevoditeljka jugoslovenskih i ruskih dramskih dela i lepe književnosti, pored ostalog prevela je Tolstojev Uzrok svega. I ona je umrla. (Ulmanova ne spominje, ali mi znamo, da bez prevoda i ogromnog zalaganja Gun Bergman za literarnu vidiljivost ovdašnje književnosti, Švedska možda ne bi znala sve što zna o Vasku Popi, Miroslavu Krleži, a o njenom oduševljenju Ivom Andrićem bez kojeg možda ne bi bilo jedine Nobelove nagrade za književnost koja pripada ovom jeziku, da i ne govorimo!) Pokojnikova četvrta supruga, Kebi, Danijelova majka, bila je u crkvi. Moja majka takođe. Moji majka i otac nisu se venčali, došla je između supruge broj četiri i supruge broj pet, ali celog života bili su prijatelji, arbetskamrater, i jednom joj je rekao da su bolno povezani. Njegovu petu i poslednju suprugu, Ingrid, majku moje sestre Marije, premestiće s njenog prvog grobnog mesta i uskoro će ležati na groblju s njim.“

Sam Bergman takođe je pisao o svojim roditeljima. On je u tom poslu manje ličan – kao i u filmovima koje je režirao, Bergman je odmeren, on govori o najličnijem, ali nikad u obliku privatne ispovesti. Bergman nikad ne bi napisao spisak roditeljske intime kakav nam predočava njegovo najmlađe, žensko dete. No, Ingmar Bergman nije ni bio u prilici da piše takve spiskove. Naime, njegovi roditelji bili su u velikoj meri, a pogotovo u poređenju sa njim, konvencionalni ljudi – taj surovi otac, Linin deda, protestantski sveštenik Erik Bergman i njegova žena Karin rođena Okerblum od kojih – vidi se to i u dokumentarcu Bergman – godina života (2018) Jane Magnuson – na potomstvo duvaju vetrovi strašnih emocija i još strašnijih emocionalnih uskraćenosti.

Lin Ulman na jednom mestu kaže ovako: „Da bi se pisalo o stvarnim osobama, kao što su roditelji, deca, ljubavnici, prijatelji, neprijatelji, ujaci, braća ili slučajni prolaznici, neophodno je načiniti ih fiktivnim. Mislim da je to jedini način na koji se može uneti život. Sećati se znači gledati oko sebe, iznova i iznova, uvek jednako zbunjeno.“ Način kako Ulmanova svoje roditelje čini fiktivnim, zanimljiv je i sudeći po spisateljičinom zanimanju za teoriju muzike, trebalo bi da podseća na muzičko delo. Delo je kombinacija sećanja iz detinjstva sa sećanjima iz zrelosti, prekidana razgovorima sa ocem u njegovoj odmakloj starosti i refrenski progrediranoj demenciji.

U dalekim čitalačkim asocijacijama odnos knjige Lin Ulman prema Bergmanovim knjigama o porodici, stoji u sličnom odnosu kao literatura Kiran Dasai prema literaturi njene majke Anite: mlađi su napetiji, vriskavi i komunikativni, stariji su solidniji. Takođe, Nespokojni pomalo podsećaju na poetično-dramski Arzamas Ivane Dimić i O roditeljima i deci Emila Hakla, ali ne češki crnohumorno, već u uslovima standarda bogatih i uspešnih. Društveni ugled, nažalost, ne štiti od najveće porodične muke svakog ko nije u potpunosti pregrmeo detinjstvo: želje da se bude bezuslovno voljen i istovremeno ostavljen na miru.

Neverovatna je važnost detinjstva, podseća nas Ulmanova, a opet, znajući sve o tome da su roditelji bogovi-kreatori svoje male dece, ni ona, kao ni njeni roditelji, ne piše o deci, nego o roditeljima. Kao da je neizbežno bilo ispričati verziju priče o stvoritelju i pantokratoru (Bergman), zatim o njegovom sinu bogočoveku (Lin Ulman) i tek ovlašno spomenuti zbunjeno čovečanstvo (Linina deca) kojem ostaje da se i samo jednog dana, preispitujući se s manje ili više bola, odredi prema precima.