Kako prebroditi devedesete

Roman Divne Popov Senka vodenog žiga čitala sam u vreme kad su se zbog aktuelnih studentskih i građanskih protesta, među pripadnicima moje generacije vrlo intenzivno evocirale uspomene na „naše proteste“ iz devedesetih, pa samim tim i na devedesete –  godine koje evocira i Divna Popov.

Njen roman ima sedam poglavlja, počinje u 2019, u istoj se i završava, a između su osamdesete i devedesete. Nije mali, ima 400 strana, što je u ovo vreme SMS poruka nemoguće ne primetiti. Mada, s obzirom da opisuje život dve sestre i brata u razdoblju od četrdeset godina, verovatno nije moglo kraće.

Stazama devedesetih

„Senka vodenog žiga pisana je s namerom da dopre do nekih dokumentarnih, ljudskih vrednosti, a ne političkih, i da pokuša da ih artikuliše“, piše na početku Napomene autorke, na kraju knjige.

Sve počinje dolaskom Sonje Demirović iz Amerike u Beograd, rodni grad svoje majke Ksenije. Ona kreće Ksenijinim stazama koje je vraćaju  prvo u 1980, pa redom kroz devedesete, tokom kojih traje priča o Kseniji, njenoj starijoj sestri Mileni i njihovom mlađem bratu Miši.

Tu su i brojni sporedni likovi, ljudi koje oni sreću i imaju svoje priče koje, na razne načine, reflektuju živote troje protagonista.

A tu je, podrazumeva se, i samo vreme – raspad zemlje, ratovi i sve ono što vam lako budi uspomene i potisnute slike, na koje se gleda današnjim pogledom, znanjem i emocijama.

Tri glavna i sporedni likovi učestvuju u raznim temama: (dis)funkcionalnosti porodice, prijateljstva, strasti, ljubavi, braka, politike i aktivizma, roditeljstva, emigracije… U svima ima i potresnog i humornog.

Čitaocu je na početku Senke vodenog žiga predočeno da je sve ovo roman koji piše Ksenijina ćerka Sonja, ona koja se vratila iz Amerike. Međutim, na kraju shvatimo da je autor neko drugi, da je i Sonja jedan od likova, što čitaocu dozvoljava maštanje.

Demistifikacija

Osim što mi je Senka vodenog žiga odgovarala zbog na početku pomenutog dobrog tajminga, odgovarala mi je i zbog još dve, rekla bih, neuobičajene stvari u ovdašnjoj književnosti.

Prva je obilje parafraza i referenci na književnost, muziku i likovnu umetnost koje su tu s razlogom i u funkciji priče, ali i kao mali izazov, kao, pojednostavljeno rečeno, mali kviz znanja koji čitalac naravno da ne mora da rešava, ali i može ako želi da proveri svoje znanje. Na kraju, u onoj Napomeni autorke, je pomoć svakom ko krene tim putem.

A druga je – demistifikacija nastajanja romana. Ona, na primer, najednom napiše  „… i šta se dalje s njima dogodilo nećemo saznati jer oni sad izlaze iz ove priče“, i to je dobro. Roman se ne piše sam, već ga neko piše tako što mu daje svoju misao, svoje znanje, dušu. I zato nema potrebe da je neprimetan kako bi čitalac imao utisak da se napisana priča odvija sama od sebe pred njim kako bi joj se priključio. Na kraju krajeva, da nema pisca, ne bi bilo ni te priče, pa ni samog čitaoca.

Zato, hajde da se više ne zamajavamo i ne prećutkujemo o onome o čemu svi sve znaju. Pa bilo to o ovdašnjim ratovima ili o nastajanju romana.

Roman Divne Popov Senka vodenog žiga objavio je Službeni glasnik.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.