Da bi se uopšte govorilo o Edgaru Vindu, piscu monumentalnog dela Paganske misterije u renesansi, mora se nešto reći o čoveku kome ta knjiga u izvesnom smislu duguje svoj nastanak. Njegovo ime je Abi Varburg (1866–1929) i smatra se ocem ikonologije, metoda kojim istoričari umetnosti nastoje da proniknu u dublje simboličke, istorijske i filozofske slojeve umetničkog dela. Varburg je bio nesvakidašnja ličnost: posvećen čitanju, izuzetno intuitivan i perceptivan, odmalena je bio opčinjen klasičnom antikom i njenim raznovrsnim tragovima u poznijim epohama. Ta opčinjenost naročito se ogledala u njegovom interesovanju za renesansnu umetnost. Kada mu je umro otac, ugledni jevrejski bankar iz Hamburga, Abi se s mlađim bratom nagodio da ovaj preuzme sve očeve poslove pod uslovom da o svom trošku snabdeva Abija svim knjigama koje bi ovaj ikada poželeo da ima. Dobrim delom zahvaljujući toj nagodbi, Varburg je 1911. u Hamburgu osnovao biblioteku čije je upravljanje poverio čuvenom istoričaru umetnosti Fricu Sakslu.
Varburgova biblioteka za studije kulture okupila je neka od najvećih imena onovremene istorije umetnosti i filozofije u Nemačkoj, poput Saksla, Ervina Panovskog i Ernsta Kasirera, a dvadesetih godina 20. veka tu se našao i mladi Edgar Vind, koji će se u poslednjim godinama Varburgovog života posebno zbližiti s njim i postati drugi čovek Biblioteke. Premda sam nije mnogo objavljivao, Varburg je na naučnike iz svog kruga ostvario izvanredno snažan uticaj inovativnošću pristupa i entuzijazmom. Njegova disertacija na temu Botičelijevih slika Rođenje Venere i Proleće utrla je put novim tumačenjima veza između renesanse i paganske starine.
Varburg je umro u sam osvit nacizma, a njegovi naslednici suočili su se s namerom nacista da konfiskuju imovinu Biblioteke. Stoga su Fric Saksl i Edgar Vind 1933. organizovali komplikovan proces preseljenja Biblioteke u London, prenevši tako Varburgovu baštinu ikonoloških studija u anglofoni svet. U Londonu je Biblioteka uskoro prerasla u Varburgov institut, i dan-danas aktivan, a delatnost mnogih generacija naučnika učinila je tu instituciju jednom od ključnih u razvoju savremene istorije ideja i istorije umetnosti. Imena poput Kasirera, Ernsta Gombriha i Frensis Jejts, Đorđa Agambena, dovoljno govore tome u prilog.
Varburg je smatrao da dela velikih renesansnih umetnika nisu puke ilustracije, prikazi čija se svrha iscrpljuje u dekorativnosti. Umetničkom delu valja prići bezmalo kao tajni koju treba otkrivati, zaključanoj sobi čiji se ključ krije negde u detaljima i treba ga pronaći. U motivima, izboru likova, pojedinostima kompozicije, smatrao je Varburg, a za njim i Vind, skriveni su (ili, bolje, nataloženi) slojevi značenja koje je umetnik preneo u medij iz ličnog fundusa nasleđenih predstava, verovanja i znanja čije poreklo seže u duboku prošlost. U traganju za ključem istoričar umetnosti ne sme zazirati od filologije, filozofije, studija religije i drugih oblasti. Vindove Paganske misterije u renesansi svojevrsni su manifest takvog pristupa.
Edgar Marsel Vind, filozof i istoričar umetnosti, rodio se 1900. u Berlinu kao dete rumunske Mađarice i ruskog Jevrejina prispelog iz Argentine. Zahvaljujući takvom poreklu, odrastao je u kosmopolitskoj i poliglotskoj sredini. U Berlinu je studirao klasične nauke, filozofiju i istoriju umetnosti. U Frajburgu je slušao predavanja Huserla i Hajdegera. Doktorsku tezu odbranio je pred Panovskim i Kasirerom. Profesorsku karijeru na Univerzitetu u Hamburgu prekinuo mu je dolazak nacista, kada prelazi u London i nastavlja svoj rad u Biblioteci. Uoči rata odlazi u Ameriku, gde će predavati na nekoliko fakulteta, a od 1955. postaje prvi upravnik novoosnovanog odeljenja za istoriju umetnosti na Oksfordu. Umro je 1971. u Londonu.
Prvo izdanje Paganskih misterija objavio je 1958. godine, a drugo, dopunjeno i prerađeno, deceniju kasnije. U petnaest poglavlja knjige Vind analizira više od osamdeset umetničkih dela renesanse (i poneko iz antike), od Da Vinčijeve Lede preko Botičelijevog Proleća i Rođenja Venere, do Verokijevih reljefa i medalja Pika dela Mirandole. S izuzetnom erudicijom, u zgusnutom izlaganju koje zahteva svu čitaočevu pažnju, Vind razvija svoj metod tumačenja odabranih umetničkih dela kao vizuelno kodiranih filozofema koje treba dešifrovati. Stoga on zaranja duboko u knjige koje su mogle biti lektira umetniku, poput dela antičkih i renesansnih filozofa ili hrišćanskih teologa, ili pak propratnih natpisa uz portrete, gravire i na medaljama. Na taj način idejno raslojava umetničko delo i razotkriva sistem odnosa u njegovoj osnovi. „Svojim metodom tumačenja slika“, kaže on, „nastojao sam da pokažem kako se ideje prenose u vizuelne predstave i kako ove počivaju na idejama.“
Dobar primer je klasična predstava tri Gracije, koju Vind analizira u preko deset različitih izvedbi, od freski iz Pompeje, preko Koređa, Botičelija i Rafaela, do Pikove medalje. On započinje potragu od stoičkih alegorija Hrisipa i Seneke, razvija je Avgustinovom doktrinom o tragovima Trojstva i kruniše neoplatonskim tumačenjem Marsilija Fičina, koji u Gracijama prepoznaje tri etape kosmičkog putovanja duše. Da li su Gracije odevene ili nage? Kako drže jedna drugu i koja gleda u kom smeru? Ništa od toga nije slučajnost u varburgovskom „otključavanju slika“ Edgara Vinda, koji je posebno naklonjen neoplatonskim shvatanjima Fičina i Pika, ali ne zanemaruje značaj renesansnog osećaja za finu ironiju i estetsko poigravanje motivima. „Misterije“ iz naslova knjige odnose se upravo na tanano balansiranje renesansnih umetnika i filozofa između različitih modaliteta tog termina, od Diogenovog ili Platonovog prezira prema „pučkom“ karakteru antičkih misterija, preko njegovih magijskih konotacija u Jamblihovim tumačenjima, do misterija shvaćenih kao poetska alegorija.
U izdanju beogradskog Fedona, Vindova briljantna studija zablistala je u prevodu Ljiljane Nikolić. Uz više desetina reprodukcija, izdanje je obogaćeno i veoma detaljnim indeksima, koji olakšavaju snalaženje u ovom zahtevnom štivu.
