Kako (i zašto) čitati Mihnjika?

Kada je komunizam pao, nije se Mihnjik predao euforiji (iako je umeo napisati da je pakao sagoreo u sebi samom) i gotovo istog trenutka počeo je da upozorava na to da, ma koliko to bilo prirodno, nije dovoljno biti antikomunista, već se antikomunizmu, kao negativnoj veličini, mora priključiti i pozitivan deo. Taj pozitivan deo bile su jasno definisane sloboda i demokratija kao politički uslov slobode

...

Priča o Adamu Mihnjiku mogla bi da počne 1980. godine, s pokretom “Solidarnost”, koji se, odgovarajući na društvenu nepravdu, žestoko suprotstavlja poljskoj komunističkoj nomenklaturi, a onda bi se priča granala unazad, ka Mihnjikovom detinjstvu i njegovoj mladosti (rođen 1946. godine), odnosno unapred i pratila bi godine borbe protiv režima, pad komunizma, građenje poljske demokratije, njegovu poslaničku epizodu, te stvaranje jedne od najboljih evropskih novina, Gazete viborče. Dakle, te 1980. godine poljska se “Solidarnost” nametnula kao snaga koja je zapretila komunističkom režimu, a kada su drugovi poljski komunisti, pritisnuti iz Mokve, shvatili da je vrag odneo šalu, general Vojćeh Jaruzelski i vojska preuzimaju vlast, naizgled razbijaju “Solidarnost” (svirepo su je i ozbiljno oštetili, ali ne i razbili) i nagoveštaje slobode zatrpavaju debelim slojevima nasilja. Jaruzelski donosi ogromnu patnju Poljacima, naročito onima koji su pružali otpor. Iz današnje perspektive lako je i verovatno pogrešno reći da je bilo znakova koji su ukazivali da je komunizam – makar u Poljskoj – ozbiljno načet, a naročito je bilo teško te znake uočiti iznutra, iz zakatančene Poljske u kojoj se, za one koji su pružali otpor, uspehom moglo smatrati i ako sačuvaju živu glavu, a luksuzom ako ne završe u zatvoru kao politički zatvorenici. Adam Mihnjik na taj luksuz – da ostane na slobodi – nije mogao da računa ni kada je, sedamdesetih godina prošloga veka, odbio velikodušnu ponudu drugova komunista da ode iz Poljske. Ostao je u Poljskoj, borio se za slobodu, službe su ga nadzirale i zagorčavale mu život, komunisti progonili, a u zatvoru je, kao neprijatelj poretka, proveo blizu osam godina, računajući i bezbrojne pritvore u trajanju od 48 sati. Iza debelih zatvorskih zidova nije lako pratiti šta se događa – u svojim pismima iz zatvora Mihnjik pokazuje da mu je to jasno – ali izostanak neposrednog dodira sa stvarnošću on nadoknađuje logikom, obrazovanjem i đavolski lucidnim tumačenjem činjenica koje do njega dolaze na kašičicu. Kad god bi se obreo na slobodi – pri čemu je sloboda u komunističkom režimu bila krajnje problematičan pojam (Mihnjik je skloniji reči “ropstvo”) – iznova je, uporan kao krpelj, istrajan kao autoimuna bolest komunističkog poretka, nastavljao da se bori za onu slobodu koju su komunisti smatrali nedopustivom: slobodu mišljenja i govora, slobodu okupljanja, slobodu da svaki pojedinac odlučuje o sopstvenom životu (a ne da to rade država ili vođa). Čak i ako je razmišljao o oružanoj borbi, odoleo je iskušenju da u svojim spisima ostavi traga o toj mogućnosti, procenjujući, verovatno, da je tako nešto u komunističkom režimu neizvodivo, ili makar osuđeno na izvestan neuspeh. Mihnjik se borio neprestanim učenjem, stalnim pisanjem i onim što se danas lagodno naziva aktivizmom. U zatvoru je završavao i zbog mišljenja i zbog govora i zbog pisanja i zbog aktivne i javne borbe protiv režima.

PAD KOMUNIZMA

Bilo je, dakle, tih godina teško zaključiti da je komunizam u krizi, a onda je 1989. godine general Jaruzelski predao vlast bez prolivanja krvi. Priznaje Mihnjik da je to, uprkos snažnom otporu koji su Poljaci pružali, naročito kroz “Solidarnost”, bilo svojevrsno iznenađenje, kao što nam se, dodajmo, činilo i da se rušenje Berlinskog zida (ovde kao metafora) dogodilo naglo. Možemo, razume se, s visine 21. veka govoriti o jasnim nagoveštajima i uzrocima pada komunizma i najverovatnije ćemo biti u pravu, ali tih se godina to nije tako činilo. Ko je mogao da zamisli da će svemoćna istočnonemačka tajna policija “Štazi”, jedna do savršenstva dovedena zločinačka organizacija, da se raspadne za svega nekoliko dana, ko je mogao da pretpostavi da će Vaclav Havel i društvo (od nekoliko stotina hiljada građana, doduše) jednog dana da siđu s parka Letna u Pragu i bez nasilja preuzmu vlast, kao što je bilo nadrealno gledati, u živom televizijskom prenosu, kako se – ovoga puta uz žrtve – raspada Čaušeskuov režim u Rumuniji (dok Adam Puslojić, koji deluje kao padobranac, s ekrana rumunske televizije uživo prenosi šta se događa). Naravno, samo je Srbija uspešno odolela zovu slobode i zapatila smrtonosnu bakteriju nacionalizma u vidu budućeg kasapina Slobodana Miloševića, ali to nije tema ovoga teksta.

Govorimo o Adamu Mihnjiku.

ČITATI PONOVO

Zanimljiv je, donekle varljiv, ali odnekle i opravdan osećaj da je Adam Mihnjik na ovim prostorima dobro poznata figura. Imamo, zapravo, samo jednu prevedenu knjigu njegovih tekstova i razgovora – ovde bi valjalo reći da su to razgovori koje je on vodio s Kolakovskim i Havelom, dakle on je postavljao pitanja – koju je priredila i prevela Biserka Rajčić odvratne 1995. godine. No, bivao je Mihnjik u Jugoslaviji, stekao je prijatelje i u Beogradu i u Zagrebu, odlično je poznavao prilike u predratnoj Jugoslaviji, te uzroke raspada te zemlje, bio je počasni gost tek osnovanog Demokratskog foruma (David Albahari, Milorad Belančić, Drinka Gojković, Alpar Lošonc, Ivan Vejvoda, Laslo Vegel, Biserka Rajčić, Leon Kojen, Živan Lazović i drugi, te Pavle Ćosić i potpisnik ovih redova koji su, kao studenti, pred izbore 1990. godine ubacivali predizborne letke po poštanskim sandučićima… osvojili smo 4000 glasova, otprilike, nasuprot dva miliona i trista hiljada glasova Miloševićevih). Ponešto od toga pronaći ćemo u ovoj knjizi, a Mihnjikove analize raspada Jugoslavije odlikuju se preciznošću, razboritošću i čistim stilom, dakle upravo onim svojstvima koje Mihnjika, uz doslednost i nepokolebljivu strast za slobodom, čine tako velikom figurom srednjovropske i istočnoevropske političke i kulturne scene. Utisku da je ovaj poljski intelektualac, novinar, urednik, pisac, šta sve ne, veoma prisutan na ovim prostorima doprinose i česti prevodi njegovih tekstova po novinama, ili srazmerno česti intervjui. No, kada trideset godina posle objavljivanja čitamo knjigu njegovih tekstova, eseja i intervjua, teško je oteti se utisku da, zapravo, ne znamo dovoljno o Mihnjiku, ili, preciznije, to što znamo ne znamo dovoljno dobro. Ne govorimo ovde o činjenicama. Činjenice imamo i lako ih je pronaći. Govorimo o neraspakovanim slojevima značenja Mihnjikovih tekstova koji bi ne malom broju pažljivijih čitalaca štošta mogle reći kako o mnogim političko-istorijskim dilemama – bile one stvarne ili proizvedene – tako i o sadašnjem trenutku u Srbiji (a možda i o njenoj budućnosti).

ZDRAV RAZUM I POSLEDICE

S izvesnim pravom filozofija je zdrav razum proglasila svojim neprijateljem, jer zdrav razum odlikuje se oštrim kontrastima (nešto jeste ili nije) i sklonošću ka pojednostavljivanju. Adam Mihnjik je pisac koji se čvrsto drži zdravog razuma (pandan bi mu na ovom jeziku mogao biti Teofil Pančić) kao uslova bez kojeg nema kvalitetnog mišljenja. Istovremeno, međutim, zdrav razum služi Mihnjiku kao svojevrsna odskočna daska: ne iscrpljuje se mišljenje u zdravom razumu jer stvarnost je mnogo složenija (što je, da dodamo, znao i Teofil Pančić). Zbog toga će sa sebi svojstvenom lapidarnošću napisati (parafraziramo) da je komunizam bio genijalan ideološki izum jer je složenost sveta uspeo da svede na nekoliko prostih formula, a onda na jednostavnim i razumljivim pretpostavkama napravi pakao. Zbog toga je zdrav razum pratio do mesta i do trenutka u kojima se biće koje misli nužno mora suočiti sa složenošću sveta, odnosno jednostavne podele na crno i belo, na ispravno i neispravno, na dobro i na zlo, naprosto nisu dovoljne. Taj i takav postupak načinio ga je možda i najpronicljivijim analitičarem komunizma, te ništa manje pronicljivim posmatračem demokratije. Izvesno nestrpljenje je prožimalo protivnike komunizma te su oni u komunizmu videli nepatvoreno zlo. I bili su u pravu, naravno. Ali taj moralni, ponekad i moralistički stav, u kojem je puki antikomunizam dovoljan da bi se bilo na ispravnoj strani, nije pomagao da se komunizam razume u svojoj svojoj izopačenosti. Moralna nadmoć je nedovoljna ako nije praćena analitičkim aparatom koji je u stanju da pronikne u komunističke mehanizame osvajanja i, naročito, održavanja vlasti. Mihnjik se od drugih pisaca razlikovao po tome što nije ispoljavao nervozu i što je uspevao da održi onu distancu prema komunizmu koja mu je omogućavala da ga shvati dublje i da ga shvati bolje. Samim tim je mogao da ponudi bolje i preciznije protivotrove od onih koji su na komunističke bunkere jurišali iz revolta, nemoći ili besa. Ponudiće potpisnik ovih redova sopstveni (mladalački) primer: nisu mu pisci poput Aleksandra Zinovjeva, Česlava Miloša, esejiste Vaclava Havela, pa ni samog Mihnjika, bili dovoljno zanimljivi u mladosti jer su odveć mrsili, odveć usložnjavali ono što je jasno već na prvi pogled, umesto, je l’, da se nedvosmisleno suprotstave nespornom zlu (kao da Mihnjikovi zatvori nisu bili dovoljan dokaz, kao da je jedini validan dokaz pravovernosti bio samospaljivanje). Ali iza te mladalačke odlučnosti nije se nalazilo ništa drugo osim moralnog (moralističkog?) stava koji je komunizam identifikovao kao bezprizivno zlo. Nije tu bilo nikakve analize, još manje pokušaja da se razume mehanizam koji je zlo održavao živim (šta se, uostalom, tu ima razumeti: istina komunizma je GULAG?). A Mihnjik je analizirao strpljivo, uporno, predano, na strašnom mestu i sa strašću čoveka koji se bori za slobodu, uvek iznova. Uostalom, potpisnik ovih redova nije znao dovoljno i nije znao da ne zna: Mihnjik je u komunizmu bio levičar i nepokolebljivi protivnik fašizna, nacizma, nacionalizma, svake desne patologije vlasti, što je, dodajmo, ostao do danas. Njegova pisma iz srca samog pakla, iz poljskih zatvora, odlikuje mišljenje, a ne puke parole i puka dobra volja. A onda, kada je komunizam pao, nije se Mihnjik predao euforiji (iako je umeo napisati da je pakao sagoreo u sebi samom) i gotovo istog trenutka počeo da upozorava na to da, ma koliko to bilo prirodno, nije dovoljno biti antikomunista, već se antikomunizmu, kao negativnoj veličini, mora priključiti i pozitivan deo. Taj pozitivan deo bile su jasno definisane sloboda i demokratija kao politički uslov slobode. I, dodavao je – a to ne prestaje da ponavlja do danas – ne postoji predah za građanina u odbrani slobode. Ne postoji veća opasnost od iluzije da nam je sloboda, jednom osvojena, zagarantovana. Uostalom, nisu li Prva srpska republika (“petooktobarska”) i njen pad pred Vučićevom falangom, savršen dokaz koliko je Mihnjik u pravu?

Utoliko su Srbiji danas i ovde potrebni posmatrači (i delatnici, naravno) poput Mihnjika. S jedne strane oni koji s distance analiziraju degenerisani i degenerativni sistem Aleksandra Vučića (mnogo je puta Mihnjik napisao da je komunizam degenerisana kosmopolitska ideja), ali se njihova analiza ne ograničava na antivučićevske sentimente, već se usredsređuje na ideju slobode kao političke (ne apstraktne, ne metafizičke) veličine. Zbog toga je danas jednako važno čitati Mihnjika kao što je bilo važno čitati ga pre trideset godina.