Ono što je u gimnastici obavezni program u savremenoj filozofiji to je odnos prema Hajdegeru. Hajdeger se može mrzeti, kao što ga je mrzeo Adorno – strasno i sa ubeđenjem, ali se ta mržnja u filozofiji mora moći artikulisati. Mogu se Hajdegeru deliti packe, kao što to radi profesor Habermas, ali se mora znati kome se packe i u kojoj meri dele (ume to i da uzvrati). Može se prema Hajdegeru biti ravnodušan, ali se i u tom slučaju ravnodušnost mora, sasvim neravnodušno, objasniti. Hajdeger se može obožavati do imbecilnosti, otprilike onako kako su ga obožavali njegovi japanski učenici, ili može biti vrelo inspiracije, kao kod Sloterdajka ili Deride, ali se ne može zaobići ili ne poznavati. Može ga se, naravno, otpisati kao nacistu, ali to već nije filozofski gest. Ledeno odsustvo filozofskog interesovanja za Hajdegera (izuzev, dabome, kada treba opravdati sopstveni nacistički angažman) tek je jedan od rečitih simptoma preduboke krize srpske filozofije, pa utoliko knjiga mladog beogradskog/pančevačkog filozofa Nebojše Grubora, već time što se Hajdegerom bavi izvan političkog konteksta, skreće na sebe pažnju, dok dodatno zanimanje budi to što on Hajdegeru pristupa iz jedne još neistrošene perspektive: iz perspektive Hajdegerove filozofije umetnosti.
Već iz podnaslova knjige, „Problem zasnivanja“, jasno je da Grubor kreće težim putem: umesto da se usredsredi samo na analizu ključnog Hajdegerovog spisa o umetnosti „Izvor umetničkog dela“, on kreće na Hajdegerov sistem, na njegovo sistemsko mišljenje (i mišljenje sistema), nastojeći da pokaže kako se ratio cogniscendi istinske filozofije nalazi u suštini umetnosti i njenom ispitivanju, što bi značilo da je pitanje suštine umetnosti centralna tema Hajdegerove filozofije. Da bi odbranio tu tezu i da bi opravdao svoj metodološki pristup, autor se mora suočiti – što on i čini – sa najopštijim i najtežim mestima Hajdegerove filozofije: ontološka razlika, pitanje bivstvovanja bivstvujućeg, problem suštine, pitanje postava, predstave i istine, najzad pitanje pitanja. Iz susreta sa tim slavnim i nikada nerazrešenim problemima, uz smelo problematizovanje metodoloških Hajdegerovih zahvata i hvatanja u koštac sa kanonskim (doduše samo nemačkim) tumačenjima njegove filozofije umetnosti, Grubor pažljivo ispreda niti koje ga vode ka izvoru umetničkog dela, odnosno do „integralnog“ Hajdegerovog određenja umetnosti kao „stvaralačkog čuvanja istine u delu“ (ili još hajdegerijanskije formulacije „u-delo-stavljanja-istine-bivstvujućeg“) (str. 107). Gruborova izvođenja su minuciozna, izvori pouzdani, teška mesta uspeva da načini prohodnima, a Hajdegera i kanonska tumačenja čita na nemačkom (što je conditio sine qua non ozbiljnog bavljenja Hajdegerom, ali se na ovim prostorima čak ni to ne podrazumeva). No, upravo su najvrednija mesta ovog rada i njegove najveće slabosti. Strogi akademski zahtevi, kojih se Grubor (odveć) dosledno pridržava, isušuju njegov tekst, čine ga krtim i na nekim mestima nepotrebno zamornim. Autor kao da je sebi zabranio „ispade“ filozofske mašte zarad akademske korektnosti, što se vidi kako u izboru literature (preovlađuju nemački autori) tako i – još simptomatičnije – u odsustvu savremenih francuskih, italijanskih i američkih čitanja Hajdegera.
Pa ipak… (što bi rekao Hajdeger), prva knjiga Nebojše Grubora zaslužuje pažnju i podršku, a već naredna – koja pisca čini piscem, a filozofa filozofom, ili im sugeriše da se manu ćorava posla – pokazaće da li je smelije ukoračio u filozofiju, da li se prepustio onom ludičkom u filozofiji, ili je ostao u mengelama akademskih rasprava.
