Kako biti zreo

Jedan od neoborivih dokaza da je Nik Hornbi sjajan pisac jeste činjenica da je ovaj sredovečni ex-profesor iz Severnog Londona u stanju da čak i od beskrajnog niza traljavih fudbalskih utakmica načini odličnu, više nego neodoljivu literaturu. Ko ume više i bolje od toga neka se prvi nabaci kamenom! Jer, čitanje romana s fudbalom kao lajtmotivom izgleda (mi) kao lekcija iz mazohizma za napredne, poput slušanja poduže seanse recitovanja vogonske poezije iz raskošne mašte Daglasa Adamsa… Hornbi, međutim, u romanu-prvencu Stadionska groznica, upravo koristeći „medij“ fudbala, i svoje komplikovane i kontroverzne – no u svakom slučaju strastvene – odnose s njim, ispisuje, u eksplicitno autobiografskom ključu, jednu od najbriljantnijih novijih knjiga Belog Muškog Srednjoklasnog Odrastanja. A ima li, uh, ičega po definiciji amblematski strašnijeg, s(u)mornijeg i opresivnijeg od Belog Muškog Srednjoklasnog sveta?! I kako jedno osetljivo i normalno biće uopšte da izađe na kraj s njim a da ne postane njegov isuviše organski deo? Hja, većina onih koji uopšte traže odgovor ne uspe da ode dalje od nekakvog koktela eskapizma i pobune, s tim što je, kako godine prolaze, pobune sve manje, a eskapizma sve više – a pri tome je i on nekako sve ofucaniji. Jedva da postoji izlaz iz ove klopke, jer rešenje nije ni u Nemenjanju, u egzistencijalnoj stagnaciji baziranoj na sve bajatijim „momačkim“ mitovima, kako Hornbi pokazuje u svom drugom, osetno zrelijem romanu High Fidelity (v. Vreme br. ); posle pojave ove knjige postalo je nedvojbeno da je Hornbi, hteo ne hteo, postao značajan trendsetter, te otuda i nezaobilazna kulturološka pojava i objekat bezbrojnih publicističkih iživljavanja, i to u toj meri da su ostrvski kritičari za „hornbijevsku“ literaturu skovali i poseban termin – laddism („lad“ – momak), a zatim se nadali u besomučnu potragu za piscima koji bi odgovarali opisu. Rezultati potrage nisu bili impresivni, mediji su se okrenuli drugim oročenim senzacijama, i iza cele gužve ostale su, hvala bogu, samo – knjige. High Fidelity je ekranizovan i, jakako, prigodno amerikanizovan (e, to je jedan od onih momenata kada iz čistog očajanja počneš da simpatišeš Fidela Kastra!), i pred Hornbijem se otvorio put ka Vrhu Novog Mejnstrima, put popločan dolarima, funtama i chic-prijemima s lakom konverzacijom i teškim, ama skupim drogama. Ovaj je Put Kojim Se Češće Ide pokvario mnoge, učinivši da napišu i manje i slabije nego što su mogli.

Hornbi je, međutim, od druge kovine; neko ko je proveo ranu mladost džedžeći na tribinama olinjalog Arsenala, šiban kišom, vetrom i pesnicama šibadžija, taj zna kako se stoji s obe noge na Zemlji… Otuda se njegova success story nastavlja bez bilo kakvog nedostojnog spektakla trećim i četvrtim romanom, koji su gotovo istovremeno objavljeni u srpskom prevodu (Sve o dečaku i Kako biti dobar; prevela Ana Grbić; Plavo slovo – Alnari Book, Beograd 2001). Knjiga Sve o dečaku roman je kojim Hornbi varira i produbljuje opsesivne teme iz High Fidelity; ne radi se, dakako, o muzici – koja je, uz svu (majstorski transponovanu u književni tekst) piščevu fanovsku posvećenost, ipak tek još jedan medijum za priču o Sazrevanju – nego o novom problematizovanju fenomena (ne)odraslosti u današnjem potrošačkom, hedonističkom, na-ego-trip-navlačećem društvu. Avaj, ovo zvuči kao loš početak semestarskog rada iz sociologije, ali Hornbi, dakako, nema nikakvih upadljivih pretenzija mimo pripovedačkih; sve drugo je tek poželjni nusproizvod logike priče. Will, glavni „odrasli“ junak romana About a Boy, dobrostojeći je londonski fićfirić koji udobno živi ne radeći ama baš ništa osim smišljajući što efikasnije načine ubijanja vremena, troškareći pare od nasleđenih autorskih prava svog oca, kompozitora bezvezne, megapopularne božićne pesmice. On je zapravo toliko nepodnošljivo cool – na da-li-ste-cool testovima po muškim trendy magazinima redovno osvaja skoro maksimum poena… – da to već naprosto biva uncool… Njegov je život uređen u potpunosti onako kako mu odgovara, i tu teško da može biti mesta za još nekoga osim za kratkotrajne partnerke-u-hedonizmu, kojima neće pasti na pamet da sutradan nehajno ostave svoj češalj i četkicu za zube. Will ide toliko daleko u svom kalkulantskom uzmi-(i-potom-vrati)-sve-što-ti-život-pruža stilu da, nakon jednog slučajnog susreta s „predstavnicom vrste“, izračuna da mu je najbolje da se posveti vezama sa razvedenim mladim majkama: zgodne, tužne, same, društvotražeće, a sputane Obavezom koja ih dovoljno dugo drži na bezbednoj distanci… Will se učlanjuje u Klub samohranih roditelja izmislivši kako ima sina, i ta ga laž, kao i poznanstva koja stiče među svetom za koji je jedva znao i da postoji, odvode u njemu posve nezamislive situacije, postepeno preoblikujući njegovu svest; to je, valjda, to Sazrevanje, ne? Dvanaestogodišnji Marcus, starmali đak-došljak iz Kembridža, sin razvedene, suicidalne neohipijevke koja ga mekano kinji Bobom Dilenom, vegetarijanstvom, ružnim džemperima i prezirom prema televiziji, sportu, muzici devedesetih, pomodnom odevanju i svemu drugome što je u njegovom dobu i u njegovoj dobi cool – čineći tako od njega predmet sprdnje i šikaniranja kod Dosadnih Malih Fašista koji se od milošte nazivaju „deca školske dobi“… – upravo u Willu pronalazi ne oca, kako misli njegova stereotipima opterećena majka, nego, recimo, starijeg brata, onoga ko će mu pokazati kako da bude cool; kvaka je, dakako, u tome što je, po „standardnim“ merilima, Marcus to i sam već trebalo da zna, a Will je to već trebao da zaboravi… Hornbi je isuviše pametan da bi pledirao za tradicionalnu Porodicu, ili za bilo šta drugo iz izvetrelog korpusa Neupitnih Vrednosti jednog sveta koji je u XX veku nepopravljivo dekonstruisan, i koji nakon toga više nikada neće biti isti. Piscu nije stalo ni do nostalgične iluzije da je Onako Bilo Bolje: on zna da uvek ionako pada samo ono što je padu sklono. Njegova je knjiga moćna upravo u veštom ispreplitanju bezopasnih veza među onima koje ništa „spoljno“ ne vezuje a koji postaju neraskidivo bliski, dok se, na drugoj strani, tradicionalne zajednice neminovno rastaču, relativizujući značenje i značaj mnogih Svetih Pojmova – od roditeljstva do braka. Ne upuštajući se u ulogu Sudije, Hornbi konstatuje stanje stvari, demonstrirajući najbolje odlike svog stila u „stoodstotnom“ koncentratu – nerazmetljivu duhovitost, socijalnu oštrovidnost i onaj, oh, tako engleski smisao za Male Priče koje pokazuju kako onih Velikih Naracija zapravo odavno više i nema, niti za njima treba žaliti.

Kako biti dobar, novi, tek objavljeni Hornbijev roman, može se – ako smo napola ozbiljni – posmatrati i kao novi stepen u progresivnoj demaskulinizaciji njegovog Pisma: od fudbala kao rasne macho institucije i rituala, preko pop-muzike i odrastanja, zatim dekompozicije savremene porodice i uvreženih uloga u njoj i oko nje, sve do – ženskog naratora! Polušalu (napola) na stranu, How To Be Good predstavlja Hornbijev iskorak ka donekle novom tematskom krugu, kao i ka, uslovno, „pretencioznijem“ spisateljskom zahvatu. Pisac se ovaj put poduhvatio Dobra i Dobrote, Vernosti, Ljubavi, „apsolutnih“ pojmova – novozavetnih, ako hoćete – ne bi li video kako će proći onaj ko pokuša da se „isusovski“ ponaša u savremenom (zapadnom, ako još uistinu i postoji neki Drugi?) svetu; priznajem da još nisam posve siguran koliko je u tome uspeo – ili je to tek recipijentov šok privikavanja – ali je svakako vredelo zakoračiti u Novo, pobeći samodopadnim klišeima, spaliti preostale fosilne tragove laddizma, i okušati se – ponekad nesigurno, neretko briljantno – na polju nenametljivo satiričnog opserviranja dubinskih promena u društvu na tragu takvih anglosaksonskih majstora kakvi su Apdajk („uljez“ u kući Karovih odnekud „strukturalno“ neodoljivo podseća na Crnog Pantera koji se uselio kod Zeke Rodžera), Džozef Heler, otac i sin Ejmis ili Dejvid Lodž; ipak, oprezna „strateška“ Promena ne ugrožava osnovne vrline Hornbijevog spisateljstva, a to će reći da bi isuviše lako pronalaženje mana bilo „promašivanje celog fudbala“, dakle baš ono što se ovom piscu nikada ne dešava!