Kad si alternativa alternativi

...

“Pokušavam da ispričam nešto o čemu je malo ko do sada prozborio: delimičnu istoriju o jednoj vrsti umetničkog podzemlja Novog Sada osamdesetih godina prošlog veka. Nije u pitanju novosadska rok alternativa tih vremena, o njoj je već dosta toga zabeleženo – radi se o njenoj alternativi. Knjiga je ujedno parcijalna biografija o mnogima, kao i o meni samom, ograničena isključivo na tu pretposlednju dekadu 20. veka, tada od svih nas toliko nipodaštavanu, a danas, od mnogih u sećanje rado prizivanu. Mislili smo tada da obitavamo negde u neposrednoj blizini Brojgelovog pakla sve dok nam se vrata istinskog pakla nisu otvorila početkom naredne decenije”, zapisao je Stevan Kovač Tikmajer u svojoj memoarskoj knjizi Graničnim područjima zaboravljenih vremena (Edicija “Kontrateg”, Futura publikacije, 2024), u kojoj čitalac dobija potpunu potvrdu Gombrovičevih reči da “onaj ko otkriva vlastiti subjektivizam, taj je objektivniji”.

U svakom slučaju, ovoliko novosadsku knjigu o osamdesetim u Novom Sadu mogao je da napiše samo neko ko je “sa što manje stvari u rancu” otišao 1991. godine. Samo Tikmajer je mogao da nas na insajderski način priseti na Ernea Kiralja, Rudolfa Bručija, Duška Mihaleka, Iliju Vrsajkova, Badu Dadu i brojne druge, kao i da nas prošeta kroz mesta i lokacije kojih više nema, trajno ili privremeno, svejedno: Studio M, Gajbu, Stoletovu “bazu” u Jovana Subotića, KUD “Petefi Šandor” iliti bioskop Bačka na Telepu, klub “Dinju” Muzičke omladine u Ilije Ognjanovića, čuveni komision kod Sinagoge… U ovoj knjizi ćete zateći i vrhunske literarne opise šetnji kroz noćni Novi Sad, od kojih je jedna “na nekoliko sati prekinula pakt sa anemičnom zaparloženošću grada”.

Stevan Kovač Tikmajer (Novi Sad, 1963), kompozitor i esejista, od 1991. godine živi i radi u Francuskoj, u Orleanu. Diplomirao je kompoziciju u klasi Rudolfa Bručija na Akademiji umetnosti u rodnom gradu. Poslediplomske studije je završio na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu, u klasi Luja Andrisena i Didrika Vahenara u Holandiji. Na Roterdamskom Konzervatorijumu pohađao je predavanja Vitolda Lutoslavskog, a tokom devedesetih je učio kod Đerđa i Marte Kurtag. Između ostalog, Tikmajer je osnovao i vodio sastav Tickmayer Formatio, svirao je i u dvojcu Intellectual Cabaret Orkest, koju je opisao kao “grupu za nesvrstanu muziku iz zemlje Panonije”, pisao eseje i bio jedan od urednika novosadskog magazina “Új Symposion”, organizovao internacionalni festival za savremenu muziku i umetnost u Novom Sadu, učestvovao na Danima džeza u Novom Sadu, komponovao muziku za predstave Jožefa Nađa…

Dok čitate ovu knjigu, šetaćete Novim Sadom kakav je nekada bio, uočavaćete vrednosti na koje smo zaboravili, ali će biti dobro ako uspete da ponešto usvojite i od samog autora kome, ruku na srce, u ona vremena dok je bio “kompozitor u nastajanju”, nisu bila otvarana baš sva vrata na kulturnoj sceni (na primer, bilo mu je zabranjeno da koristi veliki koncertni klavir u Studiju M?!), ali, on je “uvek uspevao da ka njemu usmerene negativne energije preradi u pozitivne impulse”. I postao je veliki umetnik. Uspeo je da ostavi za sobom, što bi Marai rekao, “horizontalnu domovinu koja je ruševina” i da izgradi “vertikalnu, onu čvrstu, trajniju od metala” ma gde ona bila, a svakako u muzici i književnosti.

“VREME”: Pisali ste o paradoksu emigranta da u novim sredinama “i dalje održavamo kontinuitet sa onim odakle i iz čega smo došli, i stalno se odnosimo prema tim parametrima. U isto vreme, ono što radimo sve ređe stiže tamo gde je zapravo, makar i u mislima, bilo začeto. Tako se upravo tamo gde smo iznikli osećamo najviše strancima. Za emigrante je vreme stalo onoga momenta kada su napustili zemlju”. Da li se zaista osećate strancem u Novom Sadu i da li je zaista vreme stalo onog trenutka kada ste se nastanili u Orleanu?

STEVAN KOVAČ TIKMAJER: Mislim da je to neka konstanta u mom životu, to da sam “profesionalni stranac”. Naravno, to nikako, a naročito danas, ne treba shvatati u bilo kakvom nacionalističkom ključu, ali ta dvojezičnost kojoj ja stoprocentno pripadam, nekako mi je još od malih nogu bila stalno prisutna. Moja porodica nikada nije bila ni na jednoj strani, ni okupatora, ni pobednika. Majka mi je pričala o strašnim danima novosadske Racije i kako je bilo tih januarskih dana u gradu, kakve je zločine počinila Hortijeva vojska, kako su nastradale i njihove komšije… Od početka je, dakle, u mojoj porodici vladala svest o odgovornosti. Da se sa zločinima treba neizostavno suočiti i na neki svoj način treba sve to obraditi. Upravo je to ono što se ovde sada ne dešava.

Dvostruki identitet je zasadio korene tog osećaja nekog “stranog tela”. Nije to nepripadanje, već kao da sam uvek mogao da posmatram i jednog i drugog sebe, sa strane. Takva je i moja priroda – posmatračka. Nisam nikada naročito voleo mačke, ali imam nešto od njihovog mentaliteta. Ne krećem se u čoporima, radim noću… preferiram da sve posmatram sa strane.

Na jednom mestu u knjizi spominjete i da ste gledali film Nostalgija Tarkovskog, a da ni u snu niste u tom momentu znali da ćete podeliti sudbinu disidenta…

...

Dok sam bio student, najviše sam čitao disidentsku literaturu. Česlav Miloš mi je bio jedan od omiljenih pisaca, njegova Druga Evropa, na primer. Da ne pričam o Gombrovičevim dnevnicima. Na mene je poljska kultura veoma uticala i tu ne mislim samo na kompozitore koje u knjizi i spominjem, kao što su Lutoslavski i ostali. Nemam nikakve veze sa Poljacima, ali verovatno u meni ima nečeg poljskog. Kada god čitam pisce i intelektualce iz Poljske, osećam srodnost sa njima. S druge strane, kada sam postao emigrant, čovek koji me je održao u životu je Šandor Marai i njegovi Dnevnici koje je pisao od 1942. godine do smrti, 1989. godine. Nabavljao sam ih redovno, onako kako su izlazili u Mađarskoj. Ne znam da li možete da mi verujete, ali štedeo sam stranice i sebi govorio: danas smeš da pročitaš samo deset stranica da bi to čitanje potrajalo jer ako to potrošim, onda ne znam šta ću. Marai je prvo bio izuzetno slavan i živeo je na visokoj nozi, bio je i poreklom iz bogate građanske porodice, da bi u emigraciji pao u potpuni zaborav. Krajem osamdesetih godina su u Mađarskoj po nekim časopisima objavljivali kratke odlomke iz njegovih Dnevnika, to je bilo dok sam još bio ovde i nisam ništa o tome znao. Međutim, kada sam otišao u Orlean, a i poslom odlazio često u Peštu, otkrio sam da su počeli da ga objavljuju i željno sam iščekivao svaki naredni tom njegovih Dnevnika. Sa njegovim razmišljanjima o mnogim stvarima, ne samo o politici, ponajviše o emigraciji, bukvalno sam se poistovećivao. Doživeo je dvostruku emigraciju, i onu pravu i jezičku.

Pitanje emigracije je velika priča i o jeziku. Verovatno vam je bila olakšavajuća okolnost što je muzika kojom se profesionalno bavite univerzalna, ali sada, kada ste napisali ovu knjigu i to izuzetnim, izbrušenim stilom na srpskom jeziku, a i govorite tako da se teško može prepoznati da ste vojvođanski Mađar, možete li nam reći kakvo je vaše iskustvo s jezicima?

Odrastao sam u centru Novog Sada i tada su me svi moji drugovi – inače, dobro sam igrao fudbal u detinjstvu – pomalo zadirkivali zbog naglaska kojim sam govorio srpski jezik. Tada sam rekao sebi: sada ćeš naučiti srpski bolje od njih. Uradio sam to, u životu sam uvek tako govorio srpski da niko ne može da primeti da mi je maternji jezik mađarski. U tome mi je mnogo pomoglo i što sam tada, u tim formativnim godinama, mnogo čitao na srpskom. Tada na mađarskom jeziku nisam nalazio knjige koje su me zanimale, a zanimao me je veliki svet koji je uveliko bio cenzurisan od komunističkog režima u Mađarskoj. Jezička podvojenost je kod mene uvek prisutna i predstavlja kontrapunkt između te dve kulture, koje su, ruku na srce, uvek bile komšijske. Naročito ovde u Vojvodini. To sve je pomalo “šizofrena” situacija, ali, s druge strane, upravo ona može biti jako korisna. O kome god da pišem u ovoj knjizi, nisam ga “prevodio”. Pisao sam knjigu na srpskom jeziku misleći na mađarskom.

Tek pre par godina sam primetio koliko je interesantno to prelamanje dva jezika. I dok sam pisao ovu knjigu, shvatio sam da nema tog hendikepa koji u sebi ne sadrži i nešto dobro. Opet je to položaj stranca. Često sam odlazio u Peštu gde takođe imam mnogo prijatelja, kao što ih imam i ovde, a nikada u suštini nisam mogao da se u potpunosti poistovetim ni sa jednim identitetom. Tamo mi je uvek falilo ovo ovde, a ovde mi je nedostajalo ono tamo. Baš kao i Tarkovski kada je rekao da odande gleda ovde i obrnuto.

A u Francuskoj? Gotovo da sada već duže živite u njoj nego što ste živeli u Novom Sadu?

Tako je, ali, sa Francuskom je drugačije. U početku sam radio sa Jožefom Nađom, puno smo vremena proveli na turnejama, a našu ekipu su činili ljudi odavde i iz Mađarske tako da mi gotovo i nismo govorili francuski jezik. U to vreme sam ga tek upoznavao, a u pitanju je dosta težak jezik. Priroda mi je takva da mi je za neke stvari potrebno dosta vremena. Oduvek sam u sebi imao ugrađene odbrambene mehanizme. Radi se o nekoj vrsti urođene predostrožnosti. Nisam nezadovoljan takvim izborom mada je to, u ono vreme, verovatno bilo i zabijanje autogola za moju karijeru. Sačuvalo me to kao stvaraoca, jer najvažnije je da svoju putanju, ma kakva ona bila, održavate. Ako osetite da je to vaša unutrašnja potreba, onda nema te cene za koju treba da se od toga odvajate.

Postao sam “Francuz”, u stvari, tek nedavno. Tada sam istinski počeo da shvatam i tu kulturu i sve što me okružuje, njihov način razmišljanja i sve ono što se podrazumeva kada se kaže “francuski duh”. Kao da sam tek pre jedno pet godina postao dovoljno zreo da se osetim Francuzom. Dugo mi je trebalo, išao sam korak po korak. Uvek je u pitanju proces i uvek je za sve potrebno vreme.

Ovu obimnu memoarsku knjigu ste, takođe, dugo pisali. “Nije to tek tako da se mi mirno prisećamo prošlosti, da po njoj šetamo, razmatramo je obestrašćeno. Ne, sadašnjost je agresivna, čak i na izmaku života, i taj sadašnji život što je više uobličen, iskovan, oštar, definisan, u punoći svog izraza, on uranja u pradavne taloge da bi ulovio samo ono što mu je potrebno za još bolje upotpunjavanje sadašnjeg oblika”. Slažete li se sa Gombrovičem? Odakle potreba kod vas kontinuiranog sagledavanja života i naglašavanja jedne decenije koja je bila ključna?

Da, ta potreba se javila dosta rano od kada sam stigao u Orlean. Pisao sam i eseje koje nikada nisam objavio i od kojih je u ovu knjigu preneto zaista malo. No, 1999. godine kada je ovde bilo bombardovalje, a to je godina i kada mi je umro otac, uradio sam, dosta brzo, prvu verziju ove knjige. Tada sam, već sa distancom od osam godina koliko nisam živeo ovde, imao potrebu da zapišem nešto o osamdesetim godinama u Novom Sadu jer sam osećao da ću zaboraviti na njih. S druge strane, kako je nekolicina nas aktera te scene otišlo, o svemu tome više niko ništa nije pričao. Kao da je to sve s nama umrlo. Osetio sam da to jednostavno moram da uradim dok mi je još pamćenje sveže. Iako su mi i tada neki ljudi govorili da to treba objaviti, meni se nekako nije sve to dopadalo, osećao sam da tekst nema zadovoljavajuću formu, da nije našao sām sebe i ostavio sam ga po strani. Nekoliko puta sam pokušavao da ga preradim, skraćujem, ali, iskreno, nije išlo. Jako dobro znam iz iskustva da kada nešto ne ide, onda treba uraditi sve iz početka. Osetio sam da imam moralni dug prema svemu tome. I onda sam seo i pisao, pisao… U knjizi sam napisao da smo tih godina sami organizovali koncerte, sami pravili plakate, sami snimali po studijima, sami presnimavali na kasete, pravili omote za njih, radili biltene i organizovali i kritike koncerata… sve smo sami radili. Ispostavilo se da posle toliko godina sami treba i da napišemo kako se sve izdešavalo.

Zašto me je to sve sada snašlo, zašto me nije snašlo kada sam imao trideset godina? Dolazim do zaključka da je to sve tek sada sazrelo. Nataložilo se toga dosta i sada se sve posložilo. Baš kao što Gombrovič kaže, radi se o “uranjanju u taloge”.

Po čemu je upravo ta dekada bila posebna?

Stvarno ne znam iz čega se to sve rodilo i kako se u jednoj žiži sve prelomilo. Napisao sam da smo imali osećaj da živimo kraj Brojgelovog pakla, užasno nam je bilo dosadno. Verovatno se mnoge kreativne stvari i rađaju iz dosade, čak sam siguran da je jedan od važnijih faktora bila ta neviđena dokolica. Ona može biti izuzetno kreativna. U knjizi sam pomenuo Hajdegerov slučaj. Rodila se potreba za konkretnim ostvarivanjem i to ne samo na pojedinačnom planu nego i grupnom. Okupljalo se oko stripa, oko književnosti, oko novotalasne muzike, oko džeza… U jednom momentu je kreativnost izbila u prvi plan. Novosadska scena nije bila organizovana kao slovenačka, na primer. Oni su bili organizovani izuzetno dobro. Bili su članovi partije, imali svoje prostore, svoje medije… Mi smo stidljivo kuckali na razna vrata, tražili podršku za naše ideje.

Osećali smo da nečemu dolazi kraj. Naravno, niko od nas nije znao šta nas čeka, naročito ne da će se sve tako krvavo raspasti, ali da će sve biti drugačije – to se osetilo u vazduhu. I Titova smrt se desila upravo na početku te dekade. Mislim da je među nama postojao iracionalni osećaj “sad ili nikad”. Bio je to momenat koji se pelcovao u kreativnom smeru. Iz čega je to krenulo, kako je do svega toga došlo, zaista ne znam. Važno je opisati i postavljati pitanja. Odgovori dolaze od stalne upitanosti.

Naročito je bilo zanimljivo što je tu bilo vrlo različitog sveta. Pogledajte samo koje su tu zanimljive figure egzistirale, one su meni bile primordijalne. Na primer, Slobodan Tišma. Postojali su Andrla, Joca Ficdžerald… u mojoj generaciji je to svakako bio Bada Dada. Politička situacija je bila obeležena neizvesnošću, sve je bilo obezglavljeno. Osamdesete su zaista bile kraj jedne epohe. Kada pogledamo neki istorijski kontekst svega toga, slično se desilo u Berlinu pred sam dolazak nacista na vlast. U Berlinu je tada sve kuljalo. Verovatno je to taj predapokaliptični momenat koji ljudi podsvesno osećaju, polazna tačka iz koje je toliko različitog izniklo.

...

CD

U ediciji “Lost & found” organizacija Kuda.org objavila je prošle godine CD gde su se našli snimci Intellectual cabaret orkesta, Tickmayer Formatio & dueta. Radi se o kolekciji audio-izdanja retkih i do sada neobjavljenih snimaka muzičkih sesija koje su nastajale tokom 80-ih godina u Novom Sadu. Kolekcija pruža uvid u poetike različitih umetničkih istraživanja tih godina.