Kad se radio kupovao na kredit

Izložba „Radio-difuzija“, iz „zbirke studijskih aparata za medije“ i „zbirke radio-aparata“ u organizaciji Muzeja nauke i tehnike, nudi uvid u razvoj ove informacione tehnologije, koja se razvila iz telegrafije i telefonije, a postavila je osnove za nastanak i razvoj televizije, a kasnije i interneta.

Autor izložbe Rifat Kulenović izabrao je 60 radio-aparata, gramofona, magnetofona, ploča, slušalica, elektronskih cevi, mikrofona i drugih uređaja za emitovanje i snimanje zvuka, da dočara istoriju radio-difuzije, i podseti na dobra stara vremena.

ZLATNO DOBA: Svi eksponati „Radio-difuzije“ pripadaju njenom zlatnom vremenu, od 1920. do 1950. godine. „Kad je počelo emitovanje radio-programa, nisu se mogle ni naslutiti razmere radio-difuzije. Iako se razvila iz telegrafije i telefonije, radio-difuzija je autentična i to ne samo zbog svojih tehničkih kapaciteta i tehnologije rada već i zbog globalnog medijskog delovanja. Ona je, ne zaboravimo, osnova televizije i interneta“, kaže Rifat Kulenović, autor izložbe. Pojava radio-difuzije bila je velika senzacija. Nakon Markonijeve radio-stanice, koja je 1920. godine sa predajnika u Čelmsfordu, u Engleskoj, devet meseci emitovala program (one koji su mogli da čuju njegove emisije najviše je obradovao glas tada čuvene pevačice Melbe), novembra iste godine u Pitsburgu, SAD, kompanija „Vestinghaus“ počela je redovno emitovanje radio-programa. „Od dve stanice te godine, tokom naredne dve bilo ih je 600 sa milion slušalaca. Kada je 1927. godine osnovan BBC, u Britaniji je bilo već dva miliona radio-prijemnika. Do 1938. godine u svetu je bilo 1950 radio-stanica čiji je program slušan preko oko sto miliona prijemnika. Zna se da je tada prosečno jedan radio-aparat slušalo četiri do pet osoba, što znači da je dnevno oko pola milijarde ljudi slušalo radio.“

Beogradska radio-stanica počela je emitovanje 24. marta 1929. godine u zgradi današnje Srpske akademije nauka i umetnosti, u kojoj je sada postavljena izložba o radio-difuziji. Nabavljen je kvalitetan predajnik od londonske kompanije „Markoni“, instaliran je na mansardi, a antena sa stubovima visokim 25 metara bila je na krovu, na 28 metara od zemlje. Svu opremu montiralo je domaće tehničko osoblje pod nadzorom stručnjaka iz londonskog „Markonija“. Međutim, razvoj domaće radio-difuzije nije pratio svetski napredak.

Svedok tog početka radio-difuzije na ovoj izložbi je, između ostalih, radio-marke „erikson“ sa spoljašnjim lampama, proizveden oko 1925. godine. Jovan Božinović, konzervator, daje i kraće uputstvo za upotrebu: „Prvo ga uključite u struju da se lampe zagreju, zato su i postavljene van kutije, pa ih zatim prenesete u radio kako bi mogao da emituje zvuk.“ Rifat Kulenović kaže da je „kod nas bilo više firmi koje su na stranim osnovama, šemama, sastavljale radio-aparate. U Subotici su ih sklapali uglavnom po Eriksonovim i Filipsovim šemama. Izloženi primerak Konrad je takozvani lampaš. Da se lampe i trafo ne bi pregrejali, kutija mu je bila otvorena.“ Kasnije, oko 1950. godine, u beogradskoj fabrici „Nikola Tesla“ proizvodili su kutije za aparate rađene po stranom receptu, dizajnirao ih je tada čuveni gospodin Janić. Dizajn je, kao što se može uočiti na osnovu izloženih eksponata, bio nenametljiv, cilj mu je bio da sledi zahteve tehnike. Sada je iz te fabrike najlakše naći radio marke „kosmaj“; njegova proizvodnja može se nazvati serijskom, pa veću vrednost imaju primerci sa manjim serijskim brojem. Za „magnetofon na žicu“ (zvučni zapis zabeležen je na žicu, preteča trake), proizveden oko 1950. godine u Čikagu, Jovan Božinović kaže da je budući vokmen. „Isti takav imao je Tito, nalazi se u podrumu Belog dvora.“ Samo desetak godina kasnije, proizvodili su se vidno savršeniji i mobilniji – na izložbi je prikazan magnetofon marke „reporter“, u kutiji, „zgodan“ za prenošenje.

SAČUVANI OD PROPASTI: Većina eksponata još uvek „svira“, ali zakratko. Rifat Kulenović objašnjava da radio-aparati, na primer, „imaju slabe kondenzatore koji lako pregore. Ako bismo ih promenili, to ne bi bio isti prijemnik. Zato svaki aparat uključimo, ustanovimo da li funkcioniše, pa ako radi – isključimo ga, a ako ne, samo ustanovimo šta mu nedostaje i ništa ne menjamo. Naravno da bismo mogli sve stare delove da zamenimo sadašnjim, ali to bi ovim aparatima ubilo dušu.“ Za gramofon dDekin“ iz 1910. godine naručena je igla iz Beča, ali samo zato što se ispostavilo da je autentična. Jedina intervencija stručnjaka Muzeja jeste konzervacija i restauracija. „Svaki predmet je konzerviran, to znači izlečen od rđe i crva. Oni koji su izabrani za izložbu se restauriraju. Nijedan od aparata nije lakiran, svi su politirani pomoću istih sredstava i na isti način kako je rađeno kada su napravljeni“, kaže Jovan Božinović. Zanosno plavi gramofon s trubom marke „edison“ iz 1910. godine zadao je konzervatorima do tada nepoznat problem . „Umesto plave boje koju sada vidite, bila je rđa, ali to nas nije sekiralo. Osim boje, ukras gramofona je reljef u drugoj nijansi iste te plave, i nismo znali kako da ga istaknemo. Autentičnu boju smo lako otkrili, ali su nam šare stvarale problem. I, uspeli smo da dokučimo metod korišćen u to doba: truba je prvo ofarbana u osnovnu boju pa zatim ponovo u centrifugi. Na reljefu se pojavila ta druga nijansa. Plavi gramofon je sada zvezda izložbe. Otkupljen je od jedne stare porodice u Vršcu i osim estetske i sentimentalne, nije imao nikakvu upotrebnu vrednost. Možda je čak bio i na smetnji.“

MUZIKA NA KREDIT: Rifat Kulenović kaže da je „prema tadašnjim statistikama radio-aparate slušala naravno visoka, ali skoro i sva srednja klasa, državni službenici. Najčešće su, istina, kupovali na kredit, ali već i činjenica da su se odlučivali na takav izdatak govori o njihovom nastojanju da napreduju.“ Nacrtani mladić s reklamnog plakata „Jugoslovenskog Simensa“ iz Resavske 22 poručuje kupcima „Ja slušam samo s Blaupunkt slušalicama“. Radio je krajem dvadesetih godina prošlog veka koštao 850 dinara – sudeći po reklami koja pita „Jeste li spremni da dočekate otvaranje naše beogradske Radio-stanice? Kupujte samo Telefunken radio-aparate i slušalice jer su jeftini i odlični“. Na drugom plakatu, ista firma nudi „novi četvoropolni koncertni zvučnik, 1950 dinara, otplata šest meseci“ i poručuje: „Kad se prenaša lepa opera želi svaki radio slušač da čuje svu punoću glazbe i sve tonske nijanse orkestra. Zato treba zvučnik koji nosi Telefunken zvezdu“.

Za svaki eksponat, kaže Kulenović, vezana je priča iz života njegovog vlasnika, darodavca. „Sve su posebne, ali i iste – sve imaju zajedničke elemente: neko, najčešće otac, i to posle dugog razmišljanja i dogovaranja s porodicom, jednog dana donosi u kuću radio, ukućani dugo ne smeju da ga dodirnu zato što prvi put vide takvu spravu, u svečanoj atmosferi postavljaju ga na unapred izabrano mesto u stanu, i onda, svakog dana, sede oko radija i – slušaju. Mnogi tvrde da su njihove bake ili mlađi rođaci po ceo dan dežurali iza radija ne bi li ugledali momenat u kom male čike i tete, oni koji pričaju i pevaju iz radija, ulaze u njega.“ Jednog od posetilaca izložba je podsetila na priču iz Drugog svetskog rata: proneo se glas Beogradom da Nemci imaju detektore pomoću kojih mogu da otkriju ko sluša druge programe a ne njihov. Međutim, ubrzo se pročulo i da je taj strašni detektor nemoćan ako se pored radio-aparata postavi uključen mlin za kafu! Rifatu Kulenoviću su ti „razgovori sa darodavcima najzanimljiviji deo posla. Oni se prema radio-aparatima odnose kao prema živom biću, sete se prijatelja s kojima su svakodnevno slušali program, sete se usputnih komentara, čak i svoje odeće, i nema ko ne kaže da je baš taj radio deo njegovog života“.

BOLJA VREMENA: Svi izloženi eksponati su iz muzejskog fonda, konkretno iz zbirki radio-aparata i studijskih aparata za medije. Prema rečima Adele Magdić, načelnika Programskog sektora, opredeljenje Muzeja je da izlažu predmete koje čuvaju: „Čuvamo 6000 predmeta svrstanih u 19 zbirki. Većina tih predmeta su pokloni. Za nas je prava dragocenost što su ljudi sačuvali stare uređaje, jer je sigurno i ranije svaka kuća imala radio-aparat, televizor, pisaću mašinu, foto-aparat, telefon, ali su se u malo kojoj kući ti svedoci razvoja nauke i tehnike sačuvali do danas. Ove godine dobili smo i zgradu, u kojoj će za nekoliko godina biti smešteni i naša stalna postavka i depo, odnosno ceo Muzej“, kaže Adela Magdić. Do tada, Muzej nauke i tehnike priređivaće izložbe u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i prethodnih sedam godina.