Svojevremeno je grandž doneo ukus revolucije nazad u rokenrol, početkom devedesetih.
To je u stvari poslednji put da je jedna manja grupa ljudi iz istog grada, okupljena u svega par bendova, uspela gitarama da natera istoriju da se vrti oko njih. Sa sve dugim kosama, kožnim jaknama, flanelskim košuljama, Mudhoney, Nirvana, Pearl Jam, Alice In Chains i Soundgarden bili su ekipa potpunih luzera, čak i u modnom smislu – barem sa stanovišta svakog normalnog marketinškog stručnjaka iz izdavačke kuće – od onog časa kad su se pojavili 1987/88, pa sve do početka 1992, trenutka u kome je Nirvana albumom Nevermind simbolično skinula Michaela Jacksona sa prvog mesta top-liste. Bez obzira na to što su osamdesete bile godine alternativnog roka, jedini pravi „rokeri“ vredni široke pažnje javnosti u to vreme bili su Guns N’ Roses, kao neka vrsta rokerskog kič pandana Reganovom kič predsednikovanju.
Sijetl inače do tad nije ni imao bogzna kakvu rokersku tradiciju – premda je baš tamo rođen Jimi Hendrix – ali je imao neke od ključnih firmi kao što su Boeing, Starbucks i Microsoft, što su privlačile pametan i vredan svet diljem Amerike da se naseli u tamošnju prestonicu kišovitosti. Nemanje tradicije, atmosfera urbane čamotinje i uski muzički krugovi doveli su ovde do neobičnog fenomena – dok su u drugim velikim gradovima punk i metal krugovi bili u stalnom međusobnom ideološkom ratu i prepucavanju, ovde je došlo do preklapanja, pa čak i organskog jedinstva ove dve scene, prosto zato što je tvrđu rok muziku voleo i pravio jedan mali broj ljudi koji se kretao po onih svega par tamošnjih klubova i prodavnica koje su postojale. Revolucija zvana „grunge“ počela je onog momenta kad su, u borbi sa debilizujućom dosadom, ovi momci pomešali Sex Pistolse i Led Zeppelin u novi hard miks koktel koji ih je neumereno palio. Nešto jako, da otera kišu.
Ispostavilo se da pali i druge, pa je novi beskompromisni zvuk postao hit početkom devedesetih, pretvarajući ove neugledne heroje sa ulice u neočekivane celebrities. I dok su Cobain i Wedder čuvali moralne vrednosti nečega što je odjednom opasno zaličilo na novi društveni pokret, sa svojim ogorčeno neutešnim, intimističkim antiestablišment i antikorporacijskim porukama, Soundgarden su preuzeli na sebe da postanu klasične rokerske ikone Generacije X – kao bend sa izvora nisu imali pretenziju da budu ni blizu uloge glasnogovornika, ali su gorućoj egzistencijalnoj dilemi dali preko potrebnu animalnu visceralnost prilagođenu novim vremenima. Harizma, glas, figura i stav Chrisa Cornella nastali su u okršaju ovog naraštaja sa pobedničkim, podivljalim cinizmom kraja XX veka i njegovim bezizlaznim bespućem opisanim u Less Then Zero Breta Eastona Ellisa. Sa one strane ideala, ali baš zato zverski bučni kao da dolaze poslednja vremena, Soundgarden su bili najviše tradicionalni od svih bendova iz originalne grunge ekipe, i možda i zato ključni kao grupa koja je prevela taj sentiment i prevratničku nameru na svima razumljiv muzički jezik.
Soundgarden su prvi od svih pomenutih sastava dobili ugovor sa velikom izdavačkom kućom (još 1988, A&M), i prvi krenuli na ozbiljne nacionalne turneje, pronoseći svuda glas o novom zvuku iz Sijetla. Naravno, nisu postali novi Led Zeppelin, mada su od svih grunge bendova najviše voleli baš tu grupu, ali je Chris Cornell postao svejedno neprolazna pevačka vrednost i potom rokerski poster boy svih generacija koje su došle za njima. Mnogi će dodati da je u centru svakodnevnog, maltene porodičnog druženja bendova iz originalne ekipe, često stajao sam Cornell, uvek spreman da promoviše duh zajedništva. Njegova prerana, nasilna smrt, došla je kao posledica snažnog povratka depresivnih epizoda, koje su ga proganjale od mladih dana – a depresija je ozbiljna posekotina na duši, i od nje se može umreti – bez obzira na sve detoksikacije i rehabilitacije, pa i pravoslavno hrišćanstvo, kojem je Cornell pripadao zahvaljujući svojoj supruzi grčkog porekla, Vicky Karayiannis.
„Nije stvar u tome što te ljude koji su stradali više nećeš videti, koliko u tome što ih nećeš čuti… Sa njihovim odlaskom se gubi toliko kreativnih mogućnosti, a ja sam uvek verovao u neizmernu snagu sveta kreativnosti i uvek se radovao kad bih sretao slične ljude pored kojih sam mogao da bolje vidim kuda nas taj svet može odvesti. Tragično je da sa odlaskom takvih ljudi više nećemo moći ni da naslutimo kuda su nas oni mogli povesti da su nastavili da rade“, govorio je Cornell o stradanju nekih ljudi koje je poznavao, kao što su Kurt Cobain i Jeff Buckley, reči koje se sad jednako odnose i na njega.
Kad se bolje pogleda, ništa od mnogih predskazanja vezanih za rok scenu Sijetla nije na kraju bilo tačno, pa je tako i Chris Cornell postao jedna od njegovih najvećih zvezda, mada na početku niko nije davao pet para na to da će njegov bend biti tako značajan, a on sam postati neugaslo otelotvorenje grunge ideala. Ni to nije bitno – u to vreme, bilo je važno samo nadati se. Kao i svi oko njega, Cornell je umeo da se nada.
Ali tad je još uvek imalo smisla biti mlad.
