Kad je (bon) gusto…

Razdragani 20godišnjaci đipali su i pevali – kao i većina starijih na licu mesta – Nebo je žuto a Sunce je blu (refren pesme Kadi su ta vrata). Znam, današnja omladina ne čita ovakve tekstove i briga njih, ali nije zgoreg zabeležiti ko je sedobradi, ćelavi pevač/gitarista čiji bend ih je toliko razgalio, i otkud oni tu. Za mene ćemo lako: verni Citroen mi gotovo krepao, ali bar me dovukao u srce Istre gde od TitoYU giganta Tomos/Cimos (Koper, 1959.-1985, joint pa još venture) ostala tradicija Citroen-servisa; dok su C4 vidali u Bujama odakle su Računajte na nas socijalistički digitroni, obreo sam se u obližnjem Grožnjanu, grad(ić)u umetnika. Polivalentni kulturni centar zvao je na Trg Belvedere/Balvan City, istu onu malecku pozornicu gde se obično u julu odvija festival Jazz Is Back BP (Vreme 1440). U radnoj nedelji, to prohladno oktobarsko veče uopšte nije mirisalo na poslednji letnji udarac repom, niti na pučku feštu u koju će se izroditi uglađeni, gotovo korporativni ivent s degustacijom vina i delikates-podlogom. Prosto, bio sam oduševljen da ću posle više od 30 godina čuti Gustafe uživo, pa makar budu i loši (teoretski, da se to može desiti).

Umetnici prethodno znani kao Gustaph y njegovi dobri duhovi osnovani su 1980. u Vodnjanu, gradiću malo uzbrdo od Pule, centru preHistrionskih relikvija i gotovo izumrlog istr(i)otskog jezika. U početnoj petorci tri člana imala su neka od najstarijih prezimena na poluostrvu: braća Edi i Vlado Maružin, i Livio Morosin – jer, u nedalekom Svetvinčenatu, srednjovekovni zamak/tvrđava obnovljen u interaktivni muzej je kaštel Morosini-Grimaldi. Elem, taj Gustaph y… kroz Novi talas postao je u SFR Jugoslaviji ovlaš poznat kao ‘oni pulski art-rokeri’, s hitićem Upotreba majmuna; objavili su i álbum V (1985, Dokumentarna, produkcija Milan Mladenović) ali prava alternativa bili su sami sebi, preživljavajući od tezgarenja po hotelskim terasama, svadbama i sl. sve do 1990. kad prelamaju da se bave isključivo sopstvenim materijalom, i skraćuju naziv benda. U međuvremenu, postava se menjala i širila – u ovom veku viđani su na velikim pozornicama i sa po petnaest članova! – a umetnički elementi bledeli, da bi uplivali živopisni, etno, istarski narodni canto. Kreću u nastupe po oštarijama (nešto kao kafanski circuit), od ‘92. to je nezavršena Oštarijada s doslovno hiljadama koncerata, javite deda Dilanu da još neko ima beskonačnu turneju.

Gitarista Livio Morosin napustio je sastav ‘91. i veći uspeh postigao prvo kao autor za Alana Vitasovića, no pravi začetnik istarskog ča-vala (na čakavskom dijalektu) je Franci Blašković sa svojom grupom Gori uši Winnetou, a slede naravno Gustafi. Osovina će im dugo biti trojac Vlado (gitara) i Edi Maružin (glavni autor), i Čedomir Mošnja (bubnjevi). U postavu su došle harmonike, duvači i ženski vokali, diskografija je najzad prevazišla samizdat-kasete i alt-etikete pa će 10ak albuma izlaziti i za Dancing Bear i Menart. Od oslanjanja na obrade narodnih, i parafraziranje Sir Douglas Quintet i Tulsa Time, preko dosetljivih hitova kao Kurijera i Katarina, Gustafi su patentirali originalnu mešavinu: Tex-Mex koliko i ska (ritam koji na Balkanu dobro vozi sve od Dubioze kolektiv naniže), poletno Edijevo autorstvo, i reputacija prvorazredne regionalne live-atrakcije. Povoljne kritike nisu ih zbunile, označili su sebe kao freak folk, otud F.F. kao naslov njihovog izdanja 2006.

I, eto njih 10 oči u oči s nama, toliko je bina niska. Kao da se okupilo i svih 164 stanovnika Grožnjana s prethodnog popisa, gosti uz nos testirani, najzdraviji skup na kom sam bio otkad se Virus ukazao. Čedo i Edi najstariji u postavi, klavijaturista brzo prebegne na klavirsku harmoniku, a četvoročlana, mlađa duvačka sekcija mogla bi na megdan izaći i Haustorovoj. Obilje glasova, no sa Edijevim se najviše prepliće ženski: Barbaru Munjas uspešno je zamenila visoka i takođe razigrana Bernarda Ravnić. Sve numere zvuče sveže, ne osvrću se na svoje balade, i deru kompaktno kao što se retko čuje od mnogobrojnih sastava, zapravo orkestara, posebno kad su rasadnici muzičara. Edijeva konferansa ide lakoćom Saleta Verude, pitaće prisutne i za šećer i pritisak; on deluje u dobroj zabavljačkoj kondiciji, bez popuštanja kroz više od 2 sata dinamične svirke.

I da san zna, Vrhi Ćićarije, Ja nisam stija mala, Ča bin da, prefinjeno sentimentalna Kadi su ta vrata – finansijski direktori podsećaju se na pogo, IT menadžeri paradiraju znanjem iz škole okretnih plesova, stariji ljudi mojih godina testiraju ligamente, i svi nasmejani, lagano zadihani. Nije čudo da onda prekookeanski stranci vežbaju izvikivanje Oćemo još, pa svi dobijamo biseve. I kad razbijaju tradicionalno u zagrebačkoj Tvornici (za Martinovo) ili skroz južno sve do CG-primorja, Gustavi izazovu puno više od ‘večeri Istrijana u…’. Ovog puta ništa od srče – što bi rekli lokalno, delaju štalo – ali srca pucaju od radosti. Gustafi su prirodno bogatstvo Istre, baš kao i tartufi.

Nije lako biti mlad u našim godinama. Zato, ne propuštajte priliku!