Kad bi stvarnost stala u jednu reč

Oliver Nektarijević. Ovo ime gotovo da zvuči kao naziv nekog genijalnog rok sastava, zar ne? U stvari, reč je o pesniku i pevaču mitskog benda Kanda, Kodža i Nebojša, koji je prošao mnoga iskušenja i domogao se novog milenijuma u punom sjaju, nastavljajući da isporučuje svoje plemenite plotune muzike, mira i ljubavi preko vekova i decenija.

Neka neuhvatljiva sećanja: halucinantan koncert KKN u bašti SKC-a valjda 1997; zatim, KKN na brodu “Kolos” negde u kasno leto 2000. – tlo koje se pod nama u publici pomera i čista ekstaza ostvarenja “Become” (FreeB92) kao uvod u našu sledeću budućnost; četiri godine kasnije u Knez Mihailovoj kod Francuskog kulturnog centra, bez ikakve pozornice, na ulici takoreći, snažan udar zvuka kojim nas KKN u po bela dana prostreljuje pod vrelim suncem, skroz neočekivano; nastup na BELEF-u 15. jula 2005. sav u spiralama gitarskih tornada, po zapovesti kompleta bubnjeva, sa jerihonskom Zerkmanovom trubom i Oliverovim glasom koji pluta povrh naših glava u jednom oštrom doživljaju noći; Kanda, Kodža i Nebojša 2013. na Glavnoj bini EXIT festivala, uključeni pravo u vibraciju izgubljenog raja, tu nedosanjanu hipi fantaziju preko za trenutak zaustavljenog neba, sa čulnim perspektivama totalno ispreturanim.

Kanda, Kodža i Nebojša promovisaće svoju izuzetnu novu ploču “Beton” (Mascom, 2022) u sali Amerikana Doma omladine Beograda u petak, 3. marta. Počnite polako da se pripremate – jer, kao što je u nekom međuvremenu ovaj bend dosegao nov filozofski nivo opakim električnim gitarama i omamljujućim gruvanjem ritma, tako je i Oliver postao zreo čovek i pesnik sa posebnom odgovornošću.

VREME: Vaša nova ploča “Beton” nedeljama se već nadaleko čuje. Zanimljivo je da su poslednjih godina nazivi albuma Kande, Kodže i Nebojše obično veoma kratki – “Uskoro”, “Popis”, “Beton”. Da li, po tvom mišljenju, stvarnost danas apsolutno može da stane u jednu reč?

OLIVER NEKTARIJEVIĆ: Ako bi stvarnost mogla da stane u jednu reč, to bi verovatno bila upravo ta reč – stvarnost. Ovi naslovi bi trebalo da budu ključne reči za obuhvatanje neke celine, ili reči koje bi metaforički trebalo da objasne smisao sadržaja, po mogućnosti, lucidno.

Trideset i nešto godina već postoji Kanda, Kodža i Nebojša – tvoj životni projekat po svemu. A to je čitava jedna era! Možeš li da se prisetiš nekih ključnih trenutaka za nastanak benda 1991? Od čega ste krenuli?

Na neki način ni od čega, ali zapravo mislim da su ključni pokretački elementi tih početaka, pored prijateljstva, ljubavi prema muzici i sličnih muzičkih senzibiliteta, bili neka neiscrpna životna energija i dečja radost, zezanje i želja za otkrivanjem paralelnih stvarnosti koje su nam bile zanimljive i pristupačne, sposobnost da se sve deli koliko god može, kao i talenat trojice osnivača benda, njihova upornost, želje i ambicije vezane za bavljenje muzikom, kojih sam postajao svestan postepeno, ne baš neposredno po mom dolasku u bend, koji je u tom trenutku postojao tek nekoliko meseci. I molim da razjasnimo: grupa je nastala 1990. godine.

Šta najboljiš pamtiš iz tog vremena s početka devedesetih? Kako je tvoj život izgledao krajem 80–ih, a kako samo godinu ili dve kasnije?

Krajem osamdesetih sam živeo uglavnom kod keve, ponekad kod babe ili ćaleta, išao u osnovnu školu, igrao fudbal i košarku ispred zgrade, voleo rokenrol, želeo da imam bend, imao neke dobre drugare, zaljubljivao se i pomalo se viđao sa devojčicama, išao na žurke, išao u bioskope, tu i tamo izlazio po gradu, retko odlazio na spavanje posle ponoći. Nekoliko godina kasnije sam uglavnom živeo sam, išao u srednju školu, i dalje voleo rokenrol, imao bend, drugare, zaljubljivao se i bio u ozbiljnijim vezama sa devojkama i ženama, pio pivo, vino, žestoka pića, isprobavao još neke sitnice, tu i tamo zarađivao, dosta čitao, pisao pesme, kratke priče, non-stop vodio nekakve beleške, sedeo po kafanama, visio na ulici i po klubovima, imao treme pred koncerte, išao na demonstracije, retko odlazio na spavanje pre ponoći, i tako, uglavnom sve uobičajeno i normalno za dečake i mladiće tih godina.

Grupa Kanda, Kodža i Nebojša imala je veoma zanimljive članove od samog početka, ali su se postave menjale sve do novog milenijuma. Ipak, devedesete… da li ti je žao što su nam se dogodile, da li su naši životi i život tvog benda mogli zapravo da izgledaju potpuno drugačije? Ili sve to možda ima i neku svoju poučnu stranu?

Devedesete u Srbiji i ex-Yu su bile suviše strašne i tragične da bi nekakva njihova poučna strana mogla samostalno da egzistira. Mislim da bih iz basni izvukao više nego dovoljno pouka za jedan život. Kao i iz, na primer, grešaka koje su bile rezultat nekog mog ličnog izbora. Hoću da kažem da mi je više nego žao što su devedesete ovde bile takve kakve su bile. Uništile su mnogo toga dobrog i posejale mnogo zla za budućnost koja je u međuvremenu postala sadašnjost. Pritom, često gubimo iz vida činjenicu da su 1990-te u Evropi, Americi, i još ko zna gde bile sjajne. Isto kao što su negde, nažalost, bile gore nego ovde. Ne želim da zalazim u opšta mesta tipa: normalno je da su nam naši životi najvažniji, ali je zanimljivo kako nam neke stvari koje se dešavaju izvan našeg vidokruga zaista dopiru do svesti i postaju strašne tek kada smo neposredno ugroženi itd, tako da ću završiti time da o svemu tome ne vredi razmišljati. A nemoguće je ne razmišljati.

Kako si ti lično doživeo raspad Jugoslavije, period pod Slobodanom Miloševićem i dolazak demokratskih promena na jesen 2000?

Neobično. U nekom čudnom magnovenju i kao da se dešavalo nekom drugom, a veoma emotivno. Dolazak demokratskih promena sam doživeo kao izlazak iz nekog vakuuma.

Sećaš li se nekih posebnih trenutaka sa turneje “Nije ljudski ćutati” krajem 1999. ili one “Izađi na crtu” tokom avgusta i septembra 2000? Da li si se bojao u tom periodu za sebe, svoju porodicu i svoje kolege i prijatelje? Koliko hrabrosti je uopšte potrebno da jedan rok muzičar bude izložen na sceni u takvim krajnje mračnim i neizvesnim vremenima?

KKN 1, photo by Nebojša Babić

Iz ove perspektive mi je zanimljivo kako sam tih godina živeo i čime sam se sve bavio, praktično uopšte ne razmišljajući o posledicama. Opet, kao da se sve dešavalo nekom drugom. Kao da većinu opasnosti i neprijatnosti uopšte nisam ozbiljno shvatao. Jedino su mi stvarno teško padale treme pred koncerte i ljubavni jadi. A ono što mi sada izgleda zaista zastrašujuće, iako još uvek ne umanjujem težinu treme i ljubavnih problema, jedva da sam primećivao. Kao nešto što se ne dešava stvarno. Moguće da su te stvari počele da se manifestuju kroz podsvest u vidu anksioznosti i napada panike, već oko sedamnaeste, osamnaeste godine.

Koju vrstu otrežnjenja si doživeo nakon 2000. godine? Neko vreme si proveo u SAD? Kako ti se činio život tamo? Nešto kao “Čovek koji je pao na Zemlju”, ili je to bilo mnogo normalnije iskustvo? Koje si razlike između Evrope i Amerike, ili nekadašnje SFRJ i ostatka planete, najpre uočio?

Ne bih mogao da kažem da je bilo ikakve sličnosti sa “Čovekom koji je pao na zemlju”, osim mog utiska da nije bilo baš normalno iskustvo. Prve razlike koje sam primetio bile su sitnice koje su mi tada, kao, bile važne i na koje sam bez sumnje neadekvatno, odnosno suviše žustro reagovao: “Jao, pa ovde ne može da se pije, koji su ovo retardi, kad im kažem da sam iz Jugoslavije pitaju me da li je to u Bruklinu, niko ne šeta, svuda se ide kolima, izađem u šetnju posle ponoći, a policajac me zaustavi pa me vrati kući” i slično, jer prvi put sam u SAD boravio kao maloletnik. A vrsta otrežnjenja koju sam doživeo posle 2000. bila je teška i bolna, s obzirom na to da je skoro potpuno bila vezana za suočavanje sa činjenicom da ovde promene na bolje mogu da se odvijaju veoma sporo, skromno i ograničeno – i uglavnom potpuno zaobilazeći suštinu.

Koje osnovno raspoloženje primećuješ da preovladava ovde – u tvojoj generaciji, među klincima, kao i kod starijih? Da li je sve toliko beznadežno kako pričaju, ili u svakoj tami ima mesta i za krajnje ličnu ljudsku sreću, za onaj jedan mali zrak običnog magičnog?

Kada ovo malo nade spomenute na kraju pitanja ne bi postojalo, ja zaista ne znam da li bih mogao da pomislim da je život podnošljiv.

Kada si počeo da pišeš stihove? Jesi li imao nekog književnog heroja? Koje su ti bile omiljene knjige kao dečaku?

Kao dečak sam voleo stripove i boravak na otvorenom. Sećam se da mi je keva na momente bila očajna zbog mog savršenog neinteresovanja za knjige, i nekoliko puta se namučila da me natera da pročitam nekoliko stranica nečega iz školske lektire. Ali mislim da sam se ja tada mučio još više. Onda su se stvari malo promenile kada sam slučajno naleteo na nekoliko Heseovih knjiga, Selindžerovog “Lovca u žitu”, ali i to je išlo malo kilavo. Inače, jedan od najvećih šokova sam popio kad sam saznao za vezu te knjige i ubistva Džona Lenona?! To se dešavalo negde u sedmom razredu.

A na samom početku srednje škole se u mojoj učionici pojavila devojka sa neke starije godine i iz čista mira mi dala “Bludnog sina” Čarlsa Bukovskog. Posle nedelju dana se vratila u učionicu i pitala me da li sam pročitao knjigu. Odgovorio sam da nisam. Tog dana me je posle škole odvela u Mekdonalds. Onda smo nekoliko večeri proveli kod nje, posle čega me je obavestila da smo u vezi. Ja sam se osećao kao da se sve dešava nekom drugom. Bukvalno me niko ništa nije pitao. Posle toga sam pročitao knjigu i postao ljubitelj književnosti. Pa ubrzo počeo i da pišem. Dosta tipično, čini mi se.

A koje filmove si najviše voleo da gledaš i u kojim bioskopima? Možda je bila i neka važna pozorišna predstava u tvom životu, koncert?

Mislim da će koncert H.R.-a iz Bad Brainsa u “Key Clubu” na Sansetu zauvek da mi ostane najvažniji u životu. Nastupio je sa nekim levim tezga bendom i sijao sve vreme. Nisam mogao da dođem sebi do narednog dana. Voleo sam da idem na FEST, baš kao klinac, kad sam imao devet, deset godina, potpuno sam. Keva mi je davala njene novinarske ulaznice, najčešće za dnevne termine. Tada sam u školi dobijao dosta neopravdanih. Kasnije sam išao u Kinoteku sa najboljom drugaricom iz srednje škole i još nekim društvom. A na prve predstave me vodila mama, u Malo pozorište “Duško Radović”, koje se tada valjda zvalo samo Malo pozorište, i “Boška Buhu”. A prvi film koji sam tražio da gledam bezbroj puta u bioskopu bio je “Viktor/Viktorija”. I Karpenterov “Bekstvo iz Njujorka”.

U vezi s tim, primećuješ li da i danas mladi ljudi koji dolaze na vaše koncerte vole da čitaju, da se izgube gledajući neki film, prepuste muzici, inspirišu se da i sami nešto urade? Ili je sadašnji način primanja umetničkog dela i nekog autorskog stava više konzumacija nego promišljanje i prepoznavanje kreativnosti u sebi?

Pa, ne znam, verujem da je sada isto kao što je bilo tada.

Sa kojim početnim impulsom su nastali stihovi za pesme sa aktuelnog albuma “Beton”?

Celim telom sam osećao intenzivnu potrebu da kažem nešto što nikako nisam mogao da kažem tek tako, u nekom razgovoru, na primer.

Uzgred, da li uobičajeno najpre napišeš tekst bez ikakve veze sa zvukom, ili od početka pevušiš te stihove, smišljaš muziku uz koju oni dobro idu, odnosno melodiju koja ih najviše podstiče?

Najčešće prvo nastane muzika. Obično pevušim ili pevam na nekom nemuštom jeziku, koji se reč po reč, stih po stih, pretvara u srpski. Vrlo retko engleski.

Kojem se rok umetniku – koji je pisao i pevao svoje stihove ili to još uvek radi – diviš najviše? Stranom, domaćem?

Pa, ima ih dosta, a bilo bi mi nelagodno da izdvojim jednog. Mogao bih da se usudim da kažem da su, ako govorimo o domaćim autorima, to mahom ljudi koji se na ovaj ili onaj način vezuju za jugoslovenski “novi talas”. Stranih ima još više, posebno od 1950-ih godina naovamo, a tu bi bilo nezahvalno izdvajati čak i žanrove.

Kako bi opisao Kandu, Kodžu i Nebojšu nekome sa druge planete?

Imam utisak da to relativno često radim. Najčešće kada prilikom raznoraznih susreta sa ljudima koje slabo poznajem ili ne poznajem uopšte, ne mogu da izbegnem odgovor na pitanje: “Čime se baviš?”.

“Muzikom.”

“A, je l’? A šta?”

“Ma imam neki bend.”

“E? Super! A u kom restoranu svirate? Kojim danima?”

“Ma nigde posebno… neki rokenrol, nešto.”

“Aaa…”

Šta bi samom sebi najiskrenije rekao o ovom bendu?

Mnogo razgovaram sa sobom, često naglas, i znam da, između ostalog, govorim sebi nešto i o bendu, i to najiskrenije, ali nemam pojma šta, da me ubiješ.

A šta bi voleo da radiš u budućnosti, kad bi ti se pružila prilika da slobodno biraš, osim da i dalje pevaš sa Kandom, Kodžom i Nebojšom?

Moguće ili nemoguće?