Ka hologramskim snovima

U prikazu 8. Međunarodnog festivala animiranog filma u Zagrebu održanom 1988. godine Ranko Munitić je napisao kako će zagrebački festival 2001. godine „napustiti (ili tek u jednoj kategoriji zadržati) klasični kvadratni ekran u korist trodimenzionalnih, prostorno oslobođenih i savršeno iluzioniziranih hologramskih filmova“. Iako se do tog stepena razvoja animacijskog medija još nije došlo, on se ipak polako približava hologramskim snovima: usavršavaju se tehnologije novih interaktivnih medija u vidu video-igara, stereoskopije, multimedijalnih instalacija, virtuelne i pojačane realnosti (augmented reality). Stoga je ovogodišnji 29. Animafest Zagreb kao posebnu novinu uveo novu takmičarsku kategoriju virtuelne realnosti, iako mu u glavnom fokusu ostaju intrigantni trendovi kratkog metra.

Od 46 kratkometražnih filmova koji su se takmičili za laskavi Gran pri Animafesta nagradu žirija i publike dobio je film Acid Rain (Kisela kiša) mladog poljskog režisera Tomeka Popakula. Kisela kiša je film o ljubavi osuđenoj na propast između mlade auto-stoperke i dilera droge. Popakul gradi svoj halucinogeni acid svet titravim crtežom inspirisanim japanskim Ukiyo-e drvorezima, smelim rakursima i fluidnom animacijom. Najupečatljivija scena sumanute rejv žurke u kojoj hipnotisana gomila mladih surfuje na talasima tehno rejva, pojačava dezolantno osećanje otuđenosti u gomili, nemogućnost komunikacije i bolnu potragu za identitetom. Nagradu Zlatni Zagreb za kreativnost i inovaciju dobio je crnobeli film Klinci (KIDS) Švajcarca Mihaela Freja koji uz pomoć kodiranja i repeticije obrađuje temu dinamike grupe i pojedinca unutar nje (KIDS je na tržištu dostupan i u formatu video-igre). Protagonisti filma su identična masa dvodimenzionalnih čovečuljaka koja slepo prati inicijative influensera-predvodnika. Apsurdna koreografija zavedene gomile u jednom trenutku izgleda kao alegorija nasilničke vlasti nad plebsom, ali već u sledećem čini se da se smisao filma krije u vizuelno hipnotišućim kolateralnim efektima kontrole nad gomilom. Nagrada „Zlatko Grgić“ za najbolji film realizovan van školske institucije dodeljena je nemačkom režiseru Malteu Štajnu za film Poplava (Flut), koji se bazira na estetici ružnog oživljenoj zakočenom animacijom. Sumorni enterijeri i konflikt između opresivne majke i slabog sina tinejdžera pojačava osećaj teskobe dok poplava prljave vode nadire iz obližnjeg prljavog jezera – apokalipsa je blizu.

Kratka forma animiranog filma oduvek je bila pokazatelj novih smernica, strujanja i eksperimentisanja unutar osme umetnosti, kao i nepogrešiv barometar stanja u savremenom društvu i problema sa kojima se suočava homo sapiens u 21. veku. Uloga festivalskog žirija ima privilegiju ali i odgovornost da svojim odlukama gradi nove kanone osme umetnosti i tako (nadajmo se) utiče na izgrađivanje ukusa publike. Kratkometražni žiri Animafesta ove je godine nagradio mlade autore koji su u svojim ostvarenjima, inovativnim vizualima i smelom grafikom dotakli teskobne teme (droga, otuđenost, identitet) vezane za današnje mlade naraštaje. Ali ti filmovi, nažalost, ne pružaju ni razrešenje konflikta niti tračak nade za neku životnu radost, makar i uz mrvu crnog humora. Sa druge strane, filmovi drugačije dramaturške matrice ove godine su u Zagrebu ostali praznih ruku. Nijednu nagradu nije dobio delikatni i melanholični film-omaž posvećen jednom neobičnom rođaku, Stric Tomas broji dane (Uncle Thomas Accounting for the Days) portugalske autorke Regine Pesoa, koji je bio izvrstan kako u vizuelnom tako i u narativnom segmentu. Bez nagrade je prošla i taksidermična stop motion bajka Udahnut život u režiji Ivane Bošnjak i Tomasa Džonsona koja vešto oživljava svet mlade žene povezane sa prirodom na čudesan način, kao i poetičan film intenzivnog emotivnog naboja Za ceo život (Per tutta la vita) Roberta Katanija, koji evocira uspomene na ljubavnu priču između muškarca i žene u čistom crtežu, bez dijaloga i gotovo bez montaže. Čak i nekoliko dobrih eksperimentalnih i apstraktnih filmova, kao što su provokativni, duhoviti i neodadaistički austrijski stop motion film Tomasa Renoldnera Ne znam šta (I don’t know what) ili snoviđajni amorfni japanski Spuštanje (Down Escalation) Šunsakua Hajašija ostali su kao usamljeni primeri nenagrađenog žanra koji bi svakako trebalo da bude mnogo više zastupljen na programu Animafesta.

U kategoriji dugometražnih filmova Gran pri je dodeljen izvrsnom filmu Ruben Brandt, Collector režisera Milorada Krstića koji je beogradska publika imala priliku da vidi na ovogodišnjem Festu. Ovaj vizuelno raskošan akcioni psiho-triler o čoveku kojeg u snovima progone karakteri sa čuvenih muzejskih slika bazira se na odličnom narativu i animaciji, brzom ritmu i eklektičnom izboru muzike. Ruben Brandt je ujedno i Krstićev animirani omaž omiljenim režiserima, slikarima i muzičarima, i oduševiće zahtevniju publiku kojoj neće izmaći kulturološke reference skrivene u detaljima pozadine i britkim dijalozima. Potpisnicu ovih redaka je takođe očarao vizionarski dugometražni prvenac bez dijaloga mladog Letonca Gintsa Zilbalodisa Daljine (Away) koji je kompletni autor filma (muzika, režija, animacija, montaža), na kome je sam radio četiri godine. Zilbalodis je ponudio arhetipsku priču on the road o usamljenom dečaku koji na motoru i u društvu nežne ptičice prevazilazi prepreke na putu povratka kući i nudi sublimne i meditativne totale prirode (pustinja, šume, okean, nebo) propraćene odličnim zvukom i muzikom. Zilbalodisov dirljivi film za sve uzraste, poput neke nove utopije inspirisane Mijazakijevom ikonografijom, visokom kamerom i morskim dubinama iz Crvene kornjače Duboka de Vita, ipak budi nadu u trijumf životne energije i lepote, a ta nada nam je preko potrebna u ovim komplikovanim i hladnim vremenima otuđenja čoveka od čoveka i čoveka od prirode.