Junak našeg doba

„Doktor Haus“ je jedna od najuspešnijih i najgledanijih televizijskih serija dosad. Zamislite da vam neko prepriča o čemu je reč. Sumnjam da biste shvatili zašto je toliko privlačna. Šta je to u ovom serijalu što nas nagoni da gledamo iz sezone u sezonu detaljne opise bolesti čija imena na latinskom niko od nas, sem ponekom rekreativnom hipohondru, gotovo da ništa ne znače? Zašto istrajavamo da slušamo o nebrojanim simptomima koje nemamo gde da smestimo, budući da većina nas o medicini ne zna mnogo? Ne treba daleko lutati da bi se došlo do odgovora na pitanje o tome šta leži u osnovi popularnosti ove bolničke pripovesti. U „Hausu“ najviše volimo da gledamo Hausa.

Jedan od mogućih odgovora na pitanje popularnosti jeste pripadnost ove serije rangu takozvanih procesualnih fikcija, ako ovaj direktan prevod engleske reči „procesual“, govori bilo šta. Prototip ove serije je „CSI Las Vegas“, koju je pratila čitava franšiza forenzičkih dramskih slagalica kao i niz sličnih serijala koji se vrte oko istog saznajnog modela. Čitava ideja se sastoji u tome da se gledalac oseća mnogo pametno dok gleda kako neko drugi procesuira i uklapa delove forenzičke slagalice. Sve je servirano i objašnjeno u detalje: premise, zaključci, posledice. Iako je gledalac u svemu ovome krajnje pasivan, ipak strast dela čovečanstva koji poseduje televizor pokazuje izvesnu intelektualnu potrebu koja nije zadovoljena. Sa „Hausom“ je slično, mada je situacija specifičnija. Deo ove serije koji se obraća inteligenciji gledaoca tiče se stručne oblasti o kojoj gledalac ne zna mnogo. Sve je jedan veliki Mekgafin. Što se mene, i velike većine vas, tiče, mogli su da izmišljaju bolesti i simptome, a da serija bude jednako privlačna za gledanje.

Kada je jedan od izvršnih direktora američke televizijske mreže Foks tražio mešavinu procesualne i bolničke serije, želeo je da ne gleda gomilu belih mantila kako se šetaju po hodniku. U ovom kratkom opisu već se nazire kako serija funkcioniše. Sam lik doktora Hausa je hommage Šerloku Holmsu. Počevši od samog imena očigledne su brojne paralele. Oba karaktera imaju superiornu inteligenciju i moć zapažanja, obojica su skloni narkoticima, Holms kokainu dok Haus u svakom drugom kadru guta vikodin. Obojica sviraju, Holms violinu, Haus gitaru, klavir i usnu harmoniku. Obojica su asocijalni i egocentrični. Holms ima doktora Votsona, a Haus doktora Vilsona za najboljeg prijatelja. Pored mnogobrojnih sitnih referenci tu je još jedna nimalo suptilna: lik koji puca u Hausa na kraju druge sezone se preziva Morijati, isto kao Holmsov arhineprijatelj.

Ono što je univerzalno privlačno u liku doktora Hausa je što se u isto vreme obraća onom najvišem i najnižem u čoveku. S jedne strane on prestavlja nauku, inteligenciju, obrazovanje, genijalnost; s druge antropocinizam, autodestruktivnost, asocijalnost. Hausov moralni i teorijski svetonazor koncentrisan u maksimi „ljudi lažu, simptomi ne lažu“, nacrt je usuda svakog pozitivizma koji se klanja apsolutizmu činjenica. Vera u činjenice je put kojim se kreću najbolji i najusamljeniji od nas.

Tužni Britanac

Dr Gregorija Hausa u seriji odlično glumi Hju Lori, britanski glumac i komičar, nama poznat iz „Crne Guje“

Otac pedesetogodišnjeg Lorija je lekar i dobitnik zlatne olimpijske medalje 1948. u Londonu za veslanje u disciplini dvojac bez kormilara. Do trinaeste godine pohađao je u Oksfordu, u kom je rođen, prestižnu privatnu Zmajevu školu, a onda je otišao u Iton pa na Selvin koledž u Kembridžu, na kom je dobio zvanje arheologa i antropologa.

Zašto je to važno? Lori se u mladosti, baš kao i otac, bavio veslanjem i osvajao nagrade, a i danas je član Linderkluba, jednog od najstarijih veslačkih klubova na svetu. Onda je oboleo od mononukleoze, zbog čega je morao da prestane s veslanjem, pa se, valjda iz dosade, posvetio glumi u dramskom klubu studenata Kembridža.

Na poslednjoj godini Kembridža postao je predsednik dramskog kluba, a zamenica mu je bila Ema Tompson.

Onda je napravio karijeru: glumio je u BBC-jevim skeč komedijama „Delić Fraja i Lorija“ (A Bit of Fry and Laurie) i „Dživs i Vuster“ (Jeeves and Wooster) u kojoj je pevao i svirao klavir, u seriji „Crna Guja“, filmovima Razum i osećajnost sa Emom Tompson (Sense and Sensibility, 1995), 101 dalmatinac gde je igrao Džaspera koji krade štence (101 Dalmatians, 1996), Možda beba (Maybe Baby, 2000)…

Nekoliko godina, kao i mnogi komičari, borio se sa depresijom o kojoj nerado govori.

Najveći izazov u seriji „Dr Haus“ bio mu je zauzdavanje britanskog akcenta. U šou Dejvida Letermana žalio se kako dok glumi mora da razmišlja o načinu na koji izgovara baš svaku reč. Osim toga, rekao je, na internetu su ga kritikovali jer se „smeje sa britanskim akcentom“. Usput je pomenuo da nema predstavu šta znače reči poput cevalitis, koje se pominju u seriji, iako se isto izgovaraju u Britaniji i Americi.

Uz brojne „manje“ nagrade, za ulogu dr Gregorija Hausa 2005, 2007, 2008. i ove godine nominovan je za nagradu Emi, ali je nije osvojio. Uspeo je, međutim, 2005. i 2007. da dobije Zlatni globus i priča se, najmanje 300.000 dolara po epizodi.

m. vidić

Postava iz prve tri sezone „Dr Hausa“