Mediji u regionu su prošle nedelje objavili bizarnu vest da je porodica Novaka Đokovića podigla spomenik nikome drugom nego – Novaku. Taj spomenik, na kojem je slavni teniser predstavljen u odeždi kineskog ratnika s reketom u ruci, otkrio je sam Novak tokom turnira Serbia open. Za nas ništa novo, bio bi to samo još jedan spomenički dodatak uz Džonija Depa, Rokija Balbou, Boba Marlija, a i sami smo znali da smo u svetskom vrhu po spomeničkim bizarnostima. Međutim, kako je „Vreme“ saznalo od kompanije porodice Đoković „Family sport“, istina je da ovde nije reč o pravom spomeniku, niti o „spomeniku“ izrađenom za ovaj turnir, već o sportskom trofeju „Ratnik terakote“. Naime, figura je izlivena u plastici koja nije teža od 30 kilograma i nije pričvršćena za tlo, pa tako i nije „pravi spomenik“, a nastala je 2007. za potrebe mastersa u Šangaju. Izradio ju je francuski vajar Lori Dizangramel koji je na ovaj način predstavio Novaka i još sedmoricu tenisera, a sve po uzoru na 7000 vojnika od terakote prvog kineskog cara. Figura, vlasništvo Novaka Đokovića, ubuduće će se nalaziti u prostorijama teniskog kompleksa u kome se i održava Serbia open, sve do sledeće svečane prilike kada će verovatno opet biti iznesena na otvoreni prostor zbunjujući okolni svet baš kao da je pravi spomenik.
POSTMODERNA: Nova spomenička pomama, koju stručnjaci zovu i „nekom vrstom postmoderne“, u ovim krajevima se zahuktala još od 2003. kada je u Mostaru podignut prvi takav spomenik – Brus Liju. Slavni Kinez tako je postao simbol „više“ ideje, ironični komentar ratne ideologije, mesto za tugu i zezanje. „Brus Li, čovjek druge rase i s drugog kontinenta, jednostavno je drag svima“, ukratko su objašnjavali svoju ideju u Mostaru. Podignut nedugo posle rata, spomenik u centru Mostara mogao je imati i terapeutsko dejstvo, snagu povratka na dečje snove o pravednijem svetu u kojem će biti važne veština, brzina i snaga volje borca za pravednu stvar.
Ubrzo se i u Srbiji pojavila potreba za „ujediniteljem“, malim čovekom iz naroda, borcem za pravdu, zaštitnikom slabijih. Brus Li je ostao „sitni, mali, lijepi dokaz“ da niko Mostaru nije mogao iščupati dušu. Žilava energija jedne tako formirane svesti i savesti prelila se i ovde. Samo četiri godine posle Brus Lija u Mostaru, u maloj nerazvijenoj vojvođanskoj opštini Žitište, koja vapi za podrškom svake vrste, otkriven je spomenik Rokiju Balboi, siromašnom borcu protiv nepravde, bokseru, filmskom junaku. Mladi, koji su inicijatori, kažu kako spomenik Rokiju ima istu simboliku kao i spomenik Brus Liju u Mostaru. Stariji pak vide totemsku simboliku i kažu: „Pošto život Rokija simbolizuje težak put sa dna društvene lestvice do uspeha, a Žitište vidimo u tom položaju, nadamo se da ćemo od sada pa nadalje popraviti sliku o našem mestu i opštini.“ Roki s pobednički podignutim rukama u bokserskim rukavicama, visok tri metra, sa postamentom čak i šest, težak tonu, po uzoru na filadelfijski spomenik, smešten je u Parku zabranjene umetnosti koji, eto, postoji u Žitištu. Postigli smo to što smo želeli, kažu meštani, da kada se pomene Žitište, svi pomisle na Rokija, a ne više na poplave i svinjsku kugu. Veliki svetski mediji preneli su vest iz Žitišta, kanadska ekipa je čak snimila film o otkrivanju spomenika, ali toliko željene investicije na osnovu ove reklame svejedno su izostale. Odmah potom, u svetu su se pročuli i meštani pograničnog banatskog mesta Međa koji zamalo nisu digli spomenik Džoniju Vajsmileru, holivudskom glumcu koji je tu rođen.
S druge strane, Banatski Sokolac se vodi kao najmanje i najzaostalije selo u Vojvodini, gde se ceo društveni život odvija u dve kafane i dve prodavnice, ali koje je ipak ušlo u legendu jer jedino u Evropi ima spomenik rege muzičaru s Jamajke Bobu Marliju, „borcu za slobodu, jednakost i ravnopravnost, s gitarom u ruci“. Dozvolu za spomenik dobili su organizatori sve posećenijeg rok-rege-bluz-fank festivala Rock Village ili kako ga zovu „banatski Vudstok“, koji u ovom selu postoji od 2005. i svake godine okuplja po nekoliko hiljada ljudi. „Koristeći muziku kao medij, Bob Marli je neumorno radio na širenju ljubavi, mira i tolerancije među ljudima i dužnost nam je da mu odamo priznanje“, kažu organizatori.
Dodamo li svemu i nedavno otkriveni spomenik Džoniju Depu na Mećavniku u Kusturičinom Drvengradu, dolazi se do legendarne „trojke poznatih“ po kojoj smo uvršteni u svetski vrh spomeničkih bizarnosti. Statue Džonija Depa na Mećavniku, Rokija Balboe u Žitištu i Boba Marlija u Banatskom Sokolcu, prema američkom magazinu „Foreign policy“, ocenjene su kao vajarska dela koja se ne mogu smatrati umetničkim i ubrajaju se među najružnije na svetu. Te tri statue nazvane su „Poznati“ pa je Srbija na osnovu njih stavljena na deveto mesto u svetu po najružnijim spomenicima. Kad su režisera filma Tamo i ovde Darka Lungulova pitali zašto sprema film koji će se zvati „Spomenik za Majkla Džeksona“, odgovorio je kako u ovim sredinama još jedino građenje bizarnih spomenika konačno, posle dugo vremena, daje veru i osećaj zajedništva. „Usled svega što se desilo ovde, brze smene sistema i ideologija, čini mi se da još uvek nema nekih drugih spomenika na vidiku tako da, ma koliko ludo zvučalo, u stvari je normalno očekivati da će se ljudi na ovim prostorima okrenuti građenju spomenika ‘sigurnim’ herojima kao što su pop-zvezde i holivudske ikone. Tako je i ‘Spomenik za Majkla Džeksona’ jedna komedija naravi o nama.“
Komedija naše naravi može se nazvati i našom društvenom satirom, ali ona nije ozbiljna kao što jesu istoričari umetnosti u oceni ovih dela, ni zajedljiva kao što su posmatrači koji se mršte na ludilo društvenog kiča. Ta satira možda je nešto malo socijalno konstruktivna, ali najveća njena vrednost zapravo leži u samoj ideji. Ideja je ta koja joj daje lepšu, ljudskiju vrednost, štaviše moć da nekog i zaista obraduje. Tako je, na primer, povodom otkrivanja spomenika Bobu Marliju organizatorima festivala u Banatskom Sokolcu izuzetnu zahvalnost u svom srdačnom i opširnom pismu uputila ministarka informacija, kulture, omladine i sporta Jamajke, uz reči:
„Danas, ljudi u Srbiji, zemlji za koju je malo Jamajkanaca čulo, odaju počast Bobu Marliju podižući mu spomenik. Govoreći u ime naroda Jamajke, mogu reći da se osećamo počastvovanima jer, ukazujući počast Bobu Marliju, vi ukazujete počast svim Jamajkancima.
ONE LOVE!
ONE HEART!
LET’S GET TOGETHER
AND FEEL ALRIGHT!“
Spomeničko vajanje istorijskih ličnosti koje je ovde naglo prekinuto prestankom vajanja kipova Josipa Broza Tita, nastavljeno je dvadeset i kusur godina posle njegove smrti, kada je 2003. u centru Ivanjice osvanuo spomenik Draži Mihailoviću, Muzej Ravnogorskog pokreta i spomen-česma. Tri godine kasnije, na Trgu đenerala Draže u Lapovu takođe je otkriven spomenik Čiči. Čitav diskurs „povodom“ i „oko“ spomeničke kulture ugrađen je i u spomenik ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću postavljen 2007. u Prokuplju. Kako tvrdi Bojana Pejić, istoričarka umetnosti, u svom tekstu „Kultura sećanja i politika zaborava“ („Vreme“ br. 866), kada je neki spomenik podignut, u diskurs se uključuju i stručna lica, istoričari umetnosti koji valorizuju da li je spomenik uspešno ili neuspešno umetničko delo, pa ni Joksimovićev spomenik Đinđiću nije izbegao takvu procenu. Takođe, kaže Pejić, „u periodu od ideje do realizacije, u javnom mnjenju debatuje se, naravno, da li je osoba kojoj se spomenik diže zaslužna da dobije spomenik, pri čemu medijski transmitovana mišljenja o zaslugama mogu biti oprečna i, naravno, politički su intonirana“. Sve to može da zamagli, pa čak i iskrivi ideje koje je ta ličnost ostavila pokolenjima iza sebe. Kontroverze je izazvala i bista patrijarha Pavla, postavljena mesec dana posle njegovog upokojenja, ispred Prizrenske bogoslovije u Nišu. Potegnuto je pitanje da li je uopšte trebalo, s obzirom na patrijarhovu skromnost, podizati spomenik i da li je podizanje spomenika sveštenim licima u duhu pravoslavne tradicije. Uz sve to, bistu je radila autorka Drinka Radovanović, najčešće prozivana kao državno-partijski skulptor u senci, ali i čuvena po skandaloznom i verovatno najružnijem našem spomeniku – Nikoli Tesli, postavljenom na beogradskom aerodromu. (Videti „Slučaj Nikole Tesle“, „Vreme“ br. 866)
Za razliku od spomeničkog obeležavanja post festum, dizanje spomenika živima simbolizuje neizmernu zahvalnost, kult obožavanja, ali i dalje očekivanje. Tako Klintonov bronzani kip u Prištini predstavlja bivšeg američkog predsednika kako drži dokument kojim je 1999. odobrio ulazak američkih trupa na Kosovo i Metohiju. Taj kip otkrio je sam Bil Klinton, na trgu koji nosi njegovo ime, ispod ogromnog bilborda sa njegovim likom i nedaleko od „svog“ prištinskog bulevara. „Hvala narodu Kosova“, rekao je Klinton na otvaranju svog spomenika.
