Još uvek bez stalne postavke

Zbirke Narodnog muzeja u Beogradu već skoro dve godine nedostupne su javnosti. Sklonjene su u depoe, ne bi li u najbezbednijim prostorijama zgrade dočekale vreme kada i u izložbenom delu Muzeja neće biti opasnosti po njih. Od početka aprila može se preciznije govoriti o dužini perioda hibernacije nacionalnog kulturnog blaga iz Narodnog muzeja, naravno, sa ogradom zbog eventualnih nepovoljnosti.

Očekuje se da će tada biti odobreno idejno rešenje rekonstrukcije zgrade, što je uslov za početak izrade idejnog, glavnog, pa izvođačkog projekta, odnosno prvi uslov za rekonstrukciju. Koliko će trajati radovi, kao i uvek, najčešće zavisi od novca. Ako njegov priliv bude u skladu sa fazama izvođenja, građevinski radovi neće trajati duže od tri godine. Koliko je novca potrebno još je nemoguće odrediti, zna se samo da će suma biti dovoljna da Narodni muzej postane ustanova dostojna svog značaja.

NEKAD NAJMODERNIJI: Zgrada Narodnog muzeja sazidana je1903. godine za Hipotekarnu banku, odnosno Upravu državnih fondova, po projektu arhitekata Bogdana Nestorovića i Andre Stevanovića. Za vreme Drugog svetskog rata u njoj je bila nemačka komandatura. U bombardovanju 1944. godine zgrada je porušena do tavanice prizemlja. Obnovljena, zgrada je dodeljena Narodnom muzeju 1950. godine. Sledeća, i jedina rekonstrukcija do sada, obavljena je između 1964. i 1966. godine. Muzej je tada postao najmoderniji na ovom području.

„Od tada se, međutim, sve promenilo: broj muzejskih predmeta je utrostručen, promenjeni su standardi čuvanja i izlaganja eksponata, koncept prezentacije postavke, a i četrdeset godina, ipak su ostavile velikog traga na zgradi“, kaže dr Tatjana Cvjetićanin, direktor Muzeja. „Mi nemamo osnovni preduslov za stalnu postavku. Mikroklima izložbenog prostora mora da bude stabilna. Temperatura, vlažnost vazduha i osvetljenost u našem muzeju nisu postojani, i ako profesionalno obavljate ovaj posao vi takvu situaciju ne možete da tolerišete. Odlučili smo da makar svoj osnovni zadatak, čuvanje kulturnih dobara, obavimo valjano – zato smo povukli stalnu postavku u depoe“, objašnjava dr Cvjetićanin, inicijator ove radikalne odluke.

U poređenju sa uslovima u prostoru za izlaganje, mikroklima u depoima je stabilna. Ali, blago kakvog nema ni u Narodnoj banci, ni u njima nije bezbedno onoliko koliko bi trebalo da bude. „Prostorije depoa su adaptirani prostori nekadašnje banke, pa zato ne zadovoljavaju sve kriterijume za čuvanje muzejskih predmeta. Nikako ne bi smeli da budu okrenuti ka ulici, kroz pod ili tavanicu nekih depoa prolazi instalacija vodovoda i kanalizacije što, naravno, nije dozvoljeno. U većini depoa nema dovoljno prostora za sve eksponate, neki su pored drenažnog kanala pa su se zbog vlage pojavili razni mikroorganizmi…“, nabraja Tatjana Cvjetićanin.

ATMOSFERA DEPOA: U depou zbirke Srpskog slikarstva XVIII i XIX veka, na velikim pokretnim panoima, zbijeni su: fotografski realističan zbeg na platnu Hercegovački begunci Uroša Predića, puteno uzbuđenje Kićenja neveste Paje Jovanovića, melanholični Anatom Đorđa Krstića, iscrpljenih pet graničara koji su savladali dvesta Turaka na platnu Odmor posle boja Đure Jakšića, markantni Italijanski vinogradar prve srpske slikarke Katarine Ivanović, autoportret Vukove ćerke Mine Karadžić Vukomanović – ukratko, tik jedan uz drugog, svi relevantni slikari, ikonopisci, zografi iz tog vremena. Kustos zbirke Petar Petrović, kaže da najviše ima dela rađenih na platnu, „na materijalu koji je manje osetljiv na spoljne uticaje od drveta“. U prostoriji je temperatura 23 stepena Celzijusa, kontrolisana svetlost od 50 luksa, i stabilna odgovarajuća vlažnost vazduha.

Preko puta je depo zbirke Jugoslovenske skulpture, mali za 860 eksponata. Ima ih na podu i po policama duž cele površine zidova. Kustos zbirke Vera Grujić, ne želi da izdvoji najatraktivnije među njima „zato što su sve takve“. Kaže da Muzej čuva najveći broj skulptura Ivana Meštrovića za njegov nikad dovršeni Vidovdanski hram (pomenimo, recimo, Sećanje), nabraja zatim Petra Ubavkića, našeg prvog školovanog vajara (Portret Vuka Karadžića se uočava iako nije u prvom redu), Đorđa Jovanovića (sugestivnost Mirisa ruže), Sretena Stojanovića (sjaj crnog Roba), Ristu Stijovića (granitna Sova), Tomu Rosandića, Antuna Augustinčića…

I u drugim depoima je ista atmosfera: kamena božanstva Lepenskog vira, statueta božanstva u votivnim kolicima iz bronzanog doba, čuvena zlatna maska iz Trebeništa, portret u bronzi Konstantina Velikog, Miroslavljevo jevanđelje, Teodorin prsten, sveti Sava i sveti Simeon na ikoni iz XV veka, novčić kralja Radoslava, Stablo u šumi Nadežde Petrović, Jesenji put Save Šumanovića, Rembrantov bakropis Ecce Homo, Rubensovo ulje na platnu Dijana poklanja Panu lovinu, Ružičasta katedrala Kloda Monea, Tahićanka Pola Gogena, Glava žene Pabla Pikasa, Mondrijanova Kompozicija II… i tako redom, ukupno preko 400.000 eksponata.

U zgradi Narodnog muzeja nema mogućnosti da se ova dela čuvaju. Elektroinstalacije su iz 1903. godine, u vreme rekonstrukcije, pre 40 godina, samo su delimično zamenjene, sistem grejanja je tada samo dopunjen, o ventilaciji i klima uređajima se u to vreme nije još ni razmišljalo, zadržane su i stare vodovodne i kanalizacione cevi, krovovi dva dela zgrade postavljeni su tako da kiše plave unutrašnje dvorište a time i vlaže zidove. Dve rečenice iz izveštaja stručnjaka čija su snimanja situacije prethodila izradi idejnog rešenja projekta rekonstrukcije, adekvatno ilustruju stanje zgrade: „treba smatrati da elektroinstalacije ne postoje“ i „najblaže rečeno, stanje je katastrofalno“.

KONCEPT POSTAVKE: Sa rekonstrukcijom zgrade biće inoviran i koncept stalne postavke. „Muzeji više nisu elitističke ustanove koje podrazumevaju predznanje publike o izloženim delima“, objašnjava Tatjana Cvjetićanin. „Arheologija je, na primer, izlagana tako što je isticana samo lepota predmeta, a ne tako da vi shvatite šta oni znače i čemu su nekom nekad služili. Koncept izložbe po kome je samo estetika važna je zastareo i, može se reći, nepotpun i neadekvatan. Jer, ako mi imamo bogatu arheološku kolekciju, zašto da ona ne govori i o civilizacijama, kulturama koje su ovde nastajale i nestajale. Ili: ovo je jedini prostor na svetu gde naša srednjovekovna umetnost i kultura moraju da se predstave na adekvatan način, znači u svim aspektima. Ne treba samo poređati freske po zidu nego ih treba pokazati kao deo vremena u kome su nastale. Kad se izloži prvi pejzaž u srpskom slikarstvu, mora da se objasni zašto je on dragocen za naše slikarstvo. Ako ga samo izložimo bez konteksta, malo kome može da koristi – i to mora da se shvati.“

Predviđeno je da u postojećoj zgradi ubuduće bude samo deo sadašnjih funkcija Muzeja: izložbeni prostor – za stalnu postavku i povremene izložbe, biblioteka, prodavnica, sala za predavanja i nekoliko kancelarija. Centar za konzervaciju, i sve radionice, većina kancelarija, prostor za raspakivanje, izlazni depoi, prostorija za dekontaminiranje materijala koji dolazi ili gostuje u Muzeju, moraće da budu na drugoj lokaciji. „Iako će rekonstrukcijom naš budući izložbeni prostor biti veći od dosadašnjeg, i dalje će biti premali za izlaganje svih eksponata koje bi trebalo pokazati. Problem smeštaja Centra za konzervaciju mora hitno da se reši, jer će se u njemu pripremati dela za buduću postavku tokom rada na rekonstrukciji zgrade“, kaže Tatjana Cvjetićanin.

U vreme prodaje Centrokopove zgrade u Ulici Laze Pačua pored Muzeja, Muzej je skrenuo pažnju vladi da bi to bilo izvrsno rešenje za njihov prostorni problem, ali je zgrada ipak pripala drugome. „Naći će se neko drugo rešenje, Ministarstvo kulture pokušava da pronađe neki od vojnih objekata. Ali, trebalo bi shvatiti da nije dovoljno ako samo Ministarstvo kulture ima svest o tome šta se događa sa Narodnim muzejem. Svi moraju da budu svesni kako je zapravo ovde. Jer, ako Ministarstvo kulture odluči da smo mi ove godine najvažniji projekat srpske kulture, a vlada misli drugačije – ništa se neće uraditi. Narodni muzej je projekat koji zahteva jedinstvo. Zvučim ogorčeno zbog dosadašnjeg lošeg iskustva sa Vladom Srbije. Na primer: 1994. godine stupio je na snagu Zakon o kulturnim dobrima, po kojem Skupština Srbije proglašava kulturna dobra koja imaju status dobara od izuzetnog značaja. Naš predlog od 212 kulturnih dobara još nije u prethodnih deset godina došao na dnevni red. Tvrdim da je kultura strateška stvar u razvoju zemlje. Lepenski vir imamo samo mi, njega nema ni Luvr, ni Vašington, niko, a važan je celom svetu. Ne razumem kako to već nije svima jasno.“

Za ovo vreme od kako je Narodni muzej bez postavke, aktivniji je, čini se, nego dok je stanje bilo redovno. Podsetićemo samo da je prošlog aprila 80.000 ljudi satima čekalo da vidi 17 dela francuskih impresionista iz Zbirke strane umetnosti na desetodnevnoj izložbi Impresivno, da je manifestacija Leto u Muzeju na kojoj je na po nedelju dana izlagan samo po jedan eksponat iz zbirki, privukla više posetilaca nego prethodne izložbe klasičnog tipa, da su eksponati Narodnog muzeja bili vidan deo izložbe Vizantija u Metropoliten muzeju, da je Muzej gostovao u Bolonji, Rimu, Klagenfurtu, Bariju, Moskvi, Beču, a planira se veliko gostovanje u Hirošimi, Kjotu, Helsinkiju… Ukratko, na sreću, Narodni muzej je aktivan i bez stalne postavke.