Jezik ne priča, jezik jeziča

Bez veće opasnosti od ogrešenja o smisao, ili bez naročite bojazni da je reč o preterivanju, može se reći da je za tumačenje književnosti Svetislava Basare potrebno izumeti nove teorijske alate, novi književno-teorijski jezik, jezik koji bi bio pandan onom i onakvom jeziku koji je Basara izumeo u zreloj (trećoj) svojoj spisateljskoj fazi, kao što je, uostalom, i za čitanje Svetislava Basare potrebno nesvakidašnje čitalačko iskustvo. Nije malo iskusnih čitalaca slomilo zube pokušavajući da sažvaće Basarine zrele romane. Jer, ne izumeva Basara samo novi književni izraz – što piscima obično donosi visoko mesto unutar jezika na kojem pišu; evo Andrića, na primer, ili Mirka Kovača – već on napada sam jezik iz kojeg izvire, on ga ozleđuje i on ga leči, on mu para utrobu i rasparčava ga, da bi od raskomadanog jezika napravio blistavo čudovište kojeg se jedni užasavaju, dok mu se drugi dive. Upravo se na toj tvrdoj klackalici između užasavanja i divljenja pronalazi razlika između Basare i, verovatno, svih ostalih pisaca na ovome jeziku. Za Andrićev jezik i njegovu književnost teško je osećati bilo šta drugo osim divljenja, te se na Andrića ljute – što je lako proverljivo – samo jurodiva bića koja do Andrića, uostalom, ni ne dobacuju. (Pogledajmo samo kako se Basarini likovi obrušavaju na Andrića; na Andrića, ne i na njegovu književnost.) Na Andrića se ljute samo oni koji ne umeju da čitaju. A Basara ljuti svakakav svet, sjajne čitaoce i naivne čitaoce, iskusne čitaoce i one koji se, usled neiskustva, ne snalaze lako, on ljuti one starije koji mu nikako ne praštaju erotske pustolovine sv. Desanke Maksimović i one mlađe koji ništa ne razumeju i koji mešaju likove Milovana i Dragana Đilasa (na primer), o suptilnim aluzijama, ironiji i skrivenim značenjima ni da ne govorimo, ljuti Basara one koji u njegovom jeziku ne prepoznaju ništa drugo do vulgarni kočijaški rečnik i, iznad svega, duboko razočarava one koji u njegovim tekstovima nikako ne uspevaju da pronađu priču (Odmah da kažemo: ne pronalaze priču jer priče nema.). Jedva je potrebno reći da na divljenje nailazi jednako nediskriminatorno. Ipak, Basara ne piše za svakoga i za njega ne vredi ona prepredena Ničeova posveta iz Zaratustre: knjiga za svakoga i ni za koga. Basara piše za čitaoce spremne da se upuste u čitalačku pustolovinu bez izvesnih ishoda jer, dodajmo i to, nema beskompromisnijeg pisca na ovome jeziku: Basarini su romani savršeno neprevodivi, a ima li pisca koji nije pomislio kako bi lepo bilo kada bi ga se čitalo na engleskom, francuskom, ruskom… Manje je, naravno, bitno šta kritičari misle o Basarinom delu, premda je prilično zabavno što se patriotska kritika, vazda budna pred onima koji nasrću na vascelo srpstvo i okolinu – a Basara uglavnom to radi – nekako smežurala i ućutala pred njegovim autošovinističkim, autogenocidnim i uopšte nesrpskim (precrtati nesrpskim, napisati antisrpskim) poganim jezikom.

...

MANJINSKI IZVEŠTAJ

O čemu je, dakle, reč u novom Basarinom romanu čiji bi neprevodivi naslov mogao, možda, da glasi “manjinski izveštaj” – s jasnom referencom na film Stivena Spilberga iz 2002. godine – ili “manjkavi izveštaj”, ili, čak, “suvišni izveštaj”? Na ovo je pitanje nezgodno odgovoriti jer, rečeno je, kod Basare nema priče, nego samo uskovitlanog jezika koji samoga sebe grize za rep (samoreferencijalnost), upravo savršenog jezičkog ritma (kod Basare jednostavno nema viškova), urnebesne duhovitosti koja pokušava da se ne prelije u vulgarnost, te prateće ironije. To, međutim, što nema priče ne znači da nema značenja, samo što je značenje, kao ćevap obmotan slaninom, najčešće posredovano ironijom, jezičkom igrom, “nemogućim” upućivanjem (na sv. Desanku, recimo, Hajdegera ili lokalnog popa Jocu), izmešteno, dakle, iz svog eksplicitnog kalupa (jer da nema ovih naslaga posredovanja, Basarin tekst ne bi bio književnost). Pošto je najzad upokojio Desimira Stojkovića, velikog slikara, pustolova, bitangu, probisveta, srebroljupca, mizantropa, erotomana u samonametnutom celibatu, visokomoralnog amoralistu koji ga je pratio u poslednjih nekoliko romana – Stojković je, dakle, umro iz trećeg pokušaja, ali mu Basara, u liku Kaloperovića, ne da mira (ili Stojković ne da mira Basari) – za Kaloperovića se (precrtati Kaloperović, napisati Basara; u novom se romanu ta dva lika ionako mešaju) lepi novi sagovornik, Ogrisković, potomak aristokratske loze vojvođanskih Srba, bogataš, rasista, erotoman u samonametnutom celibatu, amoralan i opsesivan gotovo koliko i Stojković, ali se Ogriskovićeva opsesija vezuje (kao atomi vodonika za atom kiseonika) za ljude koje je komunistički režim, posle Drugog svetskog rata, nasilno preselio iz Hercegovine u Vojvodinu, dakle, za takozvane koloniste koje Ogrisković, nimalo politički korektno, naziva Glamočanima. Glavni Ogriskovićev problem je što je Srbija, kad joj se ukazala prilika, takoreći okupirala Vojvodinu, te ne samo što je, po sili političkog jedinstva, pokvarila bogugodne običaje vojvođanskih Srba oblikovane austrougarskim uticajem i lep, barokni srpski jezik koji su vojvođanski Srbi brižljivo negovali – Srbi iz Srbije bez pokrajina su “poseljačili” srpski jezik, tvrdi Ogrisković – nego je komunistička vlast, da bi napakostila vojvođanskim Srbima, naselila Glamočane tamo gde im nije mesto, te oni, Glamočani, ne da nisu kolonisti, nego su, prema Ogriskovićevom rezonu, kolonizatori: kolonizovali su teritoriju, kolonizovali su jezik, kolonizovali su, najzad, kulturu vojvođanskih Srba, ali kako joj nisu bili dorasli i nisu znali šta da rade s njom, s tom kulturom, jednostavno su je uništili uvodeći sopstvene brđanske običaje. Kada se stvar ovako “prepriča”, neće li zapravo svakom “pravom” Srbinu srce zaigrati od uzbuđenja jer Ogrisković sažeto i brutalno artikuliše sve ono što “pravi” Srbin, čuven po parcijalnom poznavanju istorije (čime sebe, naravno, samofanatizuje), misli i govori: ne dokazuju li Ogriskovićeva smatranja očiglednost da je Jugoslavija bila kominternovska, vatikanska i belosvetska zavera protiv Srba i njihove kulture, uz neznatnu opasku da je do sjedinjenja s Vojvodinom došlo zapravo “prirodno”, usled vekovne težnje Srba da se nađu u jednoj državi (koja se, međutim, ne sme zvati Jugoslavija nego Srbija). Pored, dakle, piščevog alter-ega, nesalomivog Kaloperovića, i Ogriskovića, “vojvođanskim razgovorima” u kafani “Bulin” u selu B. u S-skoj guberniji, prisustvuje i izvesni Prokić, beogradski intelektualac i dramaturg, glas razuma u nezaustavljivim Ogriskovićevim monolozama u kojima, između ostalog, neprestano kinji Kaloperovića. Ogrisković će se dotaći i Đinđića i njegovog ubistva, kao i još nekih svojih opsesija, ali za ostale jezičke i ine događaje čitalac će morati sam da se prepusti riziku čitanja.

JEZIK JE PAS

Tako stvari stoje u prvom delu romana naslovljenom Slow Burn. U drugom delu, naslovljenom Burnout, scena se iz sremskog sela B. seli u Beograd u kojem Kaloperović, na vest o smrti Davida Albaharija i Gorana Petrovića, kreće s Banovog Brda na njihove sahrane, pri temperaturi vazduha od gotovo 40 stepeni. Ako je teško “prepričati” šta se događa u prvom delu romana (ako nema priče, nema ni prepričavanja), još je teže bilo šta reći o događanjima iz drugog dela. Sažeto i bez ikakve iluzije da je moguće preneti makar i deo atmosfere, Kaloperović na Novom groblju, verovatno pod uticajem nemilosredne zvezde, počinje da se ponaša upravo sumanuto i dok čeka početak Albaharijeve sahrane – na groblje je, za svaki slučaj, stigao dva sata pre zakazane kremacije (valja naglasiti da mu se, prema sopstvenim rečima, kremacija izuzetno dopala) – posećuje najpre Đinđićev grob, a potom i Andrićev oko kojeg, iz nepoznatih razloga, pravi krugove (više od šezdeset). Sve to se događa dok sunce prži, asocijacije kuljaju u mlazovima, a telefonom ga, svaki čas, zove izvesni Popović (Beba?). Uz to, na grobovima sreće polugole ili savršeno doterane žene za koje nije siguran jesu li prikaze ili su stvarne. Upravo će posle Albaharijevog kremiranja, u kafani “Božur” pored groblja, na sopstveno zaprepašćenje upoznati izrazito privlačnu Monicu La Roy la Dury, ni manje ni više nego kći svog gurua Desimira Stojkovića, za koju, zavaran Stojkovićevim samonametnutim celibatom, nije ni znao da postoji. Kći je, prirodno, veoma slična ocu, lajava, brutalna, nekorektna, ali je specifična i po tome što je, odustajući od muškaraca (kao što je i njen otac odustao od žena), zašila svoj polni organ (kako je rešila problem uretre, čitalac će saznati sam, kao što će sam morati da sazna kakve veze, sve to zajedno, ima s prvim delom i Ogriskovićem).

Najzad, veliko finale naslovljeno Recycle Bin nudi dramsku situaciju kroz dijaloge u kojima, pre svih, učestvuje Zoran Đinđić.

“Metafore”, zapisao je Svetislav Basara, “pripadaju onom mnoštvu koje me pri pisanju dovodi do očajanja”. Basara namerno ubija svaku metaforu, svaki simbolizam, svako značenje, baš kao i svako označavanje. Minority Report je suprotnost metafori: nema više doslovnog ni prenesenog značenja, postoji samo raspored stanja na lepezi reči. Jedna određena stvar i druge stvari samo su intenziteti kroz koje prolaze zvuci ili reči, deteritorijalizovani prema svojim linijama bekstva.

Prethodni pasus je, da tako kažemo, istinit, ali nije tačan. Prvu rečenicu nije zapisao Basara, nego Kafka u Dnevniku iz 1921. godine. Nastavak ne pripada potpisniku ovih redova (iako bi voleo da pripada) nego Delezu i Gatariju iz knjige Kafka (u prevodu Slavice Miletić, str. 38-39). Umesto reči “Basara”, dakle, u Delezovoj i Gatarijevoj knjizi stoji “Kafka”, a umesto Minority Report stoji Preobražaj. Ipak, i Kafkine i Delezove & Gatarijeve reči savršeno prijanjaju za Basaru. Jer Basara je jedan veličanstveni intenzitet kakvog nema u književnosti (Tomas Pinčon je, na primer – da ostanemo pri poređenju s piscima – drugorazredni Basara). Basarine reči, a neretko i rečenice, zbacuju sa sebe košuljicu prvobitnih ili uobičajenih značenja – kao u urnebesnom lajtmotivu “povikaše seljaci” – ostavljajući ih da palacaju kao zmijski jezici bez zmije (bez subjekta i bez metafore), kao oni Delezovi organi bez tela, kao što Alisa iz zemlje čuda ostaje bez osmeha koji sada slobodno lebdi bez nje. Basara (da još jednom pozovemo Deleza i Gatarija u pomoć) “izvlači iz jezika tonalitet bez značenja”. Njegove reči i njegove rečenice “gamižu za svoj račun, laju i množe se, pošto su one psi jezika” (str. 39). Usput umeju i da ujedu. Ali ako najpre isisa značenja iz svojih rečenica tako što ih istera iz jazbina razumljivosti, on ih, budući da nema izbora, vraća jeziku kao čiste intenzitete jer drugi jezik osim ovog na kojem piše – nema, kao što ga, uostalom, nemamo ni mi, Basarini čitaoci. Zbog toga se za značenja moramo postarati sami.